Popularnost romana, a i prve verzije filma Čarobnjak iz Oza, ne prestaje ni nakon toliko decenija. Kada priča ostaje ‘’živa’’ toliko godina, jasno je da postoji univerzalna poruka u njoj koja je čini svežom za sve dolazeće generacije. O tome nam govore čak i neuspeli pokušaji ‘’nastavaka’’ i ekranizacija poput ovogodišnje box office bombe Dorothy‘s Return. I sam Baum razumeo je značaj bajki i kolektivnog nesvesnog pa je u svom predgovoru prvom izdanju knjige napisao: “Folklor, legende, mitovi i bajke pratili su detinjstvo vekovima”. Kroz Dorothy, Baum je stvorio lik sa kojim su američka deca lako mogla da se identifikuju: devojčicu koja živi u sred ničega, u ‘’nedođiji’’ u Kanzasu, u teškim uslovima i siromaštvu, uz to i bez roditelja, odgajana od strane srodnika. Međutim, kada se probudi usred nepoznate sredine, Dorothy se suočava sa teškoćama mirno, optimistično i hrabro. U knjizi je opisano kako Dorothy, nakon što se našla u zemlji Oz, pronalazi prijatelje i ubija zlu vešticu pre nego što se konačno vrati u svoj Kanzas; u međuvremenu prolaze kroz razne predele i upoznaju razne čovekolike i životinjske vrste. Kroz njihove avanture, jasno je kako dobijaju ono za čim tragaju. Plašljivi Lav najpre priznaje svoj strah a zatim se hrabro bori za svoje prijatelje. Limeni Drvoseča, iako tvrdi da nema srce, pazi na sva živa bića i pokazuje saosećanje prema njima. Da ne govorimo o Strašilu, koji je ‘’bez mozga’’ a opet uvek ima najbolje ideje o tome kako se izvući iz neke situacije.
Po nekim autorima, većina modernih priča koje su stekle popularnost su moderne manifestacije onoga što je Joseph Campbell definisao kao “Put heroja”. Iako je Campbell skovao ovaj termin 1968. ovo je tema koja se nalazi u osnovi svake veće religiozne priče, bajke, mita, u velikom broju kultura. U Putu heroja uglavnom se, arhetipski, nalaze tri faze – Odlazak, Inicijacija, Povratak, a u okviru svake faze ima mnogo koraka. Campbell je naglašavao da nam mitovi i metafore omogućavaju da budemo u konaktu sa svojim intrapsihičkim. Na metafore reagujemo jer se naš ‘’unutrašnji svet susreće sa spoljašnjim svetom reprezentovanim u priči’’. Dok čitamo priču, ona deluje na nas na dva paralelna nivoa: površnom, kada čitamo priču, i dubljem, nesvesnom, kada se identifikujemo sa likovima, ili sa situacijama. Put Heroja započinje sretanjem mentora ili zaštitnika a nastavlja se eventualnim priključivanjem saveznika.
Na mnogo načina, Put Heroja je ogledalo terapijskog procesa i napretka u terapiji. Glavna tema u pričama odnosi se na potragu za pravim putem, mestom u ovom svetu, značajnim vezama ili razumevanjem sveta. Klijenti nam često dolaze na terapiju tražeći isto, suočavaju se sa značajnim izazovima, a terapeut je vodič koji omogućava podršku, sigurnost i zaštitu kao i mogućnost da se prepoznaju ‘’saveznici’’. U toku tretmana, klijenti se suočavaju sa onim što ih je i uputilo da potraže pomoć, razvijaju svest i razumevanje sebe i dele svoje znanje sa drugima. Priča se obično završava dolaskom na cilj glavnog junaka koji potom priča o onome što je naučio.
Kada se povežu sa Jungovom teorijom, četiri Dorotina saputnika mogu se sagledati kao četiri funkcije psihe – mišljenje, osećanje, intuicija i opažanje. Toto predstavlja lojalnost i posvećenost, i čitava avantura počinje tako što (u knjizi) Dorothy želi da zaštiti prijatelja i zato ostaje u kući umesto da siđe u podrum sa tetkom Emom. Kroz avanture sa Dorothy Toto je sledi; stoga on predstavlja intuiciju i uvid, on je taj koji razotkriva bespomoćnost čarobnjaka iz Oza. Strašilo, koga Dorithy sreće nepomićnog na jednom stubu, može predstavljati dimenziju zavisnosti/nezavisnosti ili inkompetencije/kompetencije. Limeni Drvoseča, koji želi da ima srce, zapravo ga očigledno ima, i tako predstavlja osećanja, jer čak rizikuje bes Veštice da bi spasao Dorothy. Kada ga je Dorothy spasila iz šume, bio je zaleđen i paralizovan, oličenje strahova da nismo vredni ljubavi, želje da volimo i budemo voljeni, i ideje da povezanost sa drugima može da nas oslobodi i da nam dozvolu da uživamo u životu. Strašljivi Lav, sa druge strane, ne shvata da pravu hrabrost ne predstavlja nedostatak straha, već mogućnost da radimo stvari uprkos strahu – što on i radi kada, na primer, preskače ponor, noseći svoje prijatelje na leđima.’
Dorothy i njeni prijatelji traže Čarobnjaka iz Oza jer veruju da im samo on može dati ono što traže. Samim tim on predstavlja eksterni lokus kontrole, traženje eksternalizovanog rešenja problema, umesto da pogledamo u sebe i shvatimo da rešenje već postoji u nama samima. Dorothy se trudi da izbegne Zlu Vešticu ali da bi joj se ispunila želja da ode u Kanzas, mora se suočiti sa njom. Kada se suočava sa njom, Veštca nestaje, baš kao što biva i sa strahovima – kada se suočimo s njima, oni zaista nestanu.
Autor: Marica Stijepović
Izvor: Psihobrlog
