Keiko Furukura ima trideset i šest godina, a tačno polovinu života je provela radeći kao prodavačica u mini-marketu Smajli-market. Keiko je veoma rano u svom životu otkrila da se razlikuje od drugih ljudi. Iako je fizički je ista kao i svi ostali „normalni“  jasno je da je njena psiha drugačija. Niko i nigde nije eksplicitno naveo reč „autistična“, ali se njeno stanje možda najpribližnije može opisati na taj način.

“Ono vreme pre nego što sam se rodila kao prodavačica u mini-marketu nekako je nejasno u mojim sećanjima. Odrasla u naselju u predgrađu, rođena sam u normalnoj porodici i rasla sam normalno, u ljubavi. Ipak, smatrali su me malo čudnim detetom.”

Roditelji su je, još kao devojčicu, odveli kod psihijatra koji nije mogao mnogo da učini za njihovo dete osim da im preporuči da je obasipaju pažnjom i ljubavlju. I oni su to i učinili.

“Iako su bili potpuno raspamećeni, moji tata i mama su me voleli. A kako mi nije bilo u planu da tata i mama tuguju i izvinjavaju se kome god stignu, rešila sam da dam sve od sebe da van kuće strogo držim jezik za zubima. Odlučila sam da ili oponašam ono što drugi rade, ili da sledim tuđa uputstva, i prestala da radim bilo šta na svoju ruku.”

Keiko je brzo naučila čari mimikrije. Ako se bude ponašala, oblačila, pričala kao i sve druge osobe niko neće primetiti njenu „bolest“. Posle završene osnovne i srednje škole, ona upisuje i fakultet. Na prvoj godini studija, zbog dodatnog džeparca, Keiko nalazi privremen i povremen posao prodavačice u novom super-marketu. Niko nije očekivao da će na tom mestu ostati punih osamnaest godina. Nastavila je da radi kao prodavačica i nakon uspešno okončanih studija jer niko nije hteo da zaposli osobu čije je jedino životno iskustvo vezano za super-market.

“Tog dana sam, prvi put u životu, uspela da postanem swo društva. Ovog trenutka ponovo sam rođena, mislila sam. Na današnji dan, stvarno rođena kao jedan normalan deo sveta.”

Keiko je svoju kameleonsku veštinu sakrivanja dovela do savršenstva. Kupuje šminku, nakit i odevne predmete onih robnih marki koje imaju njene koleginice. Od kolega i koleginica preuzima i način ophođenja, ponašanja, izraze, fraze u govoru… Gotovo da može u procenat da odredi koliko u njoj ima jednog ili drugog kolege. Zanimljivo je da i kako se menjaju kolege tako se menja i Keiko. Ona neprekidno upija nešto od novog u ponašanju, a nešto od starog odbaci. Dobro je savladala trikove sakrivanja među homosapiensima.

“Normalan svet, tako agresivan kakav je, svako strano telo eliminiše bez pogovora, rešava se svakoga ko nije kako treba. Tako dakle, zato ja moram biti izlečena – napokon je meni postalo jasno zbog čega se moja porodica tako upinjala da to izvede. Ako ne budem izlečena, normalni ljudi će me eliminisati.”

Opet, godine polako  jure za njom i ljudi iz njenog okruženja počinju sve više da se pitaju zašto još uvek nema stalni posao sa punim radnim vremenom ili, barem, muža i buljuk sitne dečice. Istina je i da Keiko do svoje trideset i šeste godine nikada nije imala momka niti je vodila ljubav. Nikada se nije ni poljubila. Ipak, čini se da to njoj nije ni potrebno jer je njena maska funkcionisala. Do sada. A od sada mora da menja taktiku. Zato joj u pomoć priskače novi kolega Širahu. U pitanju je profesionalni luzer. Osoba bez kučeta i mačeta, bez prebijene pare u džepu, bez škole, posla i bez igde ikoga i koji, uprkos očitim činjenicama, o sebi ima izuzetno dobro mišljenje. On je jedan od onih koji više vremena troše nalazeći opravdanja za neuspeh, nego načine za uspeh. Budući da se Širahu neprekidno žali da mu je potrebna supruga koja će zaustaviti sve te ljude da se mešaju u njegov život pitanjima o braku i deci, Keiko mu predlaže pakt. Njih dvoje mogu da, u očima sveta, budu par. Mogu čak i da ozvaniče bračnu vezu. To će, misli Keiko, pomoći njemu da ostvari svoje snove, a i njoj da ojača svoju masku normalne osobe.

Međutim, Širahu nije baš najuravnoteženija osoba i pred Keikom su brojni izazovi kako da, u suživotu sa ovim krpeljom, povrati izgubljen raj.

“Kad je neko čudan, svi sebi daju za pravo da bezobzirno čeprkaju da bi razotkrili uzroke za to. Meni je to predstavljalo problem, a mislim i da je to nadmeno i nerviralo me je. A kada meni nešto mnogo smeta, onda mi nekad dođe da svog sagovornika ućutkam tako što ću da ga zveknem lopatom po glavi, baš kao što sam učinila kada sam išla u osnovnu školu.”

Prodavačica je brilijantni roman mlade japanske autorke Sajake Murate koji je u prevodu Nataše Tomić objavila izdavačka kuća Booka. U pitanju je priča o neuklopljenosti pojedinca u život “glavnog toka“. Pisan u prvom licu ovaj roman nam otkriva najdublje psihička stanja glavne junakinje i njena razmišljanja nastala kao posledica sukoba sa svetom kome ne može da pripadne. Veoma kratak roman, na svega 117 stranica, uspeva da obuhvati ceo duhovni život ove neobične osobe.

Sajaka Murata u svojim delima voli da istražuje pitanje neuklapanja pojedinca u društvo, naročito u pogledu rodnih uloga, roditeljstva i seksualnosti. Pre nego što je postigla književni uspeh i sama je radila kao prodavačica u mini-marketu tako da su mnogi likovi, teme i zapleti njenih romana autentični i inspirisani stvarnim doživljajima.

“Zašto je to morao da bude baš posao u mini-marketu, zbog čega to nije moglo da bude neko normalno radno mesto, to ni sama nisam znala. Jednostavno, tamo je postojao savršeni priručnik, a ja, iakosam uspela da postanem ‘prodavačica’, očigledno nisam imala nikakvu predstavu kako se bez uputstva postaje normalna osoba.”

Ovaj, deseti po redu (a prvi koji je preveden na engleski jezik),  Muratin roman je  odmah postao veliki hit u Japanu gde je prodato više od 650.000 primeraka, da bi nakon toga bio preveden na više od dvadeset jezika, a u Engleskoj i Americi je nedeljama boravio na listama najprodavanijih knjiga.

Prodavačica je kratki roman koji se sa lakoćom čita i koji, dugo nakon čitanja, ostaje u našim mislima.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts