Objaviti knjigu u Srbiji često deluje kao komplikovan, pa čak i nedostižan cilj za mnoge nove autore. Kome poslati rukopis? Da li je potrebno poznanstvo? Da li autor sam plaća štampanje? Kako izgleda saradnja sa izdavačima? Šta znači kada čujete termin „samizdat“ ili „digitalno izdanje“?
U okviru serijala intervjua koje priprema Bookvar magazin, razgovaramo sa savremenim srpskim piscima o njihovim ličnim iskustvima na putu do prve (ili naredne) knjige. Postavljamo praktična pitanja i tražimo konkretne odgovore: korake, savete, prepreke, ali i male trikove koji pomažu da se knjiga nađe u rukama čitalaca.
Teme kojima se bavimo kreću se od izbora izdavača, saradnje sa knjižarama i digitalnih opcija, pa sve do poslednjeg i možda najvažnijeg pitanja – kako je publika reagovala na knjigu?
Cilj nam je da ovaj serijal postane svojevrsni vodič za sve koji sanjaju o objavljivanju svoje knjige, ali ne znaju odakle da počnu.
Naš sagovornik ovaj put je bio novinar i pisac Aleksandar Stankov, autor zbirke Elastične priče i romana Makar se nešto dešava.
- Kada ste napisali svoju prvu knjigu, kako ste znali kome da je pošaljete?
Svoju prvu knjigu sam napisao u vreme korone, 2020. godine. To je zbirka priča „Elastične priče“. Tekstovi su nastajali godinama pre toga, ali tada sam ih objedinio i rešio da štampam. Iskreno, nisam imao pojma kome da je pošaljem. Bukvalno sam guglao kako se izdaje knjiga, mislim da sam čitao i neki tekst na Bookvar-u gde su predstavnici izdavačkih kuća govorili kako je to najbolje uraditi.
- Kojim ste se izdavačima prvo obratili i kako ste ih birali?
Krenuo sam od onih čije knjige ja čitam ili koji okupljaju pisce koje cenim. Naravno, ispostavilo se da mnogi od njih ne primaju rukopise ili prosto nema informacije kako im rukopise dostaviti. Pa sam tada saznao i da se rukopisi šalju krajem godine, eventualno početkom naredne. Onda su neki rekli da ne objavljuju domaće pisce. U suštini vrlo brzo sam shvatio koliko je zapravo teško doći do izdavača. Moram da kažem da osim ovih tehničkih informacija od pojedinih izdavača, gde uglavnom obaveštavaju o procedurama, nisam dobio nijedan pozitivan odgovor. Makar onaj da će rukopis biti razmatran kod urednika. To mi se desilo tek sa drugom knjigom, ali na kraju, kako su rekli, tema nije odgovarala uređivačkoj politici izdavača. Od izdavača uglavnom ne stižu nikakvi odgovori i sve se svodi na čekanje.
- Da li ste knjigu slali putem mejla, poštom ili ste lično zakazivali sastanke?
Slao sam mejlom. Imao sam jedan spreman tekst, pa sam po potrebi menjao samo neke delove koji se tiču različitih izdavača. I to nije dobro, ne treba tako raditi, ali to sam shvatio kasnije. Mislim, mejl je u redu, ali sam tekst mejla je poseban izazov.
- Koliko je važno imati preporuku ili poznanstvo prilikom slanja rukopisa izdavačima?
Ne znam lično, iz svog iskustva, kako je sa velikim izdavačima. Ono što sam čuo u nekim razgovorima ispada da je baš bitno da te njima neko preporuči. I to ne bilo ko, nego neki njihov već ustaljen pisac ili urednik. Na kraju, ja sam dve knjige izdao u „Agnosti“, a i tamo sam stigao preko poznanstva. Jedan kolega je već štampao svoj roman kod njih, a ja sam Ivana Drljaču iz „Agnoste“ upoznao na toj promociji, pre korone. Kasnije smo ostvarili lepu saradnju, pa smo nedavno štampali drugu knjigu, a moj prvi roman „Makar se nešto dešava“.
- Da li ste pre objavljivanja knjige već objavljivali priče ili pesme u časopisima? Koliko to pomaže?
Ne previše, ali jesam slao neke svoje priče na konkurse širom Srbije. Neke od njih su publikovane u zbornicima. Iskreno, mislim da to nije od presudnog značaja za razmatranje rukopisa. Verujem da, ukoliko izdavačka kuća zaista želi da se pozabavi rukopisom, to i treba da bude primarni zadatak i glavni fokus. Prethodni „rad“ pisca je samo dodatni, ali ne i presudni element u tom procesu.
- Kada izdavačka kuća prihvati rukopis, šta je sledeći korak? Kako izgleda taj proces iz ugla autora? Da li autor mora sam da finansira štampanje knjige ili to obično radi izdavač?
Kada smo saglasni da ćemo izdati knjigu, onda dogovaramo vremenski okvir kada bi to zaista moglo da se desi uzimajući u obzir obaveze izdavača i potrebno vreme da se taj rukopis uredi i spremi za štampu. Dogovaramo uslove i krećemo sa radom. U mom slučaju ja nisam finansirao štampanje knjige, ali jesam angažovao lektora i urednika. Štampa i distribucija su bili „Agnostin“ deo posla. Opet naglašavam da ne znam kako to ide sa velikim izdavačima, verujem da je sve njihova briga. Kod ovih, da kažemo manjih, koliko sam čuo, ima različitih vrsta dogovora i ugovora. Znam da su neke kolege platile ceo tiraž, dobile sve knjige u gepek pa izvoli, snađi se. Ima i onih koji su revnosniji. Imaju svoje male knjižare, pa organizuju promocije i potrude se malo više oko marketinga. Danas je puno manjih izdavača i zato pažljivo treba vagati sve uslove koji se piscima nude.
- Šta biste savetovali mladim piscima kada im izdavač ponudi ugovor – na šta da obrate pažnju?
Mislim da su najvažnije stvari na kraju dana distribucija i kvalitet štampe. Da, važna su autorska prava i finansijski uslovi, ali ako čitaoci nemaju gde da kupe knjigu ili je ona dostupna samo preko interneta, onda će neminovno doći do naknadne pameti, pa i frustracije kod pisca, jer neće znati da odgovori na pitanje „gde knjiga može da se kupi“. Zato mislim da su to dve bitne stvari, a svakako treba sagledati i opcije lektora i urednika, kao i opcije promocije nakon štampe i distribucije i naravno tiraž.
- Koliko autor učestvuje u uređivanju, dizajnu korica i promociji knjige?
Kao što sam već napomenuo, za obe knjige, ja sam učestvovao u svemu pobrojanom. Imao sam sjajnu saradnju sa dve dizajnerke, po jedna za svaku knjigu, a u uređivanju romana mi je pomogao Slaviša Pavlović. Promocije smo oba puta imali u Nišu i Vranju i oba puta je to bila moja organizacija. S tim što smo roman prošle godine predstavili na Sajmu knjiga u Nišu, pa i nisam imao šta preterano da organizujem. Naravno, imao sam koordinaciju sa izdavačkom kućom oko promocije, ne samo u smislu vremenskih okvira, nego i logistike i broja knjiga koji donosimo za publiku, tema o kojima govorimo i slično. Verovatno deluje kao previše dodatnog posla od samo napisanog i predatog rukopisa izdavaču koji se stara o svemu, ali meni nije teško palo. Posebno rad sa urednikom i dizajnerkama. Nekako na kraju poznaješ svaki pedalj svoje knjige, učestvovao si u njemu i to i nije tako loše.
- Na osnovu vašeg iskustva, koliko dugo traje proces od prihvatanja rukopisa do izlaska knjige?
Kod mene je to bilo nekoliko meseci. Važno je i pogoditi vreme kada knjiga ugleda svetlost dana.
- Da li ste razmišljali o digitalnim izdanjima (e-knjigama)? Da li vaša knjiga postoji u elektronskoj formi?
Nisam previše razmišljao, ali bih voleo da postoje i digitalna izdanja mojih knjiga. Za sada to nije slučaj.
- Kakvo je vaše mišljenje o opciji da autori sami objavljuju knjige preko online platformi (npr. Amazon KDP)?
Nisam upoznat sa ovom platformom.
- Da li izdavači u Srbiji nude i audio-knjige kao opciju?
Nisam čuo da iko to nudi, ali svakako bi bio dodatan plus za sve – i za pisca i za izdavača. Verujem da će uskoro nuditi svi, jer sa veštačkom inteligencijom i to će biti jednostavnije, brže i isplativije.
- Koliko je teško plasirati knjigu u knjižare? Da li se autor uključuje u taj proces ili to preuzima izdavač?
Dosta je teško iako, koliko sam razumeo mog izdavača, među njima već postoje razrađeni mehanizmi. Ipak, živimo hiperprodukciju književnosti i puno dela stiže od brojnih izdavača na godišnjem nivou. Zato su i veliki knjižarski lanci malo stroži, kako sam razumeo, kada je u pitanju plasman knjiga. Ja se tu neću puno žaliti, jer mi se obe knjige prodaju u „Laguni“, naravno ne u svakom gradu, ali pokrivamo Beograd i Niš, što je meni najvažnije, a „Elastične priče“ mogu da se kupe i u Jagodini i Zemunu. Naravno sve je dostupno i onlajn, a lepo smo sarađivali i sa jednom lokalnom knjižarom u Nišu.
- Na kraju, da li je vaša knjiga našla put do čitalaca onako kako ste očekivali? Kakve su bile reakcije publike?
Za prvu knjigu bih, ja mislim trebalo da budem zadovoljan jer smo prema nekoj evidenciji plasirali skoro ceo (mali) tiraž. Puno ljudi mi je pisalo, slalo fotografije sa knjigom. Eto, i ti si imao kratak osvrt na društvenim mrežama, a bilo je i nekoliko intervjua o zbirci. Sve u svemu, mogu da budem zadovoljan s obzirom da sam nepoznat pisac, sa prvom knjigom i manjim izdavačem. Ali svakako ne bi trebalo ni meni, ni svakom ko je izdao ili planira da izda knjigu, sve pobrojano da bude merilo. Ako su naša priča ili roman našli makar jednog čitaoca koji je nakon pročitane knjige ostao u mislima sa junacima i onim što je spoznao u delu, onda posao nije bio uzaludan.
Razgovarao: Milan Aranđelović