Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u čuvenoj ediciji „Povelja”, objavila je novu zbirku pesama Nikole Vujčića „Svedočenje”. Ova pesnička knjiga bila je u najužem izboru za nagradu „Meša Selimović”. Nikola Vujčić (1956) objavio je desetak zbirki pesama. Njegova poezija prevođena je na engleski, nemački, francuski, španski, švedski, ruski, češki, slovački, mađarski, rumunski, poljski, jermenski, slovenački, makedonski… Dobitnik je naših najuglednijih pesničkih nagrada.
Knjiga se zove „Svedočenje”. O čemu svedoči?
Svedoči o onome što sam gledao ili dodirivao, o onome što sam doživljavao i što je ostavilo dubok trag u meni. Pisanje i jeste neka vrsta svedočenja o našem prisustvu u ovom svetu. Život je putovanje u kome to breme, iako je ponekad i preteško, vučemo sa sobom, u njemu su pohranjene sve teme mojih pesama. Pesma počiva na vlastitom iskustvu, pesnik polazi od ličnog doživljaja, ona hvata trenutke uzajamnog prožimanja unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Pokušao sam da opišem i sačuvam neke davne doživljaje na način kako sam ih doživeo i spoznao prvi put. Pesma je, zapravo, lirska autobiografija. Mene su pesnički uvek zanimale male stvari i događaji, jer oni, često, više i rečitije govore (svedoče) o našim životima, nego sve što pretenduje da bude krupno, nezaobilazno i sveobuhvatajuće. „Junaci” mojih pesama su – kamen, zrno, drveće, trava, voda, svetlost, vatra, pepeo… Nebo jeste ogromno, beskonačno, ali ogleda se u kapljici rose.
U potresnoj pesmi „Povratak” govorite o povratku u zavičaj, gde zatičete srušenu kuću. U Srbiji nijedna generacija ne može da prođe bez rata?
U mojim pesmama ima dosta slika iz detinjstva i zavičaja, i što je vremenska i prostorna udaljenost veća, te slike se snažnije u meni javljaju. Tako je nastala i ova pesma o gubljenju zavičaja. Vreme pokušava da ga otera u zaborav, ali, uzalud, te hrpe kamenja i cigli od kuće, podivljale voćke, zarasla stabla, vraćaju mi slike i unutrašnji ritam iz detinjstva. Kad sam u zavičaju, i ovako ruiniranom, čini mi se da tamo cveće drugačije miriše, da i trava drugačije šušti…
Govorite i o sudbini izbeglica, koje žive u malim sobama, nalik trapu. To su ljudi kojima je koren iščupan, koji su „izbačeni na drugo mesto”?
Nisu to samo izbeglice koje je proterao rat, pokušao sam da progovorim o ljudskoj, egzistencijalnoj teskobi uopšte. O menjanju boravišta i grčevitoj borbi za ljudski integritet, o unutrašnjim i spoljnim izmeštenostima, o urastanju u prostor i „skrivenoj prisutnosti” naših sećanja. U tom nizanju slika i različitih prostora, kao na primer u pesmi „Boravišta”, lirski subjekt („ja”) pokušava da održi i sačuva svoj identitet i da umanji bol odlaska. No, to lirsko „ja” ne može se uvek i u potpunosti izjednačiti sa pesnikovom ličnošću. To „ja” je uloga koju igra pesnik, a koja se razlikuje od pesme do pesme. Svaka pesma nosi svoje „ja”, koje u nju unosi različite količine iskustva i osećanja.
Živimo u vremenu kada se sve meri: rosa, kiša, znoj, bore na čelu, meri se i duša. Ko ima pravo na takav kantar?
Puno je merača, vidljivih i nevidljivih, okupila ih je želja da sve kontrolišu i propisuju. Naš realni svet sve više se pretvara u virtuelni, naše vreme ubrzavaju, da bi nas učinili robovima površnosti i improvizacija. Postajemo brojke, razgolićeni su naši životi. Vrednosna težišta su pomerena gde im nije mesto, sve je u službi novca i sticanja brze slave. Umrežavaju nas da bi nas lakše kontrolisali, da bi nam, kad to zatreba, propisali da isto mislimo. Niko nema pravo na takav kantar, ali ko nas pita. Da bi se sačuvali naše je da se dovijamo kako da ga izbegnemo, da ne podlegnemo rečima koje u sebi nose laž.
Pesmu poredite s ugljem. Kada reč prestaje da ćuti i postaje vatra?
Reči u pesmi nisu same, ni samostalne. Naslonjene jedna na drugu, one se približavaju, ili udaljuju po značenjima, ali i ritmom i zvukom, ulivaju se i slivaju, lelujaju, ili jedna od druge beže tako jedna drugu ističući. Vrednost reči je u značenjima koje one skrivaju i pesnik u pesmi usmerava njihovo kretanje kako bi od njih što više dobio. Tako je pesnik u isto vreme gospodar, ali i rob reči. On u rečima mora probuditi značenja koja su u njima zapretena i pritajena kao što je u uglju uspavana, nevidljiva vatra. Reč se može doživeti i kao „zapečaćena slika” i u njenom „raspakivanju” moramo biti pažljivi. O tome u svojim zapisima vrlo lepo razmišlja Momčilo Nastasijević. On kaže da gde nije neophodna reč treba ćutati, a „gde je neophodno ćutanje naizgled i po svemu, tek tu progovoriti”. To progovaranje je „stvarna reč”, koja nagoveštava, ili izgovara, stvarnu suštinu. Tu „stvarnu reč” pesnik mora da stvori, mora da je pronađe. Ta „stvarna pesnička reč”, kako je Nastasijević naziva, mora da dopre do suština i da ih izrazi, ona mora da izrazi i ćutanje. Reči od kojih nastaje pesma jesu kao reči kod deteta kad ih uči da ih izgovora, mučeći se da ukroti njihov zvuk i značenja.
Majka vam je poželela da vas reči čuvaju. Jesu li vas sačuvale?
Trudio sam se da ispunim ovu zavetnu poruku, ali ne uvek sa jednakim uspehom, što sopstvenom krivicom, što krivicom drugih. Reč ne treba da se gubi u povicima, u uzaludnosti, u mumlanju i svakoj iskrivljenosti, ona treba da učestvuje u iskrenom i tečnom govoru, jer tu najviše i dolazi do izražaja njena lepota. Tu je najvidljivije ono što ona nosi. Jer, „u početku bješe riječ… Sve je kroz nju postalo i bez nje ništa nije postalo što je postalo”.
U noći, koja je gusta kao testo, čuje se pesma. Nikom nije do pesme, a neko, ipak, peva. Možda nas pesma i ovoga puta spase?
Ako pesma ne može da promeni svet, a ne može, može bar da svedoči kako se taj svet menja, može da pokuša da nas spase, pružajući nam utočište i mogućnost drugačijeg, iskonskijeg i iskrenijeg sagledavanja stvarnosti. Ali, to otvara i druga pitanja, pre svega kakav je naš odnos uopšte prema kulturi, prema knjizi i književnosti. Čini mi se da je to sve kod nas gurnuto na marginu, u drugi plan. A Brodski kaže, sa čime se nije teško složiti, da treba čitati poeziju kako bi se razvio dobar ukus u književnosti, jer je poezija najkondenzovaniji način prenošenja ljudskog iskustva.
Razgovarao: Zoran Radisavljević
Izvor: Politika
