Foto: Privatna arhiva

Marko Stojkić: “Mi pisci nismo baš pametni ljudi”


Marko Stojkić je autor tri knjige pesama (Laki bolovi, Šecele, Amigdala) i zastupljen je u više izbora i antologija mlađe srpske poezije. Pre nekoliko godina, po osnovnom zanimanju lekar, sa žaljenjem konstatuje kliničku smrt savremene poezije i odbija da učestvuje u njenom održavanju na aparatima. Mada je više puta pred svedocima obećao da to nikad neće uraditi, tada se iznenada okreće pisanju proze. Rođen u Smederevu, dugo je živeo u Beogradu, a poslednjih desetak godina živi i radi na jugu Nemačke.Nedavno je objavio svoj prvi roman Veštice. Bio je to povod da malo popričamo sa njim.

  • Pročitao sam Vaš roman Veštice i moram da priznam da nigde nisam naleteo na leteće metle, kolibe koje stoje na ptičijim nogama ili nage žene koje igraju na mesečini. O kakvim ste Vi to vešticama pisali?

O vešticama koje su vešte, kako im i ime kaže, plus su samosvesne i hrabre, rekao bih, mada su generacijski i karakterno poprilično različite, a bogami su i zavađene međusobno, jer, što bi rekao naš narod, no conflict no story. Tako da im pomenuti rekviziti iz magijskog repertoara uopšte nisu bili neophodni, pored toga što je magijski realizam izašao iz mode, a to su ipak žene koje prate trendove. Šalu na stranu, zanimao sam se jedno vreme, kratko doduše, pomalo srednjim vekom i inkvizicijom, čitao ponešto o tome,  onako svaštarski, pa mi se tog trenutka učinilo da sam fenomen veštica i veštičarenja razumeo na samom izvoru, u društvenom i političkom smislu. Ako dete umre na porođaju, na primer, babica je veštica, spalite je. Ako izbije požar, najlepša devojka u selu, baš ona u koju svi pristojni domaćini požudno gledaju, e ona je polno opštila sa đavolom, pa je izgorelo i seno u kojem se s đavolom valjala, i štala, i celo selo, na lomaču dakle i ona. Izbila je kuga, guba, korona, šta sve ne, ta i ta konkretna veštica je kriva. I tome slično. E sad, od tog izvornog značenja do danas, a to se dobrim delom zadržalo i u raznoraznim šitstormova savremenim, toliko se toga nagomilalo, i pozitivnog i negativnog oko pojma veštica, da to teško da umem da raspetljam. Što se tiče negativnih konotacija, neka radikalna feministkinja bi na keca sad mogla da me proglasi za ženomrsca, a da nije ni prelistala roman, samo zato što sam upotrebio reč veštice. Dok je, sa druge strane, u svetu pop-kulture i u zapadnjačkoj tradiciji karnevala, biti veštica postalo cool, zavodljivo, opasno, trendy. Evo mog sina u vrtiću vaspitačice uče pesmicu Ich bin die kleine Hexe. U gradu u kojem živim, u samom centru, postoji stara jednospratna kuća sa natpisom Udruženje veštica iznad vrata i slikom jedne od njih kako jaše, je li, tu metlu, tako da uopšte ne bi bilo originalno da sam se bavio tim klišeima iz bajki i crtanih filmova, toliko ih ima. I evo me na početku opet. Što više objašnjavam, sve više lažem. A istina, bar ona koju pokušavam da prećutim, jeste da mi se sama reč „veštice“ nametnula instinktivno, da u početku nisam preterano o tome razmišljao, a posle, kad je možda trebalo da promenim taj radni naslov, a sve sam pleo i upleo oko te reči, kad je trebalo da ublažim celu tu agresivnu simboliku, rekoh sebi: ne budi kukavica, nema sad povlačenja, nema kompromisa, stisni petlju. Jer veštice su, u stvari, šamar, lekovit ili uvredljiv, kako ga već koja čitateljka ili čitalac doživi, ali ipak šamar, koji treba da pomeri stvari sa mrtve tačke, eto.

  • Odrastali smo na crtaćima u kojima Duško Dugouško za suprotni pol kaže kako „sve su one pomalo veštice“, a danas živimo u vremenu u kome su čak i Grdana i Kruela de Vil rehabilitovane. Vaše veštice nemaju veze za woke kulturom?

Ako i imaju veze sa woke-kulturom, onda to nije mojom namerom. Moj autorski zadatak, bar onako kako ja skromno doživljavam ulogu pisca, bio je da ih oživim, da stvorim u priči o njima iluziju stvarniju od stvarnosti, što bi u književnosti, a možda i u umetnosti uopšte, trebalo da bude neki najviši ideal, šta znam, sedmica na lotou. Ja sam kao pisac zanatlija koji stvara negativ, ili kako se to već zove, a slika ili hologram treba da nastanu u glavi i mašti onoga ko čita. Ako sam, dakle, sve te žene uspeo da oživim kao veštice, a bilo bi prepotentno da sam o tome sudim, onda one zapravo jesu woke. Jer su veštice po definiciji autsajderke, skrajnute i obespravljene, ali po sebi samosvesne i budne, žene koje svojim životom, odlukama i izborima, pokazuju da tu nema prostora za konformizam, za večito mirenje sa sudbinom, za samozavaravanje i uljuljkivanje u društvene norme i zadate uloge. I onda pribegavaju magiji, stvarnoj ili simboličkoj, što je možda samo drugo ime za autentičnost i hrabrost, kao nužnom sredstvu za odbranu i zaštitu, a samim tim i za pobunu. Još prepotentnije bi bilo da sad, makar i indirektno, sebe proglašavam nekakvim borcem za ženska prava, peti talas feminizma i ostalo. Ne, ja sam samo pisac, zanatlija, moja uloga je da oživim sve te likove, da ih osvetlim sa svih strana, da ih sve međusobno i sa samim sobom posvađam i da o njima ispričam priču. 

  • U pitanju je Vaš prvi objavljen roman. Malo me je iznenadilo što u njemu nisam našao na Vas. Obično je prvi roman suviše ličan. Autori se trude da izbace sve ono što njih lično tišti i, jednostavno, sebe. Vi ste čak i glas dali drugima.

 Tajna je u tome, a ovo između nas nek ostane, u poverenju, što Veštice i nisu baš moj prvi roman. Napisao sam, sad najozbiljnije, pre Veštica još jedan roman za koji još uvek nisam uspeo da pronađem izdavača, a koji upravo odgovara navedenom fotorobotu – ličan, glavni lik koji podseća na mene, skoro pa autofikcija, pa još podugačak. Dve ili tri godine sam bezuspešno tražio izdavača za taj rukopis, koji i dalje smatram dovoljno vrednim da makar bude negde odštampan, a onda sam rekao: dosta. Pa sam se zainatio i napisao nešto potpuno drugačije. Dakle, stručnim jezikom: nestati kao autor, pretvoriti se u „diskretnog režisera“, u „bezličnog pripovedača“, kako je to davno nazvao Vejn But, pričati o „drugom polu“, svestan cele feminističke istorije od Simon de Bovoar naovamo, problematizovati malo taj mit o famoznom „ženskom pismu“, izmisliti svakoj junakinji sopstveni jezik, zaboraviti na „lični stil“ – uf, što nešto ne volim tu reč, toliko je izakana – dakle na „stil“ kao prepoznatljivu osobenost mene kao pisca, nego za svaku junakinju izmisliti poseban „stil“, takve stvari, možda sam nešto i zaboravio. Čak sam hteo i da potpišem roman ženskim pseudonimom, ali sam od te ideje vrlo brzo odustao, jer to bi baš bilo, onako, kukavički, sakrivati se, kao da se nečega stidim. I, za divno čudo, beskrajno me je zabavila cela ta igrarija, čak sam uspeo da budem prilično ličan u toj transgresiji u to nešto što nisam ja, što su drugi, ali ličan na jedan krajne nepatetičan način.

  • Da li je bilo lako „uzjahati leteću metlu“ kako bi se napisao roman? Vi ste učinili i više od toga. Svaka veštica ima sopstveni i sasvim različit glas. Koliko je ovo bilo zahtevno?

Ako smem, zabave radi, malo da provociram, onda bih mogao sada da tvrdim potpuno suprotnu stvar. Roman je, naime, vrlo lako napisati. Ali opasno lako. Teško je napisati dobar roman. Teško je biti dobar zanatlija. Živimo u vreme kad svako ima po neobjavljen roman u fioci. Pobednica Parova ili Zadruge izađe napolje i cap, eto ga roman. Ali ako zanemarimo romane koje pišu raznorazni selebritiji, nebitno da li iz intelektualnog ili estradnog miljea, a njima je narcizam, je li, svojstven, problem je kod mnogih taj nedostatak samokritičnosti. Ja pišem, plus minus, od svoje petnaeste godine, što je po sebi nebitan podatak. Ali nisam, dakle, početnik. A ne mogu sa preko četrdeset godina proživljenih više da se vadim ni na mladost. I nebitno šta sam sve pisao, mahom poeziju, naučio sam za sve ove godine da budem surovo samokritičan, pa se opet i meni povremeno desi da upadnem u narcističku zamku i da pomislim da je to što sam upravo napisao genijalno, pa da se naravno ispostavi da nije. Sa Vešticama, na primer, nije bio taj slučaj. Znao sam šta hoću, ukupno dvoje ljudi sam izabrao kao test-čitaoce, onda minimalno doterao celu stvar, i to je bilo to. A to što sam hteo, to sa sopstvenim glasom za svaku od junakinja, ili različitim „stilom“ – uf, opet ta iritantna reč – za svaku junakinju, ideju ili podsticaj za to sam našao kod Elijasa Kanetija. On je za junake pravio takozvane „jezičke maske“, svaki junak je imao pripremljenih, tako se Kaneti barem hvalio, po 400-500 reči i fraza koje su za njega karakteristične, pa je onda pišući roman koristio taj fundus. To je u Vešticama na primer ono Smiljkino „iskrena da budem“. Ali ja sam ovde zapravo pokušao nešto drugo. Pokušao sam da pronađem jezičku melodiju i akord koji bi najbolje odgovarali Smiljki, Isidori i Lauri, pa sam onda, onako krajnje pesnički, svirao po tom akordu. Kad sam jednom pronašao taj melodijski ključ, imao sam utisak da su junakinje oživele i progovorile svaka za sebe svojim jezikom i glasom, i tu je onda nastala žurka.

  • Da li je za Vas pisanje ove knjige bilo zabava ili rad u rudniku?

Ovo sad je valjda ono mesto kada bih ja, kao svaki uzoran i lažno skroman pisac, trebalo da se požalim kako sam se nadisao prašine i nagutao paučine od dugogodišnjeg kopanja po arhivama, ne bih li skupio tu čudesnu „građu“ za ovaj roman. Kako mi koji pisac pomene „građu“ za roman, odmah pomislim na neko gradilište, na cigle, pesak, hiltije, mešalice, bagere i ostalo. Ne, nisam kopao po arhivama. A nije baš ni da sam se mučio kao Filip Rot koji je proveo nekoliko dana na praksi u fabrici rukavica da bi napisao jedno poglavlje u Pastorali, dok je za drugo poglavlje uradio celodnevni intervju sa mis Amerike iz šezdeset i neke, ne, nisam nešto ni novinarski bio aktivan. Ali sam se polomio smišljajući način kako da ispričam priču, kako da sve to izmontiram i skockam, kako da iznenađujem i sebe i čitaoca, kako da zategnem taj luk priče od početka do kraja romana. Takve stvari su u mom slučaju zahtevale veliki rad. Što se tiče rada na jeziku, to je bilo čisto zadovoljstvo, ali to je valjda zbog toga što sam dvadeset godina pisao poeziju, tako da sam s jezikom uglavnom na ti, iz jezika dolazim.

