Milan Kovačević je autor romana Neživoti i isključenja i Sȃd . Napisao je i zbirku Splin subotom uveče i druge pripovetke, u celosti još uvek neobjavljenu, iz koje je nekoliko priča izašlo u viđenijim književnim časopisima (Letopis Matice srpske, Polja, Zlatna greda). Prvi je dobitnik novoustanovljene nagrade Golub Gradske biblioteke Karlo Bijelicki iz Sombora za najbolji neobjavljeni rukopis prve knjige mladog autora.
Osnovne i master studije završio je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U dva navrata bio je stipendista Fonda za mlade talente Republike Srbije. Trenutno živi u Holandiji.
Kovačevićev roman Neživoti i isključenja našao se u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Iskoristili smo pogodnosti društvenih mreža da sa Kovačevićem malo popričamo o položaju savremene književnosti danas, o situaciji u srpskoj književnosti, književnim nagradama, hiperprodukciji pisaca kao i o njegovim književnim položajem i budućim planovima.
- „Savremena književnost, kao i umetnost uopšte, samo je dokaz potpune degradacije ljudskog duha… potvrda apsolutne oskudice duha i kržljavosti bića; nikada umetnost nije bila gluplja, ispraznija, kržljavija i manje nadahnuta, nego što je to slučaj danas…” Ovo kaže jedan od junaka Vašeg romana Neživoti i isključenja. Da li se slažete sa njim? Kakav je položaj savremene književnosti danas?
Ova konstatacija izrečena je sa stanovišta krajnjeg pesimizma, te je jasno da se radi o preterivanju. Lično, o književnosti kao kategoriji najradije izbegavam da dajem opšti sud, jer je jasno da ona obuhvata najrazličitije žanrove, forme i stvaraoce, a situacija se, osim toga, razlikuje od jezika do jezika, posebno kada se radi o takozvanim malim književnostima. Ipak, nema sumnje da je pojavom novih medija književnost izgubila značaj i ulogu koji su joj pripadali u prethodnim stolećima. Uprkos tome, uveren sam, književnost će opstati i u eri Netfliksa, makar se knjige pisale samo da bi se po njima snimali filmovi i serije. Takođe, ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je književnost visoko demokratičan (ako ne i najdemokratičniji) oblik umetnosti – u smislu da za nastanak književnog dela nije potreban novac (za razliku od, recimo, filma) – te je kao oblik izražavanja dostupna praktično svima. S tim u vezi, posebno je zanimljivo osvrnuti se na situaciju u našoj zemlji. S jedne strane, srpska književnost danas je na margini margine. U poređenju sa brojem čitalaca i interesom za čitanje, s druge strane, nesrazmerno veliki broj ljudi objavljuje knjige proze i poezije. Podatak da je prošle godine na konkurs za NIN-ovu nagradu pristigao 201 roman, dok ih je, recimo, 1987. godine u konkurenciji bilo pedesetak najbolje ilustruje ovaj fenomen. U tome vidim veliki paradoks i o ovoj temi bi se, verujem, mogla napisati jedna sasvim solidna disertacija.
- Junak Vašeg romana neprekidno piše, ali nikako ne uspeva da objavi napisano. Da li je danas zaista tako teško objaviti knjigu?
Danas je, zapravo, lakše objaviti knjigu neko ikada ranije. Sa 200 evra, svako može odštampati par stotina primeraka svoje knjige i nazvati se piscem. Bez pravog izdavača, međutim, šanse da delo dopre do čitalaca znatno su umanjene, posebno ako se radi o visokoj književnosti. Nije teško, dakle, objaviti knjigu, već pronaći izdavača – pogotovo kvalitetnog.
- Volite da se igrate formom. Koliko su čitalačkoj publici dragi književni eksperimenti ovog tipa?
O tome morate pitati čitalačku publiku. Meni su svakako dragi, inače im ne bih pribegavao u tolikoj meri. Umetnost sam, jednostavno, oduvek prevashodno doživljavao kao igru. U duši sam bio i ostao homo ludens, večito dete koje najveće zadovoljstvo pronalazi u igri.
- Vaš roman je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Kakav je Vaš stav glede književnih nagrada?
O književnim nagradama mislim da i dalje nisu dovoljno književne.
- Junak Vašeg romana smatra da je izvesno da će u skoroj budućnosti knjige moći da pišu samo osobe sa zvaničnom licencom književnika. Šta Vi mislite o tome?
