Danstan Remzi je svoj radni vek proveo kao profesor istorije i sada je, nakon četrdeset i pet godina u školi, došlo vreme da ode u penziju, da mu se upriliči oproštajni banket i napiše prigodan članak u Školskoj hronici. Upravo je taj članak, rad izvesnog „magarca Lorna Pakera“, veoma uvredio ostarelog profesora. Remzi je bio povređen ne zato što u članku nije navedeno da je dobio Viktorijin krst za herojstvo u Velikom ratu, da je objavio deset knjiga, od kojih je jedna prevedena na pet jezika i prodata u četvrt miliona primeraka, već ga je ozlojedilo to što je u članku prikazan „kao tipičan ostareli i izlapeli nastavnik, koji plače kada odlazi u penziju“, a najviše ga je jedilo to što je predstavljen „…kao da nikada nisam živeo izvan učionice, kao da nikada nisam vodio pun život, kao da se nikada nisam radovao ni tugovao, nikad upoznao ljubav i mržnju…“
„Ako dečak ne može da dobije dobrog nastavnika, dajte mu nekog psihološkog bogalja, ili neku promašenu ličnost da se bori sa njima, samo mu nemojte dati lošeg, glupog učitelja.“
Upravo zbog toga Danstan Remzi piše svojevrsno protestno pismo upravniku škole u kome mu opisuje svoj život, i sve ono što je bilo bitno u njemu, ono životno, duhovno, emotivno, „magarcima“ nevidljivo… Remzi, kao poklonik Jungovih teorija (i hagiograf), prednost daje duhovnom, a ne spoljašnjem iskustvu.
I tako se pred čitaocima romana Marginalac kanadskog književnika Robertsona Dejvisa, koji je na srpskom jeziku i u prevodu Slobodana Damnjanovića objavila izdavačka kuća Dereta, odmotava klupko emotivnih događaja i unutrašnjih potresa koji su život Danstana Remzija činili tako posebnim i izuzetnim.
„Ako ne požuriš i životu ne objasniš šta želiš on će od tebe napraviti ono što hoće.“
Danstan je rođen u malom mestu Detfordu koje je imalo pet storina stanovnika i pet različitih crkava: anglikansku, prezviterijansku, metodističku, baptističku i rimokatoličku. Sve ovo je obećavalo detinjstvo ispunjeno veoma velikim brojem rigidnih pravila i besmislenim zapovesti, a sa tako malo istinske vere i ljubavi. Upravo ovaj palanački duh ostaviće trajne posledice na psihe i živote glavnih, sporednih i marginalnih junaka ovog romana. Ma koliko se budu trudili da fizički i na svaki drugi način napuste Detford svako će u svojoj duši i dalje nositi jedan komadić ove hrišćanske zemlje. Zemlje kamenito tvrde, suve, gorke i jalove. Čak i to što su svi junaci romana u toku života promenili imena i na taj način pokušali da naprave distancu od ranijeg života pokazaće se kao uzaludno.
„Ali svaki čovek ima svog demona, a izuzetni ljudi poput tebe, oni imaju izuzetnog demona.“
Priča započinje kada su dva desetogišnjaka, dva najbolja druga (i najveća neprijatelja), Danstan Remzi i Boj Stonton, grudvom pogodili trudnu gospođu Meri Dempster. Iz šoka izazvanih padom Meri se nikada nije oporavila, a deo svog poremećaja prenela je i na prerano rođenog Pola Dempstera, trećeg junaka ove pripovesti. Kao da je puštena niz snežnu padinu, ta grudva će se, tokom godina, sve više uvećavati i ostavljati sve veći uticaj na glavne junake. Bežeći od osećaja krivice i posledica grudvanja Danstan odlazi u Veliki rat, Pol u cirkus, a Boj u poslovni svet uspeha, svet tako poznat svima koji su gledali film Građanin Kejn Orsona Velsa. Tokom godina njihovi životi će se ukrštati i razdvajati, a oni će pokušavati da pobegnu od one bačene grudve.
