Desilo se danas nešto čudno. Stigao mi je mejl naslovljen sa „Zahtev za naknadu štete“, u kome mi se neka advokatica, vidno besna, obraća „po treći put, u vezi sa Zahtevom za naknadu štete zbog povrede ugovornih obaveza koji smo podneli u ime našeg klijenta, izdavačke kuće Levo krilo.“
Levo krilo. To je izdavačka kuća za koju sam pisao knjigu o Drugom svetskom ratu pod nazivom „Draža za početnike“. Na knjizi sam radio više od godinu dana, povremeno primajući minimalnu nadnicu. Kada sam napokon završio sa pisanjem i kada je knjiga objavljena, najbrutalnije su me odjebali, prekidajući svaki kanal komunikacije sa mnom.
Uspon i pad E-novina
Da krenem iz početka. Radio sam neko vreme kao novinar u E-novinama. U početku sam obožavao taj „mali jeretički medij“ koji ima hrabrosti da slobodno piše o zabranjenim temama, neprestano kritikuje vlast, i živi od priloga vernih čitalaca uprkos finansijskoj blokadi koju mu je nametnula vladajuća garnitura.
Vremenom se situacija lagano menjala, a onda se obrnula naglavačke uoči izbora 2012. godine, kada smo dobili pare od naprednjaka. Glavni urednik nas je uveravao da se ništa nije promenilo, da je u pitanju samo plaćena reklama i da se to ni na koji način neće odraziti na sadržaj članaka. Nije prošlo puno, počele su redovno izlaziti našminkane slike A. Vučića sa pratećim hvalospevima. Jbg, to je realnost novinarskog posla. Naravno, čitaoci su uvideli su šta se dešava, nakon čega je čitanost počela vrtoglavo da pada.
Moja prva knjiga
Sve sam više bežao od gliba tekuće politike pišući istorijske feljtone, prvo o balkanskim ratovima a potom o drugom svetskom ratu. Ispostavilo se da su ti feljtoni bili prilično čitani, pa me je uredništvo zamolilo da ih na kraju objavimo kao štampano izdanje. Što da ne, ne objavljuje se knjiga svaki dan! Posao se odužio, kopao sam po arhivama, hteo sam da to ispadne kako treba. U međuvremenu, jedan od redovnih čitalaca je prikupio sve nastavke feljtona i objavio ih u vidu elektronske knjige (hvala Miloše), što mi je značajno olakšalo posao.
Danju sam pisao knjigu, a noću učio. U međuvremenu je stiglo i drugo dete, malena Petra. Imao sam za koga da se borim, da grizem. Moja finansijska situacija je postajala sve teža, već treću godinu sam radio neprijavljen. Iz redakcije su mi davali nešto para uveravajući me da će biti para kad se knjiga pojavi u trafikama.
Video sam da je to propala priča, pa sam počeo intenzivno da učim programiranje, što se ispostavilo kao jedna od najboljih odluka u mom životu.
Elem, nakon mnogo posla i mnogo odlaganja, na proleće 2014. godine mi konačno objaviše knjigu.
Otkaz zbog fejsbuka
Upravo tih dana došle su i one katastrofalne poplave, u kojima je potopljen Obrenovac, grad u kom imam mnoštvo prijatelja. Tih danas sam, ogorčen svime što se dešavalo, objavljivao priče iz Obrenovca na svom blogu i fejsu, koje su svedočile o nesposobnosti vlasti, a bogme dobrim delom i o odgovornosti za tragediju („gradonačelnik nas je pozvao da ostanemo kućama“).
Nakon serije takvih članaka, kasno uveče, nakon što sam uspavao dete, nazvao me je urednik Petar Luković, rekao da sam otpušten i da ne smem više nikada da uđem u redakciju. Samo tako. U sred noći, preko telefona, bez otkaznog roka i bilo čega. U redakciji su mi ostale neke stvari i knjige koje nikada nisam uzeo.
Nakon toga su skoro sve kolege prekinule kontakt sa mnom. Često razmišljam o koleginici Sandri pored koje sam sedeo, i pokušavam da razumem zašto je nakon otkaza bila toliko ogorčena na mene, da me je obrisala sa fejsa. Ko zna šta im je urednik napričao…
Izdaja od strane izdavača
Izdavačka kuća Levo krilo, po principu spojenih sudova, momentalno je prekinula svaki kontakt sa mnom. Inače, Levo krilo i E-novine su zapravo ista stvar, vode ih muž i žena, dele iste prostorije u stanu Stanka Subotića.
U narednim mesecima prijatelji su mi javljali da su kupili moju knjigu da me podrže, da su je videli u kiosku, na sajmu knjiga, na Amazonu, pitali me kako ide prodaja, a ja sam samo slegao ramenima. Od svega toga nisam imao ništa. Što je najgore, nisam ni imao pojma šta se dešava sa „mojim čedom“.
U međuvremenu sam uspešno savladao programerski zanat i počeo da pravim sajtove i web aplikacije. Prvo samostalno, a potom i u ozbiljnoj firmi. Šta je bilo, bilo je, nema kukanja, idemo dalje!
Marina, što se ne javljaš?
Nisam imao želju da pljujem bilo koga, hteo sam samo da znam šta se dešava sa mojom knjigom. Više puta sam pisao Marini, direktorki Levog krila, ali me je uvek najgrđe ignorisala. Prilično čudno, sa njom nikad nisam imao nikakav sukob. Pisao sam joj da ne tražim nikakve pare, samo želim da znam šta se dešava sa knjigom. Nakon par pisama bez odgovora, napisao sam lančani mejl celoj redakciji.
Jedan od kolega mi obeća da će mi javiti šta je sa knjigom, ali Marina se nikako ne javi. Preboleh i to. Živi bili, neka im knjiga, i oni imaju decu, i njima trebaju pare.
Marina mi se javila
Prođoše meseci, a onda mi iznenada stiže mejl od Marinine advokatice. Žena, prilično gnevna, napade me što „mi se obraćaju po treći put“ i zapreti mi sudom ukoliko im u roku od 5 dana ne isplatim 254.100 dinara, jer sam svoju knjigu postavio na svoj blog.
BUAHAHAHAA!
Pogledajte molim vas koji su to veseljaci. Pokradu ti knjigu, odpuste te sa posla, ne isplate ti ni dinar i još ti traže da platiš četvrt miliona.