Ovo je, svakako, samo ironična opaska koja aludira na stanje u društvu, a ne istinsko uverenje da će do ovakvog licenciranja zaista doći. Realno, situacija je takva da su u opticaju mnogo efikasnije (i perfidnije) metode (samo)cenzure, te za licencom ovog tipa nema potrebe. S druge strane, književnost je u Srbiji danas potpuno marginalizovana, i verovatnoća da neka knjiga pokrene društvenu lavinu faktički je ravna nuli, tako da nosioci zakonodavne i izvršne vlasti zaista nemaju razloga da brinu šta se objavljuje.
- Zašto ste odlučili da postanete pisac?
Nisam siguran da li se to može nazvati odlukom. Moje pisanje rodilo se iz potrebe, neočekivano i spontano, kada sam već bio pri kraju studija ekonomije. Nezadovoljstvo stanjem na univerzitetu i nemogućnost da svoj stvaralački potencijal ispoljim na drugi način uticali na to da se okrenem književnosti. Pored toga, u pisanju sam video način da bolje razumem sebe samog, da se suočim sa svojim strahovima i oslobodim se opsesija, a lepota jezika i želja da se u zanosu nižu reč na reč, rečenica na rečenicu, kasnije su i same prerasle u neku vrstu opsednutosti.
- Živite u Holandiji. Da li planirate da se vratite u otadžbinu ili ćete život u matici nastaviti da posmatrate iz nekog daljeg ugla?
Namera mi je da ostanem s druge strane Šengena, a ukoliko u tome ne uspem – eto me nazad u Srbiji.
- Da li radite na nekom rukopisu?
Ne. Marta 2016. godine, kada sam završio i sredio rukopis Neživota i isključenja, rešio sam da sa pisanjem prestanem na neodređeno, dok ne objavim do tada napisano. U tom trenutku, imao sam dva neobjavljena rukopisa – pomenuti roman i zbirku priča Splin subotom uveče. Ova druga knjiga (ranija po hronologiji nastanka), ako sve bude teklo po planu, trebalo bi da se pojavi do kraja godine. Nisam, međutim, siguran da li ću nakon toga biti spreman da se upustim u avanturu stvaranja nekog novog dela – ne zato što to ne bih voleo, već iz razloga što uz full-time radni angažman, neophodan za obezbeđenje egzistencije, ozbiljno pisanje predstavlja luksuz za koji ne preostaje dovoljno vremena i energije.
- Šta trenutno čitate?
Čitam mnogo, više nego ikada, ali nažalost ništa književnog tipa, već gomilu naučnih studija i stručne literature na temu društveno-ekonomskih uticaja kulturne politike Glazgova, Roterdama i Liverpula, što je tema na koju bi uskoro trebalo (po drugi put) da masteriram.
- Koje su knjige kojima se redovno vraćate?
Gombrovičev Dnevnik, Džojsov Uliks, Bleda vatra Vladimira Nabokova, Peščanik i Čas anatomije Danila Kiša, Prodavnice cimetove boje Bruna Šulca, Seoski lekar i Posejdon Franca Kafke. (Poslednja dva naslova, doduše, nisu knjige, već kratke priče – po mom mišljenju možda i najbolje ikad napisane.)
- Šta možete preporučiti mladim ljudima koji žele da se otisnu u književne vode?
Nerado delim savete ovog tipa. Ako već nešto moram da (pre)poručujem, evo, citiraću Gombroviča: „Samo deca ili dobrodušne tetke (čija je usedelička nevinost, nažalost, važan činilac našeg javnog mnjenja) mogu uobraziti kako je pisac spokojno, sublimirano biće, uzvišeni duh, koji sa visina svoga ‘talenta’ deli pouke o tome šta je Dobro i Lepo. Ne, pisac ne sedi na visinama, nego se odozdo penje naviše…”
- Da li možete preporučiti nekoliko novih naslova za posetioce našeg sajta?
Za književne sladokusce, preporučujem dva remek-dela mađarske književnosti (remek je, inače, mađarska reč): Zlatni zmaj Deže Kostolanjija (nisam siguran da li sam ga pravilno izmenjao po padežima) i Melanholija otpora Krasnahorkai Lasla. Knjige su, doduše, iz 1925. i 1989. godine, ali sjajni prevodi Marka Čudića svakako se mogu smatrati novošću i ugodnim iznenađenjem za domaćeg čitaoca. Mesto i vreme dešavanja Krasnahorkaijevog romana, osim toga, bez problema bi se mogli preneti na Srbiju 2019. godine (sličnosti su zastrašujuće).
Razgovarao: Milan Aranđelović
