Приликом сваког новог читања приче Франца Кафке читаоцима нуде јединствено и непоновљиво искуство. Нови превод Јовице Аћина позива на поновно откривање једног од најбољих писаца минулог века.
Чак и онима који нису читали дела Франца Кафке познато је његово име. Они који су, макар, закорачили у свет књижевности знају и причу о њему. Повучени књижевни маргиналац, несигуран у себе, у својој последњој вољи обавезује свог најбољег пријатеља Макса Брода, да спали његове необјављене рукописе. Пријатељ, ипак, не поступа у складу са тестаментарном вољом. Напротив. Сасвим у супротности са израженом жељом свог пријатеља, Брод проучава рукописе, поправља их, повезује и уређује, да би их на концу и објавио.
Можда је Макс Брод ипак сувише добро познавао свог пријатеља и његово ниско самопоуздање. У доброј вери да је жеља за уништењем рукописа само Кафкина последња и доследна потреба да, због несигурности, негира себе и своје потенцијале, Борд поступа као неко ко препознаје праву поруку свог најбољег пријатеља. Поруку коју сваки уметник, управо кроз своја дела, жели да саопшти свету.
Оно што је нама важно је да су рукописи сачувани и објављени. Током година име и дело Франца Кафке постајаће све популарније и познатије широм света. „Кафкијански“ ће бити израз који ће користити и они који никада нису прочитали ниједно његово дело. Према одредницама у Оксфордовом речнику, ова фраза указује на „угњетавачке или кошмарне особине“ или, према ономе то стоји у речнику Меријам-Вебстер, на „нешто што је застрашујуће компликовано, бизарно или нелогично“.
Цела ова прича нас може одвести на погрешан траг и навести да помислимо како Кафка током живота ништа није објављивао и да нико ван најужег круга познаника није знао да пише.
Франц Кафка је, заправо, био објављиван аутор. Управо нам књига Сабране приче 1 коју је у преводу Јовице Аћина објавила издавачка кућа Службени гласник, доноси све приче које је Франц Кафка током свог кратког живота објавио. Због тога што су ово приче које је писац сматрао да су довољно добре да буду објављене оне се могу сматрати и његовим коначним књижевним завештањем. У питању су приповести иза којих је стао чврстом вољом и без икаквог колебања.
Прва прича коју је Кафка написао никада није објављена, а сачувана је само јер се у целости налазила у писму које је овај послао свом школском другу Оскару Полаку. У то време започиње и рад на причи Опис једне борбе. Макс Брод га охрабрује да настави да ради на њој.
Збирка која је пред нама започиње са причама које је Кафка 1908. године објавио у првом броју часописа Хиперион. Биће потребно још неколико година писања да би, у току само једне ноћи 1912. године, Кафка написао своју револуционарну причу Пресуда. Данас се сматра да је у тој ноћи настао Кафка каквим га данас познајемо. Он сам је ово искуство доцније описао као „потпуно отварање тела и душе“ и упоредио га са рођењем након кога је прича остала прекривена „прљавим излучевинама“.
Прича садржи све оне елементе по којима ће доцнији Кафкини радови пити препознатљиви. У њој се ствара свет који личи на наш само што су сви немири психе отелотворени и слободни.
Исте године, у налету истог креативног набоја, Кафка пише Преображај. Прича ће бити објављена тек три године доцније. Преображај започиње култном реченицом „Када се Георг Самса једног јутра пробудио из немирних снова, установио је да се у свом кревету претворио у чудовишну бубетину“. Ову причу критичари данас сматрају кључном приповетком 20. века.
Следе приче у којима се издвајају оне у којима до изражаја долази Кафкина трострука изолованост. Јеврејин по етничкој припадности и вери, језик и култура су му немачки, а живи у Прагу трећем по величини граду у Аустроугарској монархији. Овај троструки мањински положај олакшава му да створи приче чији су медитативни делови о уметности и животу без премца у светској књижевности. Најбољи примери овог могу се видети у причама Уметник у гладовању и Певачица Јозефина или Народ мишева.
Са дијагнозом туберкулозе, пензионисањем и све учесталијим искашљавањем крви, мрак из његових првих радова полако слаби, док, са друге стране, луцидност дела се истовремено интезивира.
Упркос свему јасно је да су све ове приче део исте уметничке визије.
Кафкине приповетке су, за све праве љубитеље књижевности, највреднија литерарна ризница која постоји. Једино што је може угрозити јесте нешто што Милан Кундера, у шали, назива „кафкологијом“. У питању је презасићеност тумачењима ових дела због чијег обима и квантитета многи могу помислити да знају значења прича чак и ако их нису прочитали.
Владимир Набоков сматра да је добар читалац онај који је активан и креативан и који изнова чита већ прочитано. Управо се у томе састоји Кафкино књижевно умеће. Наводи нас да поново читамо његова дела и да се непрекидно и увек изнова запитамо шта она значе. Јер управо су ти читаоци, они који током читања постављају питања, они које је Кафка својим писањем успео да регрутује. Насупрот њима, стоји најгори Кафкини читаоци, они који желе да добију одговоре.
Код Кафке се све заснива на индивидуалности, јединствености и непоновљивости. Са сваким новим читањем Кафка нам нуди другачији одговор. И зато, иако су бројем ограничене, Кафкине приче нам нуде бесконачни број могућности нових читања и разумевања.
Читали његова дела први пили стоти пут искуство ће увек бити јединствено.
Пише: Милан Аранђеловић
