Da li je Teri Pračet napisao poslednji roman Terija Pračeta?
Druženje sa Terijem Pračetom započeo sam kada sam njegov prvi roman kupio na haubi jednog automobila u Bulevaru revolucije. Ako biste u to doba krenuli od Cvetkove pijace ka Pravnom fakultetu prošli biste kroz najdužu buvlju pijacu u zemlji, a možda i u svetu. Vojska onih koji su u deceniji u kojoj smo sačuvali dostojanstvo ostali bez posla i ponosa snašla se tako što su duž bulevara prodavali raznorazne stvari. Bilo je tu svega. Od gaća i čarapa, preko Tetrisa preostalih iz još slavnijeg doba, sve do tepiha i lustera.
Roba je bila izložena onako kako su se sužnji snalazili. Na tezgama, rasklopivim izletničkim stolovima ili na haubama parkiranih automobila.
Na jednoj od tih hauba nalazile su se i knjige. Tu je bila ona. Boja magije. Prvo srpsko izdanje.
Na svaka tri meseca preduzimljivi izdavač je objavljivao nastavke koje sam, kako bih uštedeo novac, kupovao direktno od njega. Dosta kasnije sam shvatio da mi je te knjige prodavao lično Dejan Papić.
Stan u Uzun Mirkovoj, u kome se tada nalazilo sedište buduće izdavačke imperije, bio je krcat knjigama slavnog britanskog književnika.
Kasnije je došla i prva knjižara u Resavskoj, a potom je sve bilo daleko lakše (i manje pogodno za romantizovanje za potrebe ovog teksta).
Romani Terija Pračeta nizali su se i mogli su se naći u sve većem broju knjižara sa popustom koji mi je omogućila članska karta Laguninog kluba čitalaca.
Tadašnji ritam objavljivanja bio je veoma dinamičan i novi romani su se nizali poput godišnjih doba. Dan kada Laguna objavi novu knjigu za mene je bio praznik. Nešto što bi danas nazvali Crvenim Slovom. Odlagao bih sve obaveze kako bih pročitao novu knjigu čija je radnja smeštena na Disksvetu (ili, u slučaju trilogije o noumima ili romana Dobra predskazanja, na Zemlji).
Kako je docnije ovaj ritam objavljivanja domaćih prevoda malo usporio, počeo sam da čitam izdanja na engleskom jeziku, a, kada domaći prevod bude objavljen, i srpska u nekoj vrsti Pračeta na bis.
Nije me samo zabavljao svojim knjigama, već je izvršio i znatan uticaj na romane koje sam u godinama koje su usledile i sam počeo da pišem i objavljujem.
Teri Pračet je britanski književnik koji je napustio novinarstvo kako bi se u potpunosti posvetio pisanju koje je, kako je sam rekao, „najveća zabava koju čovek sebi može da priušti“.
Širom sveta prodato je više od osamdeset i pet miliona njegovih knjiga prevedenih na trideset i sedam jezika. Tokom devedesetih godina minulog veka bio je najprodavaniji autor u Ujedinjenom Kraljevstvu, a za svoj učinak dobio je i titulu viteza. Imao je i titulu najkradenijeg autora po knjižarama.
Iako je pisao i kratke priče, naučno-popularna dela, kao i knjige za decu, najpoznatiji je po serijalu knjiga o Disksvetu. U pitanju je svet ravan kao ploča koji se nalazi na leđima četiri slona koji stoje na leđima kornjače. Astronomi Diska još uvek nisu utvrdili kog je pola ova velika kornjača, dok filozofi o tom astronomskom pitanju imaju nekoliko škola mišljenja.
Od 1983. godine kada je objavio prvi roman o Disksvetu, pa sve do smrti 2015. godine Pračet je, ako računamo i tri knjige namenjene mlađoj publici kao i posebno ilustrovano izdanje knjige The Last Hero, objavio ukupno četrdeset i jedan roman čija se radnja dešava na ovom mestu gde magija zna da krene naopako.
Kako su se nizali romani su bivali sve bolji. Pračet se razvijao kao autor i knjige su mu postajale drugačije, te se prve knjige se znatno razlikuju od onih koje je pisao kasnije. Naravno, uvek je tu bio prepoznatljiv humor, dijalozi, izgradnja likova, kako pozitivnih tako i onih negativnih, šarm i, u suštini, nevinost i dobrodušnost.
I tako je to trajalo sve do 2007. godine i romana Štancovanje para. Iste godine Pračetu je dijagnostikovana Alchajmerova bolest.
Već u ovom romanu mogle su se uočiti prve pukotine u savršenoj strukturi po kojima je Pračet do tada bio poznat. U knjigama Nevidljivi akademici i Šmrk koji su usledili ova pukotina bivala je sve veća, da bi u poslednjoj knjizi Pod punom parom, koju je u prevodu Nevene Andrić nedavno objavila izdavačka kuća Laguna, usledio potpuni krah.
Priča o izgradnji železnice na Disksvetu je najslabija knjiga iz celog serijala. Toliko ne liči na njegove ranije radove, da se postavlja pitanje da li ju je on napisao ili je to, na osnovu njegovih beleški, uradio neko drugi. Najverovatnije njegov asistent Rob Vilkins.
Romanu Pod punom parom nedostaje sve ono što je decenijama bio zaštitni znak Terija Pračeta.
Dijalozi nisu u duhu onoga što je pisao u ranijim knjigama. Polovinu svih dijaloga izgovaraju ljudi koji protagonistima govore kako su divni u svakom pogledu. Svaki disonantan ton, ako ga i ima, se popravi do kraja pasusa. Ili to ili protagonisti jednostavno, a često i bukvalno, izmasakriraju onoga ko o njima misli drugačije. Svi koji su na Našoj Strani su divni, a svoju krasotu upotpunjuju tako što se na svakih nekoliko stranica dive sporednim junacima.
Tako divni junaci jednostavno rade ono što im se prohte. Nema tu mnogo antagonizama, već samo sitnih smetnji koje se lako prevazilaze. Čini se da takve stvari i ne zanimaju previše autora tih redova kome je daleko važnije imati nekoliko stranica u kome će ljudi pričati kako je Vlaža fon Lipvig divan, kako je železnica uzbudljiva i kako je progres važan. Ako se i pojavi problem će već na narednoj stranici biti rešen, a ljudi (goblini i trolovi takođe) će se diviti našem protagonisti kako je rešio taj problem.
Likovi koje je Pračet godinama sa pažnjom i ljubavlju stvarao u ovom romanu su samo bleda senka onoga što bi trebalo da budu. Ono što rade i kako pričaju se ne čini dosledno sa njihovim ranijim pojavljivanjima. Samo su po imenima likovi koji je Pračet stvorio.
Bez nekog jasnog objašnjenja ili motiva se pojavljuju junaci nekih ranijih romana, da bi posle toga, isto tako misteriozno jednostavno nestali. Dok su neki drugi, koji bi, makar po sili prilika, moralo da se nalaze u knjizi, volšebno nestali i o njima nema ni reči. Kapetan Kerot, na primer.
U knjizi ima previše umiranje preko kojih autor tih redova prelazi bez imalo empatije ili pijeteta prema njima. I ranije je Teri Pračet posezao za smrću, ali nikada na ovaj način. Radio je to sa tako mnogo pažnje i takta (i mere), da je Smrt (i Pacovska Smrt, naravno) postala jedan od najvoljenijih junaka njegovih romana.
Osim dobrih junaka koji su u ovoj knjizi gotovo neprepoznatljivi, u njoj nema ni dobrog lošeg junaka. Upečatljivi negativci su od samog početka bili veoma važni u svakom Pračetovom romanu dok su u ovom delu jednostavno izostali. Bez dobrog negativca nema ni dobrog zapleta. Upravo zato prve dve trećine knjige više liče na neki dokumentarni uradak o izgradnji železnice, nego na roman.
Najviše od svega je stradao karakterističan humor koji je ovde sveden na loše igre rečima, jeftine fore na prvu loptu svedene na fazone o kaki, piškenju i seksu. Da stvar bude još gora, autor tih redova često objašnjava svoje šale i šta je u njima smešno.
Nisu samo šale te koje se objašnjavaju. Pračet je u svojim romanima koristio satiru i parodiju kako bi izrazio svoje stavove o politici, religiji ili drugim stvarima. Ovde se ne uzdržavao od direktnih političkih komentara što mu takođe nije svojstveno i nije u duhu ranijih knjiga.
Ako već nismo imali pravog autora, pitanje je da li smo imali i pravog urednika. Neke stvari se u romanu više puta ponavljaju. Na primer, priča o tome da goblini ne vole da im se skraćuju imena, spominje se prvo u tekstu, a zatim, nekoliko stranica docnije, i u fusnoti.
Postoje odlične ideje koje bi mogle da funkcionišu u bolje napisanom romanu. Ovde to nije slučaj već se stvari jednostavno dešavaju, a vozovi su zabavni. Stranica za stranicom oporih i bezbojnih dijaloga isprekidanih brzopletim opisima u službi zapleta koga nema i koji je vođem likovima koji to nisu.
Teri Pračet je napisao četrdeset i jedan roman o Disksvetu. Prvih trideset i osam nisu loši. Neki su briljantna remek dela moderne književnosti, a neki su samo okej. Nijedan od njih nije loš. Pravo je postignuće napisati trideset i osam pristojnih romana u nizu, a tome bi valjalo dodati i njegovu nefikciju, priče i romane čija radnja nije smeštena na Disksvetu.
Šteta je samo što se ovaj niz završava tako naglo i tako temeljno da veoma boli kada se padne na dno.
Možda bi Pod punom parom trebalo čitati kao neku vrstu fan fikcije jer samo u tom slučaju savršeno funkcioniše.
Kao neko ko obožava Terija Pračeta smatram da je Tras! vrhunac njegovog opusa, labudova pesma, i savršeno i vrhunsko delo moderne književnosti sa kojim bi se trebalo dostojanstveno i oprostiti od autora.
Ono što nam niko, pa čak ni smrt Terija Pračeta, ne može oduzeti jesu onih trideset i osam romana. Njima se uvek možemo vraćati i čitati ih sa istom strašću i uživanjem kako što smo to činili prvi put. A novi čitaoci ga mogu upoznati i zavoleti upravo kroz te knjige.
Piše: Milan Aranđelović