  • Ne mogu, a da Vas ne pitam zašto ste se nakon tri knjige pesama odlučili da pređete na pisanje proze?

Tužna priča, ali nekog trenutka sam, posle objavljene treće knjige pesama, osetio da mi poezija nije vratila ni deo onoga što sam ja dao njoj. Znam, sada bi neko rekao da to nije izgovor, da pravi pesnik piše za večnost i ostale koještarije. Ali kada se sada setim da sam nekad po celu noć majstorisao oko neke pesme od dvadesetak stihova, prevrtao reč po reč, precrtavao, dodavao, kolažirao, sricao naglas dok ne ispadne savršeno, tuga me neka obuzme. Za čije babe zdravlje? Bilo kom psihijatru ovo da ispričaš, odmah bi ti zalepio neko F. Čist autizam. Objaviš onda knjigu pesama, treću, koju pročita deo rodbine, deo prijatelja, plus kolege pesnici, od kojih su neki još i veći zaluđenici od tebe. Nije čak ni da sam bio neuspešan, ima me tu i tamo po antologijama i izborima. Ali niko više danas poeziju ne čita. A to što se malo i čita, to je sve neki jeftini verizam, sve limunade same. Osetio sam se, elem, posle te treće knjige pesama kao u mehuru nekom, bez kiseonika, gušilo me je sve to, ta zagledanost u vlastiti pupak u kuli od slonovače. Plus što mi se rečenica iskrivila, što sam imao u pisanju sve više tu neku sklonost ka vicu, ka događaju i ambijentu, ka likovima, vidi se to u Amigdali recimo, ko je čitao. Plus što mi je lekarski posao provukao pred očima celu galeriju likova i psihologija u različitim, mahom prilično stresnim, situacijama. Plus što sam i sam doživeo neke situacije. Plus što sam hteo da probam nešto novo i drugačije. Plus što sam bio iziritiran time ko sve danas piše i kako piše prozu, pa sam, onako krajnje oholo, pomislio da ja to sigurno mogu bolje. Plus plus plus. Razni plusevi neki. Ali minus poezija. A veliki je to minus za mene ipak, da se ne lažemo.

  • Da li je bilo teško da se sa poezije, prebacite na prozu?

Ne, naprotiv, bilo je prilično lako. Ali, ponavljam, opasno lako. Mnogi su se pesnici sapleli kada su pokušavali da pišu romane, da ne nabrajam sada, ne bi bilo lepo, mnogi od njih nisu više među živima. Ali evo, svi vole primere, kad čitam Rilkeove Zapise Maltea Lauridisa Brigea, to je sve lepo i krasno, jezik rajski, protkano filosofskim uvidima, ali ti tu knjigu možeš svakog trenutka da ostaviš na po mesec dana i da joj se vratiš i nastaviš gde si stao. Nema priče, nema taj magnetni momenat, da te vuče napred, toga nema. Potpuno je subjektivan taj moj doživljaj, i toga sam svestan, ne želim to da uopštavam, proze kao suprotnosti poeziji, jer ja sam bio punokrvni liričar, a lirizam doživljavam kao „nenarativnost“, kao neprepričljivost. Pesma koju možeš da prepričaš za mene nije pesma. E sad, proza je za mene, i u mojoj najličnijoj percepciji, bila dakle antipod svemu tome. Proza je za mene priča. Po tom pitanju sam konzervativac. Ko bi da eksperimentiše, nek ide u laboratoriju, mene zanimaju samo rezultati eksperimenata, a to je u prozi priča. Ne zanimaju me, dakle, romani bez romana i raznorazna Finegerova bdenja, pa nek je to sto puta Džojs, ja od proze hoću priču. Singera, Markesa, Ljosu, Ferante, priču mi dajte. E to je bilo teško, kad shvatiš da kao pesnik to ne umeš i pod stare dane, sa trideset pet godina tada, nateraš sebe da se preškoluješ i naučiš da ispričaš priču. Tu sam bio opet u prvom osnovne. Jer ništa ti ne znači što si pročitao stotine i stotine romana pre toga. Ako hoćeš sam da ispričaš priču, moraš od nule da počneš, da otvoriš haubu da vidiš šta je unutra. Kao da si vozio sve automobile sveta, ali kad treba sam da napraviš auto, moraš te šrafove i cilintre i karburatore i svu tu skalameriju ispod haube da upoznaš. To kako funkcioniše priča, šta je priča, kako zanatski funkcioniše priča, to sam morao da naučim. Sve ono što čitaoca ne zanima, jer čitalac bi samo da sedne i vozi.

