Te 1997. godine poginula je princeza Dajana, Toni Bler je postao premijer Velike Britanije, Majkl Tajson je suspendovan jer je tokom meča odgrizao uvo Ivanderu Holifildu, klonirana je ovca Doli, autovala se Elen Dedženeris, objavljena je knjiga Hari Poter i kamen mudrosti, premijerno su prikazani filmovi Titanik, Ljudi u crnom, Peti element, Do gole kože… U Srbiji se okončavaju protesti koalicije Zajedno kao i studentski protesti protiv rektora, Zoran Đinđić postaje i prestaje da bude gradonačelnik Beograda, Slobodan Milošević je izabran za predsednika SRJ, izgorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište, premijerno su prikazani filmovi Do koske, Balkanska pravila i Tango je tužna misao koja se pleše, a NIN-ovu nagradu je dobio Milovan Danojlić za knjigu Oslobodioci i izdajnici.
Bilo je to doba kada su ni internet, a ni mobilni telefoni nisu osvojili svet i dok još nisu bili prisutni na svakom ćošku. U to doba stvar prestiža su još uvek bili pejdžeri, a neki novi klinci su otkrivali serije kao što su Nestašne godine ili Moj takozvani život.
Upravo tada dešava se radnja romana Na sve strane mali požari američke književnice Selest Ing koji je u srpskom prevodu Marka Mladenovića objavila izdavačka kuća Laguna. Priča je smeštena u Šejker Hajts, gradić na obodima Klivlenda u kome sve funkcioniše savršeno. Kuće u kojima žive pripadnici više srednje klase nižu se jadna za drugom, u njima žive svoje kopi/pejst živote dobitnici životne lutrije sa svim privilegijama koje im sistem pruža. Advokati, lekari, inženjeri, arhitekte i njihove dobre supruge (kao iz Stepforda) odgajaju svoju dečicu, šalju ih u najbolje škole, omogućavaju im najbolje koledže i fakultete kako bi se njihovi privilegovani životi, poput gena, preneli i naredne generacije odabranih. Trava je pokošena, a đubre razvrstano i spremno za reciklažu.
Ovom malom zajednicom, poput nekog lutkara, upravlja Elena Ričardson, nekrunisana kraljica među domaćicama (jer njen posao novinarke u lokalnim novinama nije ništa više od hobija, razbribrige, spomenika na groblju sahranjenih velikih želja i neostvarenih snova). Elena i njen suprug advokat odgajaju četvoro sjajne dece i čini se da je sve u najboljem redu.
Ipak, roman počinje požarom u kojem gori cela kuća Ričardsonovih. Vatrogasci su došli do zaključka da su u kući „na sve strane mali požari“, odnosno da požar nije krenuo od jednog izvora već je vatrena stihija izazvana sa više mesta. Ko je podmetnuo požar? I zašto?
Dok posmatraju kako njihov dom gori Ričardsonovi evociraju uspomene na događaje koji su prethodili ovoj tragediji. Sve je počelo jedanaest meseci ranije kada se u njihov kraj doseljavaju Mija i Perl Voren. Mija je umetnica koja se bavi fotografijom i koja vodi čergarski način života, putujući sa jednog na drugi kraj zemlje i koja malo vremena provodi na jednom istom mestu. Ona je i samohrana majka tinejdžerke Perl. Sve oko Mije obavijeno je velom tajne. Čak ni njena ćerka ne zna šta je bilo pre njenog rođenja, ko joj je otac, koliko vrede radovi njene majke, zašto žive onako kako žive…
Šejker Hajts, na čelu sa Elenom, šire ruke za dođoše i prihvata ih u svoje okrilje. Međutim, oni šire ruke na način na koji oni znaju i umeju, a Mija nije spremna da se povinuje njihovim blaziranim i, u biti, nadmeno klasno nadređenim, pristupom dobrodošlice. Čini se da dobronamerna i liberalna elita ima određene granice u svojim dobrim namerama, kao i da se u tim, naizgled, dobrim delima i dalje kriju zrnca rasnih i kulturoloških predrasuda.
