„Kad smo bili siročad“ Kazua Išigura je detektivska priča o istraživanju istražitelja.
Kako bi se snašao dobitnik Nobelove i Bukerove nagrade kada bi na času kreativnog pisanja dobio zadatak da napiše trivijalnu detektivski priču? Verovatno je knjiga Kad smo bili siročad Kazua Išigura, koju je u Srbiji u prevodu Miloša Mitića nedavno objavila izdavačka kuća Dereta, odgovor na to pitanje.
„Moja tematika se ne menja previše od knjige do knjige“, rekao je sam autor u intervjuu za Gardijan. „Samo površina – okruženje, i slično. Imam tendenciju da pišem istu knjigu iznova i iznova, ili barem uzimam istu temu kao prošli put i usavršavam je, ili joj prilazim iz malo drugačijeg ugla.“
Ovo je, u neku ruku, tačno. Kada ga jednom pronađu autori retko napuštaju svoj stil, a svako se najčešće bavi temama kojima je opčinjen, koristeći uvek ista narativna sredstva.
Sa druge strane, sličnu izjavu o pisanju jedne iste knjige dao i Svetislav Basara u trenutku kada je počeo da niže LOŠE knjige, a i sam autor Šerloka Holmsa, na koga se Išiguro oslanjao tokom pisanja ovog romana, nije bio previše ponosan na svoje priče nazivajući ih „policijskim ljubićima“.
Detektivske priče su u svojoj biti duboko infantilne i pronicljivi Išiguro pisanju ove knjige prilazi upravo na taj način. Glavni junak je dečak Kristofer Benks koji, poput Izgubljenih dečaka iz Nedođije, ima devet godina. Kao i svako dete tek pred pragom puberteta živi u svom svetu mašte sanjajući o tome da postane slavni detektiv iz petparačkih romana. Osim svojom maštom i dečijom naivnošću, on je i fizički izolovan od stvarnog sveta. Naime, njegovi privilegovani roditelji žive u Međunarodnom naselju u Šangaju i mali Kristofer i njegov najbolji drug, Japanc Akira, o stvarnom svetu mogu samo da maštaju kao o nekoj bajkovitoj zemlji. Inače, ovo je isto ono, od stvarnosti odlomljeno mesto, u kome živi i dečak Džejms Grejem, junak knjige i potonjeg filma Carstvo sunca. Ovaj balon će pući kada Kristoferovi roditelji nestanu, verovatno zbog sukoba sa lokalnim gospodarima rata i trgovcima opijumom, a dečaka pošalju u Ujedinjeno Kraljevstvo kako bi se o siročetu starala jedina preživela rođaka.
Za razliku od Balardovog i Spilbergovog Džejmsa ovaj Išigurov dečak odbija da odraste. Ne u fizičkom smislu kao Oskar Macerat iz Limenog doboša, već u onom mentalnom. Dečak zaista postaje detektiv kao iz priča, slavan poput Šerloka Holmsa, koji uz pomoć lupe rešava i najteže zločine. Kada najzad zadobije slavu o kakvoj je sanjao najzad može da se posveti onome što je oduvek želeo – da iskoristi svoje znanje i iskustvo da bi pronašao svoje roditelje. Vraća se u Šangaj u kome divlja Drugi kinesko-japanski rat, sukob koji nagoveštava katastrofu globalnih razmera. Kristofer želi da iskoristi priliku da rešavajući problem roditelja koji su nestali pre dve decenije spreči novi veliki rat. I svi ostali to znaju, te mu se lako stavljaju u službu i rade sve što je u njihovoj moći kako bi mu pomogli.
Ovo možda deluje pomalo iracionalno, ali dve stvari se moraju imati u vidu. Prvo, ako je verovati Jungu, kao i svaki dečak i Kristofer ne može da poraste dok ne razreši podsvesni konflikt koji ima sa roditeljima. U ovom slučaju to znači da zaista mora da ih pronađe kako bi najzad uspeo da poraste i počeo da živi i stvarnom svetu odraslih. Drugo, ovo je ona „ista“ knjiga koju Išiguro neprekidno piše. I upravo u ovom potonjem se krije sva genijalnost knjige.
Kao i uvek kada je u pitanju Išiguro, čitaoci zavise od pripovedača koji je pouzdan onoliko koliko je njegovo sećanje. Poznato je samo ono što Kristofer odluči da ispriča u interpretaciji koju on odabere na osnovu sećanja koje je krhko. Na temelju onoga što mu kažu drugi likovi iz priče, može se naslutiti da Kristofer nije baš onakav kakvim se predstavlja.
„Kada se Benks vrati u Šangaj mi ne možemo biti sigurni da li je to pravi grad ili neka mešavina sećanja i spekualcija“, objasnio je Išiguro u intervjuu.
Takođe, kada čuje nešto što mu se ne dopada, lako pada u vatru, svađa se i odbija da prihvati bilo kakav upliv nečega što ne odgovara svetu koji je, poput devetogodišnjeg dečaka, kreirao oko sebe.
Kako ratni sukob eskalira, a potraga za roditeljima dođe do vrhunca, priča postaje gotovo kafkijanska, a Kristofer kao da postaje K. koji je uvek nadomak, ali nikako da dosegne Zamak. Nešto slično ovoj potrazi može se prepoznati i u Išigurovom romanu Neutešni.
Koliko je Kristofer zarobljen u svom nezrelom svetu govori i njegov odnos sa Sarom Hemings. Iako je očigledno da ga ona privlači od prvog trenutka kada ju je ugledao, ipak ne može da ode dalje od holivudskog poljupca u stilu Hemfrija Bogarta koji je video na filmu, pa odlučio da izvede u svom svetu koji sam režira. Iako odrastao muškarac Kristofer nikada ne izražava bilo kakvu telesnu žudnju prema ženi kojoj je simpatičan. Sara je zanimljiva jer je i sama ostala siroče, pa, poput Kristofera, kroz stalno ponavljanje istih obrazaca uporno pokušava da razreši konflikt koji ima sa preminulim ocem ostajući, uprkos viskoj inteligenciji, i dalje na pragu sveta odraslih.
Iako ne dostiže savršenstvo kao u knjizi Ostaci dana, Išiguro uspeva da nam podari prelepu prozu. Kad smo bili siročad je knjiga koja, poput ostalih, čitaoce vodi spletom uličica prepunih ćorsokaka ili zatvorenih kapija. Ako su putokazi ponekad suviše očigledni to je samo da bi olakšali spoznaju višeslojnosti priče. Pijetet prema svojim junacima, ma koliko bizarni i izgubljeni bili, je još nešto što krasi i ovo delo. Nekada i sam zaplet trpi kako bi se prednost dala istraživanju psihologije junaka. Upravo zbog ovoga se može reći da je Kad smo bili siročad detektivska priča o istraživanju istražitelja. Priča o svima nama, siročićima, čiji životi nikada nisu samo naši.
Piše: Milan Aranđelović