– Bitori, za ime Boga, zašto čačkaš stare rane?
– Da iscedim sav taj gnoj koji je još uvek u njima. Inače se nikad neće zatvoriti.

Bitori i Miren su dve najbolje drugarice koje žive u jednom selu nadomak San Sebastijana. Kao sestre su. U jednom trenutku devojačkog entuzijazma su čak razmišljale i da se zamonaše i postanu prave Sestre. One Časne. Možda bi se to i dogodilo da jedne večeri nisu upoznale dva najbolja drugara Ćata i Hošijana. Mladi su sa lakoćom formirali parove i venčali se. Bračni životi nisu pokvarili njihova prijateljstva. Naprotiv. Dve porodice su u godinama koje su pred njima nastavili da se druže. Ćato i Bitori su dobili sina Šabijera i ćerku Nereu, dok su se Hošijan i Miren usrećili sa malom Aranćom i dvojicom braće Hoše Marijem i Gorkim.

Ko zna koliko bi trajala njihova seoska idila da se u sve nije umešala politika, odnosno ono najgore od nje – nacionalizam. Bezbrižne šezdesete i sedamdesete su prošle i došlo je vreme rađana baskijskog oružanog nacionalizma (a zapravo besmislenog nasilja) otelotvorenog u terorističkoj organizaciji ETA. Pripadnici ETA se bore za slobodnu Baskiju tako što reketiraju, pljačkaju, zastrašuju, prete i ubijaju… Baskijce. Deluje zbunjujuće i konfuzno, ali teško je razumeti nacionalizam i njegove čudne, da ne kažemo smušene, puteve.

To što se mi ne bavimo politikom ne znači da se politika ne bavi nama. Pod tom parolom bilo je vreme da dve porodice daju svoju žrtvu. Jedna porodica je dala ubicu, a druga ubijenog. Posle toga više ništa nije bilo isto. Vreme ljubavi i večnog prijateljstva je prekinuto i došlo je vreme najbesmislenije i najbizarnije od svih besmislenih i bizarnih mržnji – nacionalne.

Tokom tri decenije svoje junačke borbe u kojima su hrabro jurišali na do zuba nenaoružane autobuse, bankomate i civile ETA je 2011. godine objavila konačan prekid oružanih aktivnosti. Osim materijalnih i ljudskih žrtava teroristi, kao i uvek, nisu postigli ništa. U igri sa nacionalizmom svi gube. Neki i živote. Kao i posle svakog glupog rata sada je došlo vreme obnove i izgradnje. Obnove starih prijateljstava i izgradnje novih veza između porodica. Da li je to, posle svega, moguće?

Upravo o ovome govori roman Otadžbina Fernandoa Aramburua koji je, u prevodu Vesne Stamenković, objavila izdavačka kuća Dereta. U pitanju je porodična saga koja prati dve baskijske porodice u turbulentnim vremenima za Španiju. Otadžbina zadire u porodične odnose između roditelja i dece, supružnika, braće i sestara, ljubavnika i ljubavnica i sve to pod uticajem spoljašnjeg faktora kao što je terorizam i nacionalizam. Dve porodice imaju svoje normalne i neke specifične probleme sa kojima moraju da se izbore, da ih prevaziđu (ili ne), da, poput Španije i Baskije pronađu način da se menjaju, odrastaju, postaju zreliji, prihvataju sebe i druge…

Priča obuhvata period od tri decenije (od osamdesetih godina minulog veka do 2011. godine), gde iz ugla svih devet članova ove dve porodice saznajemo šta se sve desilo i kako su se njihovi životi razvijali. Ono što je najupečatljivije jesu te promene likova koje se dešavaju tokom vremena. Aramburu gradi snažne intimne priče o različitim ljudima koji prolaze kroz lične transformacije kako bi najzad našli neki svoj dom, neku svoju otadžbinu. Otadžbinu koja nije ona za koju se nacionalisti i teroristi, navodno, bore. To je najjači adut ove priče.

Iako je, pre svega, u pitanju porodična saga ova knjiga je i osvrt i kritika lažnog nacionalizma i priča o tome koliko je sve to zapravo besmisleno i jalovo. ETA se, za sve te godine oružanih borbi, nije izborila za bilo šta. Sa druge strane, pravi nacionalisti i rodoljubi su negovali baskijsku tradiciju i kulturu, stvarajući na jeziku svojih predaka, održavajući živim duh svoje nacije. Gorki, jedan od junaka priče i brat teroriste ETA-e, vodi radio-emisiju na baskijskom jeziku, piše knjige i pesme na baskijskom i na taj način se bori za sopstveni narod. Da se odlučio da piše na španskom postigao bi mnogo veći uspeh i zarađivao mnogo više novca, ali ovo je bila njegova žrtva na oltaru otadžbine. Tiha, nevidljiva, borba o kojoj neće biti snimljen veliki film, ali prava, delotvorna i uspešna.

Roman na trenutke deluje i kao odjek sećanja što ne bi trebalo da nas čudi jer je Aramburu rođen u San Sebastijanu (iste godine kada je osnovana ETA), studirao je u Saragosi, da bi 1985. godine, u nekoj vrsti samoproterivanja zbog političke situacije u zemlji (a i zbog ljubavi jer se oženio Nemicom), napustio Španiju u otišao u Nemačku. Svi ovi motivi se javljaju i samoj knjizi.

Nedavno je HBO snimio i seriju od osam epizoda na osnovu ove knjige.

Otadžbina je izuzetno dobra i snažno emotivna priča o porodici, bolu, prirodi praštanja i potrazi za svojom verzijom doma i otadžbine.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts