Postoji ona sjajna, jedna od najboljih, epizoda stripa o Asteriksu, Asteriks u Belgiji u kojoj zavrzlama započinje tako što Julije Cezar kaže kako su Belgijanci najhrabriji narod protiv koga je ratovao. Naravno da se Drmatoriks, vođa susednih Gala, nađe smrtno uvređenim kada ova izjava nađe put do galskog sela. Ta neće valjda tamo neki Gaj Julije iz provincijskog Rima da kleveta njegov narod koji je, zna se, najhrabriji na svetu (beše to 50. godina pre nove ere, doba nepravoslavnog kosmičkog haosa, kada se ni Srbi, kao narod najstariji i očito najhrabriji, a ni amebe još nisu pojavili na istorijskoj sceni).

„To što danas više nema koncentracionih logora nije posledica osvešćenosti, otrežnjujuće užasnutosti bestijarijumom nacističkih i komunističkih logora, nego nedostatkom vitalne snage.“
Svetislav Basara

Uvređen i povređen Cezarovim rečima Drmatoriks, praćen svojim najhrabrijim ratnicima malim Asteriksom i krupnim (mada nikako i debelim) Obeliksom pohita u Belgiju da tu glupost koju je Cezar izgovorio raspravi sa svojim susedima.

„Opasno je kada nedostaci, i to masovno rasprostranjeni nedostaci, postanu vrijednost i vrlina.“

Miljenko Jergović

Dogovore se naši hrabri Gali i, još uvek nešto hrabriji, Belgijanci da upriliče takmičenje u uništavanju rimskih logora i da na taj način utvrde koji narod je zaista najhrabriji. Sudija ovog takmičenja će, naravno, biti Julije Cezar. Na kraju ovog takmičenja ode mali Asteriks u Cezarov logor i ispriča mu u čemu je caka. Kada je čuo da je sve ovo zapravo igra dva infantilna naroda Cezar, na granici nervnog sloma, izgovori rečenicu koja možda i nije ušla u udžbenike iz latinskog jezika, ali je i dalje genijalna.

„Jedino što vam mogu reći to je da ste i jedni i drugi ludi!“, vrisnuo je Cezar rečenicu čiji se latinski prevod izgubio u mračnim hodnicima istorije.

Ova Cezarova sentenca savršeno definiše i prirodu srpsko-hrvatskih osnosa. Poput Gala i Belgijanaca i Srbi i Hrvati pripadaju istom narodu. To ni jedni, a ni drugi ne spore. Jedini spor i svi ratovi vode se samo oko toga da se utvrdi koji je to narod. I Srbe i Hrvate krasi isti narcizam malih razlika, isti jezik, isto mesto na marginama evropske istorije. Baš kako Julije Cezar u stripu kaže „I jedni i drugi su ludi.“

„Propadanje gradova je slika propasti njihovih stanovnika, a ta se propast ne očituje toliko u fasadama sa kojih otpada malter, u ruševnostizgrada i zapuštenosti ulica, koliko u novim zdanjima sagrađenim s namerom da modernizuju, ulepšaju i unaprede neku varoš, a koja je, u stvari, načisto dotuku i upropaste.“
Svetislav Basara

Upućeni jedni na druge, kako jezički, tako kulturno-komšijsko- geografski, Srbi i Hrvati žive jedni do drugih, a neki i jedni sa drugima. Iako su sve Jugoslavije tragično nestale i verovatno se nijedna neće uzdići iz pepela, narodi i narodnosti bivših Jugoslavija su ostali osuđeni jedni na druge. Makar iz ekonomskih razloga. Balkanske zemlje su male, poseduju mala tržišta sa malo ljudi i malom kupovnom moći. Ali kada se ove mlade države posmatraju kao jedinstveno tržište onda one deluju mnogo privlačnije nego svaka ponaosob. Naročito lokalnim trgovcima koji jednostavno nisu dovoljno konkurentni na stranim, nebalakanskim, tržištima. Zato trgovina knjigama i stripovima na teritorijima Hrvatske, Srbije, Bosne, Crne Gore (pa i Makedonije) već decenijama odlično funkcioniše. Knjige, a naročito stripovi, ma kog izdavača odmah nađu put do komšijskih tezgi. To je jedan od razloga zbog čega srpski izdavači, ma koliko žudeli da se dodvore nacionalističkom korpusu, i dalje objavljuju knjige uglavnom na latinici. Jednostavno nemaju taj luksuz da se odreknu tržišta na kojima mogu da plasiraju knjige koje ne moraju da prevode na strane jezike.

