Književnost nikad nije bila pouzdan GPRS, sem ako niste krenuli na put u središte svoga bića – kaže za “Novosti” Vule Žurić, povodom nove knjige priča “Tajna crvenog zamka”, u izdanju “Lagune”.

Na malom književnom prostoru Žurić je uspeo da izgradi uverljive i duhovite književne svetove sazdane na ruševinama naše nedavne prošlosti. Kao zaljubljenik u fudbalsku i literarnu igru, sastavio je u ovoj knjizi najbolju reprezentaciju likova, i glavne uloge dodelio Titu, Andriću, Crnjanskom, Bori Stankoviću, Vladimiru Nazoru, Šabanu Bajramoviću, Krleži, Vinaveru…

* Zašto ste odlučili da za junake uzmete ove poznate ličnosti?

– Zbog toga što su svi oni junaci, sa velikim “j”. Nijednom rečju ne dovodim u pitanje njihovo mesto u istoriji, ali sve vreme sumnjam u naše znanje o vremenima u kojima su oni živeli i umirali.

* Kako prikazujete velike pisce, u kojim situacijama?

– Priča o Andriću jeste pokušaj da se utvrdi trenutak u kome je, da parafraziram Crnjanskog, počeo da ispunjava svoju spisateljsku sudbinu. Više su me interesovale intimne a manje istorijske okolnosti u kojima nastaje njegova pripovetka “Put Alije Đerzeleza”. Sa druge strane, “Embahade” Miloša Crnjanskog savremenom piscu nude pregršt prvorazrednih tema, a ja sam odabrao epizodu o ponašanju tog ukletog samotnjaka spram kolege pesnika u čaplinovskom miljeu prethitlerovskog Berlina.

* Naslovna priča i “Đilasov broj” jesu diskretne satire i parodije partizanskih tema. Kako ste videli Tita, kako Nazora i ostale aktere?

– Krenuo sam od pisanih svedočanstava i utiska da su ključni momenti naše novije istorije ovlaš protumačeni. Sa druge strane, sijaset trikova i specijalnih efekata koje nam je naša masovna kultura dala jesu idealno oružje za moje partizanske pripovedačke akcije protiv opšteprihvaćene “istine” da je istorija jugoslovenskog komunizma repriza popularne televizijske serije. Otuda je Josip Broz mogući akter rimejka “Bala vampira” u režiji, recimo, Slobodana Šijana, dok je Đilasovo iskustvo sa Sutjeske ključni element partizanske matematičke teoreme čije dokazivanje i dalje osećamo na sopstvenoj koži.

* Pominju se i Mladić i Karadžić…

– Možemo reći da su pomenuti haški sužnji statisti sa zadatkom u mojoj prvoj turizmoresci, priči koja otvara zbirku a beleži naše kolektivno turističko “ol inkluziv” iskustvo seoba koje, i kada zavrašavaju na plaži, ne mogu da proteknu bez istorije, politike i ostalih sadržaja koji nisu uračunati u cenu paket-aranžmana.

* Ima i u ovoj zbirci fudbala, a nedavno ste predstavili i knjigu o večitom derbiju. U kakvoj su vezi fudbal i književnost?

– Reč je o poetici fudbalske utakmice. U tih devedeset minuta staje celokupna istorija književnosti. Šta je, na primer, Prust, nego odlična utakmica koja je završena bez golova. Rezultat dakle nije ništa: ništa, već je reč o jednoj totalnoj ispunjenosti smislom.

* Kako ste doživeli promociju te knjige koju je Pižon demonstrativno napustio, uvređen?

– Ja sam bio pomalo i iznenađen. Ali, tako je u fudbalu, utakmica se igra i kad sudija nepravedno isključi najboljeg na terenu, a Pižon je tog podneva u toj sali to sigurno bio. Predstavljanje knjige o večitom derbiju, koju smo za biblioteku “Službenog glasnika” “Srbija i komentari” pisali Božo Koprivica i ja, svaki svedočeći o jednom te istom događaju sa suprotnih navijačkih tribina, trebalo je da bude prilog nastojanju da se fudbal vrati u vode rivalstva i uvažavanja, da utakmica opet bude događaj čiji kraj označava poslednji sudijin zvižduk. Ispalo je sasvim suprotno i mediji su odmah zabrujali o toj sramoti, jer mnoga štampana i elektronska glasila bruka i brukanje jedino i interesuju. Ko zna kako bi, recimo, tog prepodneva, reagovao Crnjanski, koji je izuzetno cenio Duleta Savića? Slutim da bi došlo da grdnog pičvajza. Ovako, molim Pižona da nam svima oprosti. Ni Božo Koprivica ni ja ne umemo da opišemo kako lopta leti u mrežu kada takav majstor šutne “suvi list” iz slobodnjaka.

* Kako ocenjujete sadašnju brigu o književnosti, jeziku i kulturi?

– Zamislite kada bi se vlastodršci obavezali da za kulturu izdvoje ciglo jedan procenat od vrednosti svakog prodatog kvadrata “Beograda na vodi”! E, sada ne morate da zamišljate, jer se upravo desilo, da je filmsko nacionalno blago prodato, ispostavlja se, bivšem pančevačkom taksisti, koji nije baš redovni platiša poreza. Ne morate da zamišljate ni kako je na upravo završenom konkursu za sufinansiranje projekata Ministarstva kulture jednoj stranoj medijskoj kompaniji koja živi od prodaje reklamnog prostora iz državne kase dodeljeno pola miliona dinara za finansiranje najprestižnije domaće književne nagrade, dok je književnim časopisima udeljena sića koja će “omogućiti” nastavak agonije delatnosti koja je ključna za opstanak književne scene. Očito da je jedino rešenje u smeštanju kulture u grand sferu parova. Možda je bilo efikasnije da je ombudsman optužen kako je jednom prilikom viđen u pozorištu, ili da nije vratio pozajmljenu knjigu u biblioteku. Ovako, opištoljen, mogao bi da sakupi suviše “lajkova” tabloidizovane nacije koja je Nikoletinu Bursaća očas posla trampila za Zmaja od Šipova.

* Priča “Poslednji čovek” posvećena je i Miletu Belodediću? Čime vas je on inspirisao?

– To je pre pokušaj rekonstrukcije epohe “osamdesetih” za kojima uzdišu i oni koji tamo nikada nisu bili. Belodedić je bio “poslednji čovek” u jedina dva tima koji su osvojili evropski fudbalski vrh a da nisu bili deo “evropske” Evrope. Steaua ne znam da li više uopšte postoji, a Zvezda menja stečajne upravnike češće nego šefa struke. U našem fudbalu zato više nema “poslednjeg čoveka”, ali zato ima mnogo zadnjih ljudi.

* Šta ove priče govore o našoj stvarnosti i o našoj prošlosti?

– Naša stvarnost je buduća prošlost. A sve se svodi na to da ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost nisu “naše”. Konstantno nam se osporava pravo da teren na kome dočekujemo goste nazivamo domaćim. Puštaju nam se usporeni snimci spornih situacija u kojima se vidi naša krivica, dok se izbegava prikazivanje spornih situacija iz kojih smo redovno primali odlučujuće golove. Za to vreme, na tribinama i pred malim ekranima ljudi žive živote koji ne ulaze u udžbenike istorije. Mene podjednako zanimaju tok i rezultat “utakmice” kao i sudbine onih koje baš “boli uvo” za sve to.

Izvor: Večernje novosti

Comments

comments

Related Posts