  • Da li je bilo teško objaviti roman? Naročito, ako uzmemo u obzir, da Vi već godinama živite i radite u Nemačkoj.

 Ma nije bilo teško. Nađeš agenta, potpišeš s njim ugovor, onda sačekaš dva-tri meseca i agent ti se javi, donese ti spisak zainteresovanih izdavača. Kaže: pazi ovako, ovo ovde je veliki izdavač, zvuči primamljivo, znam, ali to je mač sa dve oštrice, urednik traži da potpuno promeniš roman da bi oni to pustili, a i kad puste u štampu, u opasnosti si da te pojedu drugi autori, jer je tamo konkurencija velika. Ovo ovde je jedan srednje veliki izdavač, tu ne bi morao da praviš mnogo kompromisa, ali… A ovo ovde je jedan novi, baš mali izdavač, i honorari su mali, ali dobro razmisli, tu bi imao veliku autonomiju kao autor, i tome slično. I ti onda izabereš, agent uzme svojih deset procenata od prodaje knjiga ili ga isplatiš unapred, i sve posle bude med i mleko. Šalim se naravno. Bilo je sve suprotno od toga. Dve godine je prošlo od momenta završavanja pisanja do objavljivanja knjige, što je još i odlično kakvih iskustava ima. A to što već desetak godina živim u Nemačkoj nema nikakve veze. Mejlovi sa rukopisom stižu na adrese izdavačkih kuća i iz Nemačke bez problema, samo što ih niko ne otvara.

  • Da li možete uporediti srpsku i nemačku književnu (i izdavačku) scenu?

Nemam sistematičan pregled, samo grubi utisak, pošto je nemačko tržište minimum deset puta veće od našeg, što važi i za izdavaštvo i za broj pisaca i sve ostalo. Razlika je recimo u tome što se nemački izdavači svake godine trude da izbace u prvi plan mlade autore, ulažu ozbiljna sredstva da od mladog pisca naprave brend, predstavljaju ga kao novog Gintera Grasa ili Maksa Friša ili novu Ingeborg Bahman na primer, i tome slično. Dok se kod nas večito podgreva sarma od Basare, Velikića, Albaharija i ekipe, koju doduše svi mi štujemo i poštujemo, od kojih smo mnoge stvari kao pisci i sami naučili, ali ta sarma nije baš zdrava, je li, ako se jede svaki dan, iz godine u godinu. Iz ovih razlika proizilaze i prednosti i mane naravno. Zapadnjačka književna scena podleže „kokakolizaciji“, nema tu više „ars longa“, nego knjige zastarevaju i propadaju, izlaze iz mode, ko se sada još seća Grišama ili Pedeset nijansi, tu svake godine mora da se izbacuju novi modeli i tako dalje. Dok je kod nas mana ta okamenjenost i jednoličnost, jer nema spremnosti da se proba i pročita nešto novo, naročito ako je „domaće“, jer nije to taj „kvalitet“, jer kod nas i među književnom publikom postiji ta „mejd-in“ kultura, pa se samo prevodi čitaju. Neko ti kaže: ja volim francuske pisce, ili nemačke ili američke, kao da se o fudbalskim ligama radi, a ne o jednom krajnje individualnom sportu. A tu su i uobičajene tranzicione bolesti: neulaganje u kulturu, laktanje i logika preživljavanja, nedostatak sistematične i stroge književne kritike, burazersko i klanovsko funkcionisanje književne nazovi scene, kao i tragično negativna selekcija pisaca koji dobijaju ulaznicu da na tu književnu scenu uđu, a reč „tragično“ sam upotrebio jer mnogi talentovani pisci mojih godina jednostavno odustaju od pisanja jer im je od svega nabrojanog muka.