Svaki Bosanac i Hrvat će sasvim dobro razumeti svakog Srbina ili Crnogorca. Važi i obrnuto.

„Nijemcima je, naime, stalo do sjećanja i do dokumenata. Sjećanjem se bore protiv zaborava. Nama sjećanje ne znači ništa.“
Miljenko Jergović

Jedan od plodova ovog međusobnog razumevanja i saradnje jeste i dopisivanje Svetislava Basare i Miljenka Jergovića koje, iz knjige u knjigu, taje već deset godina. 21. septembra 2010. godine napisao je Jergović prvo pismo (zapravo mejl) svom kolegi i prijatelju Basari. „Ej, Basara dragi, dođe vrijeme da se mejlišemo! („Ej, Basara dragi, dođe vreme da se mejlišemo“, glasi moj slobodan prevod ove rečenice sa hrvatskog na srpski jezik)“, napisao je Jergović i započeo ono što će trajati celu deceniju. Prvo trogodišnje dopisivanje krunisano je knjigom Tušta i tma koju je objavila Laguna. Nakon ovoga sledi i Drugi krug objavljen od strane istog izdavača i koji obuhvata „mejlisanje“ tokom 2015. godine.

„… rat razara i one koji su daleko od ratnih operacija i poprišta ratnih zločina i nastavlja da ih razara još dugo nakon što prestane pucnjava.“
Svetislav Basara

Treći deo ovog (do)pisanija objavio je nedavno Službeni glasnik. U pitanju je knjiga pod naslovom Bajakovo – Batrovci koja obuhvata dvogodišnji period dopisivanja. Dopisivanje započinje 16. aprila 2017. godine, na dan kada se, simbolično, katoličko-pravoslavni Uskrsi poklapaju.

Kao vrsni intelektualci i pronicljivi posmatrači naših (ne)prilika Jergović i Basara seciraju našu stvarnost, opisuju i dekonstruišu naše (zajedničke) naravi, upoređuju prilike kod nas i kod njih (mada su na Balkanu ovakve podele iluzorne i više administrativne nego duhovne).

„Filosofija palanke vaspostavlja se kao sveta knjiga druge, kao i sto i druge Srbije, iako je, u to sam najdublje uvjeren, većina njezinih posvećenika nije pročitala dalje od one nepodnošljivo često citirane i citiranjem izlizane rečenice o iskustvu koje nam je palanačko. Ali to je, uostalom, u naravi svetih knjiga – da budu nepročitane.“
Miljenko Jergović

Dopisivanje započinje razmenom dijagnoza i ljubaznih upita o zdravlju junačkom jer su korespodenti već momci u određenim godinama. „Ko sebi danas može da priušti pritisak od 120/80?“, duhovito se zapita Basara.

„Nisu ovde svi isti, vrlo su različiti, ali (uglavnom) svi slede iste, izanđale matrice.“
Svetislav Basara

