U ponedeljak, 04. juna 2018. sa početkom u 20 časova u Srpskom književnom društvu (Francuska 7) biće održana tribina “Razgovori s razlogom: Nikola Vujčić” na kojoj će biti predstavljena knjiga pesama “Skrivenosti”.
S autorom razgovara Sonja Milovanović.
O knjizi: Reči su za ovog pesnika živa bića, samostalna i samovoljna, i u iskonskoj vezi sa nama. Kada ih izgovaramo, naivno misleći da su u našoj vlasti, mi zapravo dolazimo u dodir sa nečim što je u samoj osnovi našeg načina postojanja. One love – one su „lovci od čijeg ulova živimo“. Kako to? Šta to tačno love naše reči? Stvari u svetu, time što postaju njihova imena? Sam svet, kao celinu imenovanih stvari? Ili nas, okružene stvarima u svetu? – U stvari, sve to. One „hvataju trenutke“, od kojih je sastavljen naš život, i „u kojima se koprca sećanje“. Ne zaboravimo: sećanje je materija svakog ličnog identiteta, jer samo zahvaljujući sećanju na trenutke koje smo jednom doživeli, smemo da se nadamo kontinuitetu, kakvoj-takvoj trajnosti svoga iskustva, celine koja prepoznaje sebe i sebi kaže Ja. Jer mi smo stvorenja od govora i od pamćenja, od reči i njima uhvaćenih i očuvanih trenutaka. Ma koliko da su nam pokatkad dragoceni i lekoviti, zaborav i ćutanje nas ne grade, već u najboljem slučaju stabilizuju.
Za ovog pesnika reči su stvarnije od onoga što obično zovemo stvarnošću; u pesmi „Skrivenosti“, one su čak prepoznate kao prava subjektivnost pesme, istovremeno građa i forma jezičkog kretanja. Reč „rađa razna stvorenja i / oblike i njihova imena“. Jedna od njih je „ogledalo u čijoj dubini“ se pesmino Ja jednom skoro utopilo. Reči pamte, one su stvarne i žive, one se opiru.
A šta je sa stvarnošću sa one strane reči, sa običnom, svakodnevnom, „stvarnom“ stvarnošću? Vujčić je krajnje dosledan u tretmanu uobičajeno shvaćene stvarnosti. Ukoliko je zaista onostrana u odnosu na reči, na govor, njeno osnovno obeležje mora da bude ćutanje, tišina. I zaista, u one četiri pesme prvog ciklusa, u kojima se pojavljuju reference na uobičajeno shvaćenu, intersubjektivnu stvarnost („U autobusu“, „Suočavanje“, „Gledao sam“ i „Povratak“), najvažnija, simbolički noseća, je slika ledene aure ćutanja: jutros, svi ćute (…) i to ćutanje postaje tišina (…) koja je sve stisla i okovala („U autobusu“). Tamo gde nema reči nema ni pravog života. Ostaje samo nemost, predvorje smrti. Reči su naše saveznice u borbi protiv načela negacije.