Sukob između Mije i Elene je neminovan. One sukobljavaju svoje volje i svoja shvatanja sveta i u tom sukobu zanemaruju interese svoje dece, dok ova, u toj pukotini savršenog sveta u kome žive, polako uviđaju druge i drugačije zrake svetlosti koji ih čekaju negde iza kulisa u kojima su rođeni.
Ono što je najbolje u ovom romanu jeste što nam autorka ne nudi sažvakane vrednosne sudove i ne staje na stranu nijedne sukobljene strane. I likovi, pre svega, Elene i Mije, ali i ostalih junaka nisu oslikani crno-belo. Niko od njih nije ni tipičan zlikovac, niti anđeo u ljudskom liku. Svi su oni u toj, tako ljudskoj, sivoj zoni. Pokušavaju da čine dobro ili zlo, nekada iz toga proisteknu dobre, a nekada loše stvari, greše, uviđaju (ili ne) svoje greške, pokušavaju da prihvate druge, da se izbore sa sopstvenim osećanjima, da proniknu u sebe (ili da pobegnu od svoje zakopane prirode).
Junake ove priče nemoguće je samo voleti ili samo mrzeti. Oni su jednostavno, kao i svi mi, ljudi. Spremni i na dobro i na loše. Nekada namerno, a nekada slučajno. Pitanje je ko je izazvao požar kada je pepeo na svačijim rukama.
Nedugo nakon objavljivanja knjige na osnovu njen snimljena je i serija koja je autora ovih redova i inspirisala da pročita i knjigu. Serija se u najvećoj mogućoj meri drži književnog predloška, u onim stvarima u kojima bi radnja previše usporila izvršene su pažljive izmene koje ne menjaju suštinu priče. Zanimljivo je da je najveća razlika između serije i knjige u tome što su Mija i Perl u knjizi belkinje dok su u seriji Afroamerikanke. Ovo je otvorilo mogućnost da se jače naglase klasne (i rasne) razlike. Većina razlika između serije i knjige je učinjena zbog ove promene boje kože. Sve ostalo su detalji (pažnja, u pitanju su spojleri: u knjizi je Leksi raskinula sa Brajanom, dok je u seriji obrnuto, u knjizi se dosta govori o aferi Levinski, dok se u seriji ona ne spominje, za razliku od serije u knjizi Polin Horton se ne upušta u vezu sa Mijom jer već ima devojku, fotografija na kojoj se nalazi Mija je drugačija u seriji u odnosu na onu iz knjige… 
I sam kraj knjige i serije su drugačije koncipirani, ali prepuštam čitaocima i gledaocima da sami otkriju razlike). Moj lični utisak je da je serija bolja, naročito kada se posmatra glavni sukob, onaj između Mije i Elene, ali su, sa druge strane, u knjizi bolje obrađeni sporedni likovi i njihove lične drame i sukobi (čini se da su u seriji ovo ostavili za eventualnu drugu sezonu uprkos uveravanju da je u pitanju završena priča).
Na sve strane mali požari je odličan primer kako mali i, gotovo, svakodnevni odnosi između likova mogu kreirati snažnu i fascinantnu priču. U pitanju je priča o roditeljstvu, odrastanju, sazrevanju, klasnim (i rasnim) pitanjima, kao i vaganjem između onoga što je ispravno, a šta je pogrešno. Ovo je neosporno jedna od najboljih knjiga koje sam, u poslednje vreme, pročitao. Tokom čitanja knjige, i(li) gledanja serije, uvek imajte na umu da je ovo priča iz 1997. godine koju tada niko nije imao snage da ispriča. U tome se krije odgovor na pitanje zašto su nam svima ruke prekrivene pepelom kada nismo mi zapalili požar.
Piše: Milan Aranđelović
