Svi oni koji su odrastali tokom sedamdesetih i osamdesetih godina minulog veka u Jugoslaviji znaju koliko su njihovo detinjstvo obeležile slikovnice o Maji. Knjige su bile toliko popularne da su dostizale tiraže od po 100.000 primeraka.
Ono što je tada, u doba pre interneta, bilo teško otkriti jeste da se devojčica zapravo zove Martina i da je plod rada belgijskih autora Žilbera Delaea, koji je izmišljao priče, i Marsela Marlijea, čiji su crteži postali zaštitni znak serijala. Ove knjige nisu bile samo jugoslovenski već i globalni fenomen jer je samo u Francuskoj prodato preko pedeset miliona primeraka, a u drugim zemljama još oko trideset miliona.
Međutim, malim pionirkama i pionirima iz Jugoslavije sve to nije bilo bitno. Maja je bila deo njihove bezbrižne mladosti i zauvek će, kao takva, ostati da živi u njihovim sećanjima.
Ali šta se desilo sa Majom kada je porasla? Gradimir Stojković nam je u svojim knjigama otkrio šta je bilo sa Hajdukom kada je prešao na drugu stranu, kako je branio otadžbinu, snalazio se tokom devedesetih i ostajao Hajduk uprkos bombama. Ali šta bi se desilo sa njegovim ženskim pandanom? Kako bi danas izgledao život Maje iz Jugoslavije?
Na to pitanje, doduše, ne odgovaraju belgijski autori, već jedna sasvim druga, fiktivna Maja. Junakinja romana Maja ima kamen Andree Popov Miletić mogla bi da bude upravo ona devojčica koja je odrasla, izgubila iluzije i umesto novih avantura dobila kamen u bubregu.
View this post on Instagram
Dok je fiktivni Hajduk morao da se suoči sa istorijom, ratovima i raspadom zemlje, odrasla Maja mora da se suoči sa posledicama svega toga, ali i sa sopstvenim telom, razočaranjima i svakodnevicom.
Maja je postala članica kluba „sve me boli“, namenjenog onima koji su preživeli više od četrdeset godina. Upravo se konačno posvađala sa suprugom kome je poklonila energiju, vreme, najpotentnije godine i najzategnutiju kožu koju će ikada imati. Nakon raskida, umesto momka, dobila je kamen u bubregu. Daje mu ime Roko i pokušava da prihvati ovu specifičnu romansu.
Zanimljivo je da ovo nije prvi pokušaj „oživljavanja“ Maje iz slikovnica na našim prostorima. Naime, Maja je 2012. inspirisala pozorišnu predstavu Maja i ja i Maja, izvedenu u produkciji Bitef teatra, prema motivima slikovnica i dela Sretena Ugričića.
Maja je sada u srednjim godinama, pokušava da pomiri ono što je bila, što nije uspela da postigne, sa onim što jeste, što je postigla, kako bi uopšte mogla da nastavi dalje kroz ono što zovemo životom. Pokušava da se bavi pisanjem, čak i da živi od toga, bori se protiv anhedonije, funkcionalne depresije, senilnog oca, novčanih problema, neostvarenih snova, samoće, starenja…
Njen kamen u bubregu, Roko, predstavlja otelotvorenje svog onog tereta života, svih progutanih reči, onoga što smo propustili, ispustili, svih udaraca koje smo primili, svih isplakanih i zadržanih suza. Kamen je istovremeno nešto fizičko, bolno i konkretno, ali i simbol svega što se godinama taložilo u Maji. Roko je poslednje upozorenje da se mora prihvatiti nužno, odustati od nedostižnog, posegnuti za mogućim.
View this post on Instagram
Andrea Popov Miletić iza sebe već ima zbirku priča, roman i brojne priče objavljene u antologijama i na portalima, a stečeno pripovedačko iskustvo u romanu Maja ima kamen dolazi do izražaja kroz slobodno oblikovanje priče, sastavljene od niza epizoda često naslovljenih u duhu dečijih slikovnica o Maji.
Na ovakvo pripovedanje fino se naslanjaju i ilustracije Sonje Bajić. Humor je suptilan, generacijski, prožet očitom autoironijom i blagim cinizmom. Ipak, uprkos gotovo donkihotovskoj borbi svoje junakinje sa svetom koji joj nije naklonjen, autorka ne dopušta da pripovedanje sklizne u ogorčenost, patetiku ili kičasti sentimentalizam.
Maja iz nekadašnjih slikovnica upoznavala je svet sa radoznalošću i uzbuđenjem, uverena da je svaka nova avantura, ma koliko obična i svakodnevna, vredna doživljavanja. Odrasla Maja iz romana Andree Popov Miletić taj svet već veoma dobro poznaje, možda i bolje nego što bi želela. Ipak, uprkos svim razočaranjima, još uvek pokušava da pronađe razlog da mu se raduje.
Piše: Milan Aranđelović