Robertson Dejvis je jedan od najboljih i najpoznatijih kanadskih književnika. Među retkima je koji je uspeo da proslavi kanadsku književnost pišući upravo o Kanadi. Nosilac je državnog ordena za vrhunski doprinos kanadskoj kulturi, dobitnik glavnih kanadskih književnih nagrada, a 1986. godine se našao i u krugu kandidata za Bukerovu nagradu. Koliko je on značajna figura u Kanadi govori i podatak da mu je na stoti rođendan izdata i poštanska marka sa njegovim likom.
Rođen je u osvit Velikog rata u prezviterijanskoj porodici novinara i strastvenih čitača u malom mestu poput Detforda. Sve ovo će imati snažan uticaj na njegovo kasnije pisanje. Bavio se glumom, radio je kao novinar, urednik, dramski pisac… Ipak, svaki uspeh koji je ostvario na raznim poljima nije ga toliko zadovoljio i zato je odlučio da se posveti književnom pozivu. A književnost će biti oblast u kojoj će Dejvis pokazati svoje najveće kvalitete i po kojoj će postati najpoznatiji. Spisateljsku karijeru započeo je Saltertonskom trilogijom (kao pisac poznat je što svoja dela zaokružuje u trilogije, tako da imamo dovršene trilogije Salterton, Detford i Korniš, kao i nedovršenu Toronto), romanima napisanim tokom pedesetih godina u kojima na duhovit način razmatra teškoće kulturnih radnika u Kanadi i rada u provincijskim novinama. Nakon dvanaest godina profesorskog rada na Koledžu Triniti u Torontu Dejvis objavljuje roman Marginalac, svoje najpoznatije i nabolje delo. Velika američka izdavačka kuća Modern Library uvrstila je ovaj roman u sto najboljih napisanih na engleskom jeziku u 20. veku.
Ono što bi valjalo naglasiti da se reč marginalac u Marginalcu ne odnosi na nekog društvenog izopštenika kakav je slučaj u književnim delima. Ovde je marginalac uzet kao sporedna ličnost u operi bez koje nema istinskog zapleta.
„Ja mislim da si ti Marginalac“, kaže jedna od junakinja romana. „Ne znaš šta je to? Kazaću ti. U stalnoj postavi opere mora da postoji primadona – uvek je sopran, često je luda; onda dolazi tenor, njen ljubavnik; mora postojati i kontraalt, rivalka sopranu; zatim još i negativac ili rival ili bilo ko drugi ko ugrožava tenora. Do sada je bilo sve u redu. Ali za intrigu je potreban još jedan lik; obično je to bariton i njega nazivaju Marginalac; on je sporedna ličnost, neparan lik, bez para drugog pola. On je za intrigu neophodan, zato što jedino on zna tajnu rođenja heroja, ili zato što pritiče u pomoć heroini onda kada joj se čini da je sve izgubljeno, ili zato što čarobnici ne daju da izađe iz svoje pećine, ili zato što je uzrok nečije smrti koja je važna za zaplet. Primadona i tenor, kontraalt i bas pevaju najbolje delove opere, ali bez Marginalca nema glavnog zapleta. Ta uloga nije spektakularna, ali se bez nje ne može, i mogu Vam reći da oni kojima ta uloga zapadne , često imaju dužu karijeru od zlatnih glasova scene. Da li si ti marginalac? To moraš sam otkriti.“
Mariginalac je prvi deo Detford trilogije koje se bavi pitanjem krivice, odnosa između duhovnosti i materijalizma, potragom za (ličnim) spasenjem i Bogom, a u trenucima gde linija između istorijskog i mitološkog postaje tanka roman se približava Markesovom Sto godina samoće. Marginalac se može čitati kao roman od odrastanju i sazrevanju, ali i kao alegorija Kanade na začelju sveta i istorije, kao i njene borbe za identitet.
Oslanjajući se na dela Balzaka i Dikensa, kao i na ironiju Tomasa Mana, Dejvis je stvorio delo klasične književnosti koje se sa lakoćom i velikim zanimanjem čita i ne ispušta iz ruke do poslednje stranice.
Nakon čega slede još dva dela.
Piše: Milan Aranđelović
