„Otapanje“ je roman tihe napetosti i unutrašnje tenzije kojim se okončava jedan od najdinamičnijih skandinavskih serijala.
Na prvom srpskom Trilerfestu, održanom u Beogradu, švedski književnik i kritičar Arne Dal otkrio je zanimljivu pozadinu nastanka svog serijala o privatnim istražiteljima Samu Bergeru i Moli Blum. Kako je rekao publici u Domu omladine, prvobitni plan bio je da priča bude trilogija. Međutim, kako se tokom pisanja romana Pustoš, Unutrašnjost i Dubina, emotivno vezao za glavne junake, odlučio je da serijal proširi na pet nastavaka (svih pet knjiga u Srbiji je objavila izdavačka kuća Dokaz izdavaštvo).
Promena plana postala je očigledna već u četvrtoj knjizi, Sloboda, koja je osuđena da bude svojevrsni antiklimaks. Glavna narativna nit – velika, sveobuhvatna priča – bila je u tom trenutku već završena. Umesto da se vraća na nju, Dal je iskoristio priliku da oslobodi svoje junake i uđe u fazu u kojoj se radnja fokusira na konkretne istrage bez „spoljnih smetnji“ šire priče.
Otapanje, peti i završni deo serijala, oslikava tu novu slobodu. Iako se delimično nadovezuje na Slobodu, oba romana, za razliku od prva tri, mogu da se čitaju i samostalno. Rasterećen od starih zapleta, autor se upušta u priču o seriji jezivih ubistava: tri tela pronađena na različitim plažama u okolini Stokholma, svakog petog u mesecu – martu, aprilu i maju. Žrtve su ubijene na različite načine, a što je najzagonetnije, niko ih nije prijavio kao nestale. Istrage su podeljene različitim policijskim upravama, ali inspektorka Desire Rosenkvist uviđa obrazac i veruje da se radi o serijskom ubici. Sluteći sledeći zločin 5. juna, odlučuje da angažuje svoje prijatelje, privatne detektive, Bergera i Blum.
Za razliku od prvih knjiga serijala, poznatih po snažnoj filmskoj dinamici i vizuelnim opisima, Otapanje je introspektivniji roman. Akcione scene su svedene na minimum, a priča se oslanja na dijaloge i unutrašnje monologe. To ga čini drugačijim, sporijim i psihološki dubljim, ali i pomalo statičnim u poređenju sa prethodnicima. Statika naracije deluje kao svesna odluka autora da priču vodi unutra, ka emocijama i motivacijama, umesto spolja, ka napetim obrtima.
Iako ostaje utisak da bi trilogijski format bio zaokruženiji i snažniji, poslednje dve knjige nisu slabije od većine savremenih trilera. Naprotiv – i dalje nose prepoznatljiv rukopis Arnea Dala, s vešto izgrađenim likovima, atmosferom i intelektualnim pristupom kriminalističkoj fikciji. Autor se ne takmiči sa sopstvenim ranijim delima, već ih nadopunjuje, te čini da Otapanje nije klimaks, već epilog. U njemu više nema potrebe za velikim razrešenjima – postoji samo potreba da se dotaknu završne niti.
Arne Dal nam je ovim serijalom pokazao da književna forma ne mora uvek da prati unapred zacrtan plan. Otapanje možda nije vrhunac napetosti kakav su doneli Pustoš ili Dubina, ali jeste logičan i promišljen kraj jednog kompleksnog literarnog putovanja. I kao što ponekad i u stvarnom životu ne dobijamo „savršeni“ kraj, tako i u književnosti ne mora sve da se završi tačno onako kako je prvobitno zamišljeno – ponekad se u otapanju stvori novi oblik, koji ima sopstvenu težinu i vrednost.
Piše: Milan Aranđelović