  • Da li planirate neku srpsku promociju knjige?

 Sledećeg četvrtka, sedamnaestog, ću se preko Zooma uključiti u predstavljanje novih Platoovih izdanja i romana Veštice u Domu kulture Studentski grad, pa evo pozivam sve koji mogu da navrate. Biće tamo glavni urednik Platoa Miša Gojković, biće moj lektor i sjajni mladi pisac Milan Vurdelja, a moderira Tamara Mitrović, koju poznajem još iz pesničkih dana i koja već godinama sistematično prati našu književnu scenu.

  • Koji je bio najveći izazov sa kojim ste se suočili kako biste objavili knjigu?

Izazov je bio, a možda je ovde najbolje da odgovorim kratko, u tome kako da pobedim svoj očaj i želju da odustanem od pisanja, posle suočavanja sa toliko uredničke prepotencije i ignorancije, kao što bi svaki pametan čovek posle nekoliko šamara odustao, ali mi pisci nismo baš pametni ljudi. Pisanje je zavisnost.

Prikaz knjige Veštice možete pročitati ovde: Veštice iz našeg sokaka

  • Koja pomoć bi Vam pomogla, a niste je imali?

Ne znam da li smem da budem malo patetičan, jer bih kao homo balcanicus morao sad da budem čvrst kao stena. Ne treba meni ničija pomoć, sve ja to sam, taj fazon. Ali nedostajala mi je pomoć kolega pisaca recimo, ne konkretna, nego mi je nedostajala uteha sa njihove strane, da mi neko od njih sedamdeset na Fejsbuku pošalje poruku tipa: šta pišeš trenutno, što te nema već nekoliko godina, zašto ne uspevaš da objaviš, znam, i mene muči isto. Tako nešto, da se izjadamo makar međusobno, ako nam već nema sistemske pomoći, jer u istom smo sosu. Ali ne, problem u paklu je što nema solidarnosti. I onda se rađa konkurencija i zloba-zavist-pakost i sve druge starozavetne pošasti. Onda ide ono: lako je tebi ili lako je njemu, što truje svaku autentičnu razmenu. A sećam se kakvo smo čudo napravili pre 10-15 godina sa časopisom Agon recimo, celu mladu generaciju pesnika smo tada okupili za tih nekoliko godina. Sad više toga nema, ni s od solidarnosti, ničeg. Sušne neke godine, darvinizam, svako za sebe, otprilike.

  • A šta (ili ko) Vam je najviše pomoglo?

Jedna konkretna osoba koja se zove Tamara Babić, koju ne poznajem lično, a koja mi je prvo tražila pesme za jedan hrvatski časopis, pa mi je tražila odlomak iz Veštica, kad sam joj rekao da imam neobjavljeni roman, za časopis koji ona uređuje, pa je pročitala cele Veštice, pa mi je posle nekoliko meseci rekla da Plato traži rukopise, pa sam se onda povezao sa tim divnim mladim ljudima iz Platoa. I onda su se otvorile karte. Dakle posle odbijanja od četiri martinele, u trenutku kad sam već bio skoro odustao. To je ono kad kažeš sebi: ipak na ovom svetu ima dobrih ljudi.

  • Da li planirate da ostanete u proznim vodama? Na čemu trenutno radite?

Trenutno se bavim roditeljstvom, što je full time job, divna jedna misija, ako hoćeš da budeš dobar roditelj, naravno, ali planiram da se vratim prozi čim izađem iz pelena, jer imam ideje razne, ideje nikad nisu bile problem.

Razgovarao: Milan Aranđelović