Izvor: Privatna arhiva

Hose Migel Vivas: Moj susret u Beogradu s piscem Igorom Marojevićem


Pisac rođen u Vrbasu razgovara s novinarom Hoseom Migelom Vivasom o latinoameričkoj književnosti (o svom prijatelju Robertu Bolanju, Borhesu, Arltu i Di Benedetu iz Mendose), svojim romanima prevedenima na španski i onom što znači biti pisac u kontekstu rata.

„Vidimo se u 11 ujutro u ’Kontaktu’“, bila je poruka koju sam našao u svom vatsapu kad sam se probudio 25. aprila. U zoru tog dana sam sleteo u Beograd po pozivu upravo pošiljaoca te poruke: srpskog pisca Igora Marojeviča.

I dalje sluđen haosom aerodroma „Nikola Tesla“, gde su reformisali gotovo celo zdanje ostavivši malo krilo zgrade za bavljenje svim putnicima, odgovorio sam mu škrtim „ok“. Odnos koji smo uspostavili dopuštao mi je da budem kratak a da ne ispadnem neljubazan ili nezainteresovan: već nekoliko meseci, Igor i ja radimo na jednoj od njegovih poslednjih zbirki priča i romana (oba rukopisa su još neobjavljena), napisanih izvorno na španskom. Sa svoje strane, on mi je svake sedmice slao izveštaje o njegovom iskustvu na Balkanu 1992. kao i 1999, jer sam obuzet idejom da napišem roman koji se zbiva između Sarajeva i Novog Sada u deceniji devedesetih.

Igor je visok gotovo dva metra, što mi olakšava da ga prepoznam bez problema. Rukujemo se u baru „Kontakt“ i odmah razmenjujemo knjige. On mi je dao The Canon was red hot Vladimira Kecmanovića (engleski prevod romana „Top je bio vreo“, Laguna 2014). “To je knjiga mog prijatelja“, rekao mi je tim svojim mračnim i pomalo grlenim glasom ali dalekim od toga da uznemiruje, već je u skladu s njegovim telesnim vrlinama i zamišljenim pogledom. Ja sam njemu poklonio kompletne Borhesove priče i rekao mu, kao da se pohvalim: “I ovo je od intimnog prijatelja.“ Kasnije sam kontekstualizovao svoj komentar rekavši da je Borhes kazao to isto u predgovoru Glasova Antonija Porće: „Nikad se nismo upoznali (…) ali mogu da potvrdim da je posredstvom njegovih Glasova on danas moj intiman prijatelj, iako to možda on i ne zna.“

Upravo ovaj komentar je otvorio prostor za naš razgovor, dok su nam stizala piva a Igor je palio jednu od tih hibridnih cigareta, dopola elektronskih  a dopola, kako da kažem… stvarnih?

I.M.: Iz Srbije sam se preselio u Španiju 2001. sa iskustvom da sam od argentinske književnosti pročitao tri autora od kojih su svi opštepoznati: Borhes, Kortasar i Sabato. Upisao sam Doktorat iz uporedne svetske književnosti u Barseloni kako bih, teorijski, mogao da čitam gotovo sve što je napisano na španskom a ne zbog proste činjenice da bih mogao da obezbedim izvesnu karijeru: zapravo nisam polagao ni postdiplomski ispit. Čim sam mogao, počeo sam da čitam knjige hispanskih fikcionalnih autora koji nisu bili prevedeni na srpski. Tako sam „otkrio“, između drugih autora, Argentinca Roberta Arlta. Ali ključno otkriće za mene u Barseloni bilo je da otkrijem prozu Čileanca Roberta Bolanja. Prvo što sam od njega pročitao bila je priča „Sensini“ koja je, bar tako izgleda, govorila o Antoniju Di Benedetu, već neko vreme mom omiljenom argentinskom piscu čije romane nisam uspeo da promovišem za prevode kad sam se vratio u Srbiju jer nisu pobudili mnogo interesovanja lokalnih izdavača. Većina njih mi je govorila, kad bih im nudio da ga prevedem, da ne veruju da bi njegovo pismo, budući bezobrazno tragikomično kako sam im ga ja opisivao, postiglo iole zadovoljavajući komercijalni učinak a nešto slično i zbog srodnih razloga će se dešavati s pričama Kubanca Virhilija Pinjere. Nisam uspeo da urednički plasiram ni pojedine romane Argentinca Fogvila, zbog razloga koji mi izmiču. Na sreću, u međuvremenu je neko preveo Arltovu „Besomučnu igračku“ na srpski.

H.M.V.: U redu, ti si zapravo bio prijatelj Roberta Bolanja dok si boravio u Španiji a onda si ga preveo na srpski. Šta ti je najpre skrenulo pažnju na njegovu prozu? I kako ste se povezali?

 I.M.: Njegova proza i poetički uticaj su mi pokazali da književnost magijskog realizma, borhesovskog pseudodokumentarizma i kortasarovskih igrarija – ne mislim na njegove priče – više nisu ono što definiše savremenu latinoameričku književnost. Osim toga, moram da kažem da su ga jezička, dramaturška i intertekstualna ekonomija njegove proze učinila prvim hispanskim piscem kog sam mogao da čitam na izvornom jeziku uprkos ograničenjima mog tadašnjeg španskog. Možda mi i zbog nekih poetičkih srodnosti nije bilo toliko teško da ga čitam pa čak ni da ga prevodim. Na primer, kad smo se upoznali ispostavilo se da je junakinja proze obojice bila italijanska porno glumica Moana Poci, s tim što joj je Roberto u „Dalekoj zvezdi“ i „Telefonskim pozivima“ dao ime Đoana Silvestri. Već se 2002. godine na srpskom pojavila moja antologija Bolanjovih priča. Posle sam u Laguni objavio svoj prevod njegovih romana „Čile noću“ (2007) i „2666“ (2011). A 2003. smo planirali da napravimo fan klub Moane Poci ali u julu te godine smrt ga je sprečila da se posveti mnogo ozbiljnijim projektima.

Igor se žali cokćući jezikom, pa stoga izbacuje dim svoje neobične cigarete kroz desnu stranu svojih usana i odmah zatim pravi grimasu koju svi pravimo pošto potrošimo reči o smrti nekog bliskog: ramena i obrva su nam podignuti a oči sklopljene. Kao da kažemo: i dalje ne možemo da nađemo jezik koji bi objasnio smrt.

Tema se menja kad stigne nova tura piva. Zahvaljujem mu što je rekao svom španskom izdavaču da mi pošalje u Mendosu u Argentini primerak svog poslednjeg romana na španskom „Šnit“ (izvorno objavljen u Laguni 2007), koju je u Barseloni objavila njegova izdavačka kuća u Španiji „Trampa“ i tražim mu da mi priča kako mu je na pamet pala radnja.

I.M.: Želeo sam da svratim posebnu pažnju na modu tokom Drugog svetskog rata kad sam otkrio da je hrvatska vojska početkom četrdesetih, ustaše, nosila plagijat SS uniformi čiji dizajner je bio ni manje ni više nego Hugo Bos. Iskoristio sam taj podatak da izmislim kako ga je hrvatski diktator Ante Pavelić – koji je, zanimljivo, dve godine pre svoje smrti teško ranjen  u Buenos Ajresu, gde se sakrio posle rata – pozvao nemačkog modistu da bi otišao u njegovu zemlju da dizajnira originalne uniforme za svoju vojsku budući da su se srpski novinari neprestano sprdali tom plagijatu. Moj život u Zemunu, beogradskom kvartu koji se nalazi u Srbiji ali je tokom Drugog svetskog rata bio grad koji je spadao u Nezavisnu državu Hrvatsku, omogućio mi je ličniju vezu s pričom. Izmišljeni su svi događaji opisani u „Šnitu“ o Hugu Bosu u Zemunu, ne računajući činjenicu da je uniforma ustaša bila kopija SS. Ali većina epizoda u romanu koje se odvijaju u Nemačkoj imaju istorijsku pozadinu, pa tako i njegova psihosomatska smrt posle ogromne kazne zbog njegove „pasivne saradnje s nacionalsocijalistima“.

H.M.V.: Pošto već govorimo o ratu, povezujem dva fragmenta iz knjige za sledeće pitanje: Olga Tokarčuk u svom romanu kaže da je „život pokret i da se ubijanje sastoji od sprečavanja da se čovek kreće“. Ovo me odmah podseća na Jasminu Tešanović i na njen sirovi narativ o ratu na Kosovu, „Jasminin dnevnik“. U jednom od svojih početaka ona kaže: „Sad smo zaglavljeni u sadašnjosti kao u kapi ulja, svaki sekund traje vekovima pun bola i osećanja (…) Filozofija nužnosti se nameće iznad bilo koje druge filozofije.“ U oba spisa vidim rat kao neki način pauze od života. Reci mi, kao pisac: da li književnost poseduje ovaj životni faktor da stvori pokret u ljudima; projekciju izvesnog prostora i vremena drugačijeg u ratnom kontekstu? I da li rat utiče na književnost i književnost na rat?

Naravno da rat uvek utiče, jer je on kardinalno iskustvo koliko god da se moje lično iskustvo življenja rata na direktan način zasniva tek na sedamdeset osam dana vazdušnog bombardovanja NATO-a 1999. godine. Ako govorimo počev od Biblije, čija su dva zaveta toliko međusobno drugačija da gotovo kao da ne pripadaju istoj knjizi, književnost je za mene pre svega dvojnost. Mislim, na primer, na činjenicu da osoba, posle ovolikog razvoja književnosti, može dobro da piše jedino o stvarima koje poznaje i prema kojima, u isti mah, može da postigne izvesnu distancu. Verujem i da ako treba pisati u dvadeset prvom veku fikciju o istoriji, nije mnogo preporučljivo činiti to oponašajući klasični realizam; unutar narativa o prošlosti valja opisati, koliko god posredno, i savremena iskustva: recimo, dok se piše o savremenom društvu blagostanja ako se produbi tema, gotovo uvek se dolazi do izvesnih trauma koje su imale veze s nekim ratom, pa makar i sa ratom koji su proživeli preci junaka.

Što se tiče uticaja književnosti na rat i toga kako se živi posle rata, mislim da je moj roman „Parter“ (na srpskom objavljen u Laguni 2009, a na španskom u „H2O“ 2019) lični vrlo skroman doprinos tome. To je roman o noćnom životu u Beogradu dvadeset prvog veka gde uprkos relativnom blagostanju glavnih junaka, njima nije lako da se sasvim opušteno provode, jer mnogo je impotencije i mnogo napetosti… što se konkretno duguje činjenici da su ratovi devedesetih na Balkanu završeni većinom porazima srpske strane što mnoge lokalne momčine, koliko god posredno i koliko god oni bili pacifisti, čini kastriranim mačistima.

„Obmana boga“ (na španskom objavljena 2005, kod „H2o“) konkretnije govori o ratu, ali na način obeležen snažnom dvojnošću. Ili je glavni junak paranoik kom se čini da mnoge agresivne i verujuće osobe žele da izvrše samoubistvo tako da to Bog ne vidi i da one tako izbegnu pakao ili je on u pravu i sve se odvija uistinu onako kako on to zamišlja. On ostaje bez primesa sumnji da je tako kad vidi ono što se zaista dešavalo tokom NATO bombardovanja Srbije, kad su mase išle na najveći beogradski trg lepeći targete na čela ili grudi ne bi li isprovocirale anglosaksonske pilote da ih odmah tamo bombarduju. U romanu se opisuju i mnoge opasne navike u ambijentu poslova i fizičkog izgleda. Da li je glavni junak paranoik ili zaista postoji neformalan pokret posrednog samoubistva? Odgovor ostavljam svojim čitaocima a ja lično ga ne znam.

Uz potonje reči, Igor se osmehuje. Ima neobičan način osmehivanja: postiže ga samo očima, dok njegova usta ostaju tuđa tom gestu. Za razliku od njega, ja se smejem svim zubima. Stiže nova tura piva, gasim diktafon, gledam kako se sunce prelama kroz moju čašu i prestajem da razmišljam između mog razmišljanja o njegovom gestu kad je prestao da priča o Bolanju, mom romanu o Balkanu, o tome kako sam bio srećan u Zossener straße u Berlinu, o mom sutrašnjem putovanju u Bosnu i o tome koliko apsurdno mi deluje pušiti tu vrstu cigareta, poluelektronskih i polustvarnih. Na kraju krajeva, zar to nije ono što radimo kad nas neko natera da razmišljamo? Tiho razrešiti naš svet kako bismo otvorili prostora za nove ideje.

Autor: Hose Migel Vivas

Izvor: BBL, Mendosa, Argentina