Teme o kojima pišu su zaista iznenađujuće i raznovrsne. Jergović i Basara, na primer, pokušavaju da shvate u kakvoj su vezi zabrana roštiljanja u berlinskom parku, saobraćajni haos u Istanbulu i nacionalni identitet naroda i narodnosti bivše (bivših?) Jugoslavije, razgovaraju o Hitlerima iz našeg sokaka (ali i o pravom Hitleru, Trampu, Šešelju…), prate gibanja u Crnoj Gori i Makedoniji, podsetiće nas i na onu kišnu vojnu paradu napravljenu u Putinovu čast, pokušavaju da odgovore na pitanje šta bi bilo da su nacisti imali internet (odgovor na ovo pitanje je pokušao da pruži i nemački autor Timur Vermes u romanu Opet on), kroz razgovor o originalnoj i neoriginalnoj brendiranoj robi pokušavaju da dokuče kude ovaj svet putuje na vozu kapitalizma, Jergović nam otkriva da li je ateista ili vernik, ali i kakva je veza između podunavskih Švaba i srpskih izbeglica iz ’95. godine Oluje, pripoveda nam i o jednom od najznamenitijih i najznačajnijih Srba u Bosni Gligoriju Jeftanoviću, saznaćete i kako je Basara, poslednji u SFRJ, saznao za Titovu smrt, kako sve balkanske narode povezuje reč „roptarnica“, upoređuju sudbine proteranih rovinjskih Italijana i rovinjskih Beograđana, razgovaraju i o književnoj sceni, naravno najviše o Pekiću, Kišu i Kovaču, ali i o Velimiru Miloševiću koji je za sebe verovao da je vrhunski pesnik i koji je tek tokom opsade Sarajeva pokazao koliko je vera zapravo važna za svakog čoveka, u dopsivanjima Jergović i Basara se bave i fenomenom Konstantinovićeve Palanačke hronike na koju se svi pozivaju, a gotovo niko ne čita, zatim pišu o zaboravljenom Miodragu Bulatoviću i sudbini napuštenih pisaca, o krizi pisanja, tragaju za Bogom mitraljeza ili Bogom kojem je potreban mitraljez, bave se i pitanjem čiji je Tesla, o slikama Zorana Matića, pričaju o Modernoj galeriji u Valjevu i časopisu Gradac iz Čačka, dotiču se samoubistva Slobodana Prljaka i ubistva Olivera Ivanovića, otkrivaju zašto je Dositej Obradović jedini SPC jeretik, razmenjuju iskustva i mišljenja o Glogovcu u filmu „Ustav Republike Hrvatske“, pa čak i o Windows 10…

„Čovjek koji s nacionalistom uđe u dil, nužno gubi svoja predhodna svojstva, za razliku od nacionalista koji ostaje isti.“
Miljenko Jergović

Miljenko Jergović je jedan od najznačajnijih postjugoslovenskih pisaca srednje generacije. Pisac je priča, dramskih tekstova, pesama i novinskih članaka. Rođen je u Sarajevu, u kome je živeo sve do 1993. godine kada ga je napustio i otišao u Zagreb, ali su njegove priče mahom i dalje vezane za rodni grad. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja. Rado je čitan (ali ne i prevođen) i viđen gost u Beogradu, Podgorici, Skoplju… Simbol je glasa razuma i one dobre savesti na Balkanu.

Za Svetislava Basaru se može ređi da je danas najveći živi srpski pisac. Njegova prozni svet pun je apsurda što Basaru čini dokumentarističkim piscem. U zemlji apsurda njegove knjige su dokumentarno štivo.

I Basaru i Jergovića, osim snažnog individualizma, ličnog integriteta, književnog dara i zajedničkog jezika, povezuje i to što su obojica, svaki u svojoj zemlji, često proglašavani za izdajnike od strane rulje sklone desničarenju i nacionalnoj histeriji.

„Čim se u Srbiji nađeš u opoziciji – bez obzira na to kakve brljotine si pravio dok si bio vlast i u vlasti – momentalno se pretvaraš u moralnu gromadu, u mučenika za pravednu stvar, u nedužnu žrtvu nekoga iz beskonačne serije srpskih tirana.“
Svetislav Basara

Bajakovo – Batrovci možemo posmatrati i čitati kao seriju eseja koji se međusobno dopunjuju i nadograđuju, knjigu u kojoj se postavljaju zanimljiva pitanja i pokušavaju se dati ili predložiti odgovori, knjiga u kojoj vrsni poznavaoci naših prilika seciraju našu stvarnost, sadašnjost, prošlost, ali i budućnost. Čak i ako se neko ne slaže sa pojedinim stavovima iznetim u ovim svojevrsnim esejima, ipak se mora poštovati jasan i nedvosmislen stav koji izvire iz svake rečenice.

Nadam se da će se ovo dopisivanje nastaviti.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts