Izdavačka kuća “Bukefal” iz Beograda, u biblioteci “Trampazlin”, objavila je u dva toma “Sabrane priče” Roberta Luisa Stivensona
Robert Luis Stivenson (1850–1894), izuzetan pripovedač, sjajan pesnik, putopisac i jedan od stubova engleske i škotske književnosti druge polovine 19. veka, nikad do kraja priznat i večito osporavan, svojim proznim delom uveliko je nadmašio svoju epohu, a svojim parabolama i životnim uvidima daleko obasjao književne horizonte 20. veka.
„Čovek je nesavršen. Ipak, svojom literaturom, on mora da izrazi sebe i sopstvene stavove i htenja, jer, da se prihvati nečeg drugog značilo bi da se prihvata daleko opasnijeg posla, nego što je rizik da se pokaže nemoralnim: treba biti uveren u sopstvenu neiskrenost. Oponašati osećajnost, čak i onu najbolju, isto je što i parodirati –je. To neće biti od koristi. Sakriti osećajnost, ako je čovek siguran da je ima, isto je što i slobodu smatrati istinom”, pisao je Stivenson o etici književnog zanata.
Izdavačka kuća „Bukefal” iz Beograda, u biblioteci „Trampazlin”, objavila je u dva toma, na više od 1.200 strana, „Sabrane priče” Roberta Luisa Stivensona, u prevodu Milana Miletića. U prvom tomu su priče nastale u periodu od 1864. do 1882, a u drugom od 1883. do 1894. godine.
I zaista, kao retko ko, ističe prevodilac, Stivenson je bio veran sopstvenoj filosofiji i pogledu na književno delo. Iako se okušao u sijaset literarnih pravaca, još za života je bio izuzetno cenjen upravo kao majstor kratke priče. Stivensonov život, koji je i sam postao tema mnogim istraživačima, kao da se ogleda u njegovim književnim delima. Za sobom je ostavio pravu riznicu ogleda, dnevničkih zapisa, poezije, pisama, kratkih priča, kao i nekoliko nezavršenih rukopisa.
Stivensonov ugled rastao je i bledeo neshvatljivom brzinom. Od smrti (1894), pa do kraja druge decenije 20. veka, Stivenson je bio veoma hvaljen od kritičara kao „novi engleski romansijer”, junak sopstvenih naracija i nepopravljiva lutalica. Veoma su ga cenili univerzitetski profesori, ser Volter Rajli s Oksforda, koji je napisao i studiju „Robert Luis Stivenson”, kao i ser Artur Kviler-Kuč s Kembridža. Grejem Grin, Stivensonov rođak s majčine strane, po sopstvenim rečima „veoma je poštovao njegove pesme i najveći deo proze”, dodajući, u jednom pismu, kako Stivensona „smatra izumiteljem tog neobičnog načina opisivanja radnje bez prideva ili priloga”.
Gilbert Kit Česterton, koji je 1927. objavio studiju o Stivensonu, pišući u vreme kada je već obrazovana „reakcija” na Stivensona, beleži: „Njegova nenadmašna i veličanstvena karakteristika bila je njegova neizmerna lakoća”. Džek London hvali Stivensona i upućuje na njega u svojoj knjizi „Martin Idn”, dodajući: „Kao pripovedač, nema mu ravna. Nemoguće je oteti se fascinaciji njegovim delom”. Horhe Luis Borhes, nabrajajući stvari koje voli, rekao je: „Volim peščane satove, mape, tipografiju iz 18. veka, etimologiju, miris kafe i Stivensonovu prozu”. Italo Kalvino deklarisao se kao „Stivensonov obožavalac” i, hvaleći njegovu „čudesnu prosvećenost”, dodaje: „Volim Stivensona, jer odaje utisak da leti”.
Stivenson je u svoje vreme stekao slavu, ali ga je dobar deo književnika, posle Prvog svetskog rata smatrao drugorazrednim piscem. Naročito su ga odbacivali Virdžinija Vulf i njen muž. Džordž Mur nije voleo Stivensonovu virtuoznost stila, koju je smatrao izveštačenom. Na kraju je odbačen kao autor romansi, okrivljen za lepo pisanje, a kritika ga je zdušno precrtala kao beznačajnog autora, nedostojnog ozbiljnog razmatranja. Ljudi su sa zaprepašćenjem reagovali na Borhesovo i Hemingvejevo divljenje Stivensonu. Vremenom je nestao iz školske lektire. Uprkos svemu, Stivenson spada u dvadeset pet najprevođenijih pisaca na svetu, ispred Čarlsa Dikensa, Oskara Vajlda i Edgara Alana Poa.
Zanimanje za Stivensona, ističe Milan Miletić, počinje da se obnavlja krajem 20. veka, i to ne slučajno. Stivenson nam otvara oči, ukazuje na surovu stvarnost, na rascepljenost naših života – što zanima i današnje čitaoce.
Z. Radisavljević
Izvor: Politika
