Svi znaju za priču iz knjige Gospodar muva britanskog nobelovca Vilijema Goldinga o grupi dece koja posle nesreće završavaju na pustom ostrvu i tu, veoma brzo, odbacuju teret civilizacije i postaju divljaci, pleme urođenika koje ima neka svoja pravila i zakone.  Šta bi se desilo kada bi se grupa dece „nasukala“ u civilzaciju? Kako bi se ta deca organizovala. Ili, još bolje, kako bi civilizacija odraslih reagovala na njihov dolazak?

„Za decu svet je muzej u kojem čuvari, odrasli, možda i jesu uglavnom ljupki, ali to ne znači da ne nameću svoja pravila: sve je tu okorelo, sve postoji od pamtiveka, duže od njih samih. U zamenu za ljubav, u obavezi su da potvrde mit o svojoj nevinosti. Ne samo moraju da budu nevini već to moraju i da pokažu.“

Upravo se ovo desilo u romanu Blistava republika španskog književnika Andreasa Barba koju je, u srpskom prevodu Marijane Aleksić Milanović, nedavno objavila izdavačka kuća Dereta.

Grupa od trideset i dvoje dece, oba pola i uzrasta između devet i trinaest godina, iznenada dolazi u, za potrebe romana izmišljen, argentinski grad San Kristobal. Provincijski grad, od 200.000 stanovnika, ušuškan između džungle i reke isprva nije ni primetio ovaj dolazak. Dobri stanovnici San Kristobala smatrali su da su u pitanju lokalni klinci sa ulice, mahom deca starosedelaca.

Ubrzo će shvatiti da ova deca nisu ta deca. Čini se da ovi mali došljaci ne poštuju nikakva pravila koja su oktorisali odrasli. Oni prose, kradu, ali i, ako je potrebno da bi odbranili svoju malu zajednicu, i ubijaju. Ipak, čini se da sve to rade spontano, da nemaju čvrstu organizaciju, pravila, strukturu organizacije, vođu, poglavicu… Ova misteriozna deca ne poštuju ništa. Čak su izmislila i sopstveni jezik koji niko ne razume.

ČITAJTE  Knjiga „Četnik” kao uzbudljiv završetak „Trilogije o slobodi”

Odrasli vole decu sve dok ova poštuju pravila i pokazuju poniznu zahvalnost i pokornost. Zato će društvo odraslih morati da reaguje. A reakcija će bi ekstremna u posledicama.

„Ljubav i strah imaju nešto zajedničko, i jedno i drugo su stanja u kojima dopuštamo da nas prevare i da nama upravljaju, poveravamo nekom drugom naša stremljenja i , pre svega, naše sudbine.“

Za razliku od Gospodara muva ovde decu posmatramo sa distance, iz ugla odraslih. Postoji čak i vremenska udaljenost jer se pripoveda o događajima koja su se desila dvadeset godina ranije (1995. godine). Pripovedač je i očevidac koji je tih godina radio kao direktor Odeljenja za socijalna pitanja i koji je, zbog prirode posla, bio upućen na problem ove tajanstvene dece.

Iako ovaj roman upoređuju sa biblijskom pričom Gospodar muva ili Konradovim Srcem tame možda to i ne upućuje na ono što ova knjiga zaista jeste. Ona se, pre svega, bavi postojećom civilizacijom, kapitalističkim društvom ustaljenih pravila i krutih, naučenih, vrednosti. Tu su korumpirani političari i novinari, sebični i samoživi dobri građani i svi osu oni uplašeni od drugosti sa kojom se suočavaju. Ovde je u fokusu naše društvo koje se nađe u krizi kada se suoči sa „stranim telom“, nečim novim i nerazumljivim.

„Blagostanje okupira um kao što se mokra košulja zalepi za telo, pa tek kad poželimo da napravimo neki neočekivan pokret, otkrijemo kako smo zatočeni.“

Tek kroz fragmente priče mi možemo naslutiti kakvo je to društvo koje su deca formirala. I što nam je to društvo poznatije, to nam je i zanimljivije i privlačnije, a ono drugo, ovo naše, deluje sve gore. Izgleda da nam opet deca pomažu da uvidimo ono što je nama nevidljivo, nejasno, mutno… Nešto što smo odlučili da ne vidimo.

„Detinji svet nas je pritiska svojim neutemeljenim idejama, pa dobar deo netrpeljivosti koju je narod osećao prema tih trideset i dvoje nije poticao samo iz toga da li je prirodno to što su deca počinila jedan takav zločin, već i iz gneva izazvanog time što se ista ta deca nisu uklopila u njihov slatki stereotip o detinjstvu.“

Blistava republika je odlično napisana knjiga, koja na malom broju strana (136 stranica), suptilnim jezikom, pisanim između redova, ispriča mnogo toga. Istovremeno, autor uspeva da svojim dinamičnim i specifičnim načinom pripovedanja, rekonstrukcijom događaja iz prošlosti, održi napetost i pažnju. Posle čitanja ovog romana postaje jasno je zašto je Andrea Barba jedan od najistaknutijih glasove srednje generacije španskih pisaca koji je za ovaj roman dobio špansku književnu nagradu Eralde.

Piše: Milan Aranđelović

ČITAJTE  "Knjiga o Baltimorcima": Porodična saga o ljubavi i mržnji

Leave a Reply

Your email address will not be published.