Častio sam sebe vanrednom kupovinom stripova i knjiga, pa sam između ostalog nabavio i oba dela novog Točka vremena, serijala koji je u prethodnoj deceniji prošao put od sjaja do očaja i nazad. Tornjevi ponoći su pretposlednja knjiga u seriji, a ako sve bude išlo po planu, do kraja godine će biti izdato i Sećanje na svetlost, poslednji deo Točka. Konačno ćemo dočekati kraj, ako ne najduže (mrzi me da upoređujem koliko Gudkajnd ima napisanih strana Mača istine ili Fajst Midkemije), onda svakako najzamršenije sage u istoriji epske fantastike. Vala, bilo je i vreme.
No, dok sam čitao kako Lan prvi put nakon događaja u Zenici sveta jaše kroz Pustoš, prisetio sam se razloga zbog kojih mi je Točak vremena veoma draga priča, uprkos mnogobrojnim nedostacima i pogrešnim skretanjima koje je Džordan tokom godina gomilao, te se nadam da ćete mi oprostiti što ću biti malo sentimentalan i podeliti ih sa vama. Naime, Zenica sveta je prva epskofantastična knjiga koju sam kupio i knjiga sam kojom sam započeo svoj kolekcionarski poduhvat u fantastici. Možda sam čak i prvi kupac Točka vremena u Srbiji. Zenica sveta se prvi put u prodaji pojavila na Sajmu 2001. godine, a ja sam se još prvog dana ujutru zatekao tamo sa dvoje prijatelja sa faksa. Bili smo na Sajmu u deset ujutru, tik po otvaranju, lutali besciljno među štandovima od kojih je možda tek svaki peti bio otvoren, kad sam naleteo na knjigu u čije sam primerke na engleskom jeziku već pola godine zijao po knjižarama. Kupio sam je i ostalo je… bezrazložno iživljavanje nad jadnom hartijom. Taj primerak Zenice je preživeo tri ili četiri čitanja, poozajmicu prijatelju koji ga je nosio na more (i vratio odatle, srećom), dve moje selidbe… Uglavnom, jadna raskupusana knjiga sa jednim gotovo istrgnutim listom danas zauzima počasno mesto na mojoj polici. A evo, dvanaest godina kasnije, priči započetoj na njenim stranicama konačno dolazi kraj. Uprkos tome što je u više prilika izgledalo da to nećemo dočekati. Uprkos tome što ga ni sam autor nije dočekao. Uprkos tome što okretima Točka nema kraja ni početka.
Okej, nakon malog izleta u patetiku potaknutog ličnim demonima, opštim stanjem u svetu i povećanjem cene voćnog jogurta, da se malo vratimo na temu. Sada se već definitivno može reći da je nakon katastrofalnog perioda od VII do X knjige, koji bi trebalo da ostane zabeležen kao najbesramniji poduhvat razvlačenja i produžavanja jedne priče u istoriji fantastične književnosti radi ceđenja dodatne zarade iz džepova zaslepljenih fanova, svaka naredna bila melem na ranu, a Tornjevi ponoći su najblistaviji biser u novom nizu. Znam da je epski krkljanac nazvan Poslednja bitka kome je posvećena poslednja knjiga predviđen za vrhunac serije, ali se plašim da će teško moći da bude bolji od Tornjeva (osim ako Egvenu konačno ne pogine na početku Sećanja i poštedi me muke koju predstavlja čitanje njenih poglavlja ili Mhejl postane Nae’blis na užas starih izabranika Mračnog).
Zašto je ova knjiga toliko dobra? Zato što je Sanderson iz nje izbacio sve spisateljske trikove koje je Džordan godinama unazad koristio kako bi prolongirao završnicu Točka – prevashodno nenormalno duge opise lokacija na početku svakog poglavlja, zatim frizura, haljina, kaputa, ogrlica, prstenja i ostalih odevnih predmeta i nakita koji krase potpuno nebitne likove, beskorisnih osobnih zapažanja o prisutnim osobama i slično. Radnja je konačno dobila na intenzitetu, događaji se smenjuju munjevitom brzinom kao u prve četiri knjige, a memorabilnih epskih momenata je više nego ikad. Lični favorit mi je trenutak kada se Lan konačno odluči da napusti skrivanje i objavi da “Zlatni ždral leti ka Tarmon’Gai’Donu”, žmarci su me proželi dok sam to čitao, ali tu je i fenomenalna tučnjava u Tar Valonu, koja se odvija u dva sveta – Svetu snova i “realnom” (samo zbog Perinovog i Koljačevog sučeljavanja Sanderson je zaslužio pohvale, da ostale ne pominjemo), Perinovo kovanje novog čekića (ljubitelje Nordijske mitologije bi oduševila ova scena iz razloga koje je zasad bolje prećutati).
Ovaj put Rand nije jedan od likova koji nose radnju, već ga vidimo kroz oči drugih likova, najčešće Min, ali mi to uopšte nije smetalo, jer ga ionako čeka dugo finale u Sećanju na svetlost čija je glavna zvezda. Odnos između njega i Egvene je konačno zaoštren do kraja – šteta je što Džordan nije još jače potencirao ovaj segment priče u prethodnim knjigama, o tome kako je Egvena od devojčice koja sanja da izbavi Ponovorođenog Zmaja od njegove tužne sudbine postala žena svesna opasnosti koju njegovo postojanje predstavlja, spremna da pokuša da ga kontroliše ili da mu se čak otvoreno suprotstavi. Elejna dovršava započeto u Andoru i Kairhijenu, a Avijendu na poslednjem testu za položaj Mudre u Ruideanu čeka znatno teže iskušenje od onog kojeg su podvrgnute njene prethodnice. Perin se sa svojom s koca i konopca okupljenom vojskom našao pred armijom Belih Plaštova koja je krenula da se pridruži Zmaju u Poslednjoj bici, ali su se neki među Decom Svetla prisetili da s njim imaju neraščišćenih računa koje bi valjalo namiriti. I kao šlag na tortu, Met Kauton, poznat i kao Kockar, Varalica i Sin Bitaka, a u poslednje vreme i kao Princ gavranova, konačno je krenuo sa Tomom Merilinom i starim Noelom ka Kuli Gendžei kako bi sa Zmijama i Lisicama odigrao igru u kojoj je nemoguće pobediti, svestan da tamo “mora da se odrekne polovine svetlosti sveta da bi spasao svet”.
A ono što je nagovešteno u epilogu ne smem ni da spominjem. Zbilja dobra knjiga, jedna od najboljih u čitavom serijalu. Ako Sećanje na svetlost ne razočara, a nadam se da neće, konačna ocena Točka Vremena će biti pozitivna, uprkos bledoj središnjici priče.
Piše: Vladimir Milošević
Ovaj tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 5, 05.08.2013.
