Dojna Rušti je rumunska književnica, scenaristkinja i režiserka. Smatra se jednom od najistaknutijih glasova savremene rumunske književnosti. Dobitnica je brojnih književnih priznanja, ali ono što je najviše izdvaja od drugih autorki i autora jeste posvećenost društvenim problemima. U svojim delima ona progovara o socijalnim pitanjima  o kojima se nerado priča i o kojima se uglavnom  ćuti i pokreće dijalog o marginalizovanim grupama i društvenoj nepravdi.

Njen roman Lizuška, 11 godina ,koji je u srpskom prevodu Deniele Popov objavila izdavačka kuća Štrik, tipično je čedo ove rumunske autorke. U njemu ona progovara o ljudima sa margine, ali ne o onima koji su se tu našli zbog nekog svog ličnog diverziteta, već o ljudima koje je društvo (i siromaštvo) oteralo na tu marginu. Kroz priču o jedanaestogodišnoj devojčici Lizuški koja se bavi prostitucijom (i koja, zapravo, i ne zna ni za tu reč, niti je svesna šta radi), Rušti nam pripoveda o celom društvu u kome ona živi.

Celo malo mesto, za koje bi mogli da kažemo da se nalazi Bogu iza tregera, a zapravo na svega dvadeset i pet kilometara od Bukurešta, u kome se odvija radnja romana, svi njegovi stanovnici su svojevrsni osuđenici, osuđenici na doživotnu robiju. Možda zatvor i nije najbolje poređenje jer čak i tamo može da se nađe neki mir i spokoj, a za neke ima i kraj. Pakao je bolje poređenje. Pakao. Beskrajne i doživotne patnja. Kako fizičke, tako i psihičke.

Rođeni u siromašnom društvu, kako materijalnom tako i duhovnom, stanovnici nemaju mnogo od života. Zato se naprosto guše u frustracijama i nesrećama. Na podsvesnom nivou znaju da su njihovi životi promašeni, uzaludni, bez ikakve nade u boljitak ili izlaz (osim smrti) a uz to i teški i zato sve svoje nesreće izbacuju iz sebe povređujući i druge.

ČITAJTE  Premijera dokumentarnog filma „Šajtinac i tri priče“ u Kinoteci

Ogrubeli od bola više nemaju nikakvog osećaja ni prema novim generacijama koje sistemski uništavaju i „obezglavljuju“. Što bi bilo ko imao priliku da bude srećan kada oni nisu? Eto, oni su nesrećni i neuspešni, i šta im fali? Ništa! Ta, mogu onda i njihova deca da budu ista kao oni. To se zove čuvanje (porodične) tradicije. Da parafraziram velikog Duška Radovića i kažem „tucite vašu decu čim prestanu da liče na vas“. To je neki recept koji primenjuju stanovnici Lizuškinog sela.

Državne institucije, policija, socijalne službe, zdravstvene i obrazovne ustanove… niko neće pomoći maloj Lizuški da se izvuče iz pakla koji se zove njen život. Čak ni kada se mediji zainteresuju za slučaj jedanaestogodišnje prostitutke koja je celo selo zarazila sifilisom i kada tinejdžerska muzička zvezda odluči da joj pomogne da ostvari svoje snove neće uticati na promenu u njenom životu. Snovi se u takvoj sredini lako ogule i isprljaju, poput „cipelica od lima“ koje je Lizuška tako mnogo sanjala. Štaviše, na kraju ne samo da je ostala bez cipelica od lima, već je ostala potpuno bosa.

Ne bi trebalo da se zavaravamo da je to nešto što se dešava „u tamo nekoj Rumuniji“. Nije Rumunija preko mora, tu je ona. Odmah pored nas. A malih mesta, poput onog opisanog u romanu, puna je i  Srbija. Da ne grešimo dušu, kao i Amerika, Francuska (pročitajte, na primer, roman Gotovo je sa Edijem Belgelom) i svaka druga zemlja. Pitanje je da li društvo, kao celina, ima snage da pomogne u emancipaciji datih sredina i da pomogne najugroženijim pojedincima i marginalizovanim grupama. Ovo je tema koja nadilazi uske državne granice i koja se tiče svih nas. Nikada ne smemo smetnuti sa uma da je siromaštvo u jednoj dalekoj Kini uzrokovalo pandemiju virusa koji danas ugrožava čitavo čovečanstvo. Problemi materijalne i moralne bede, kao i društvene nebrige i državne neodgovornosti u kineskoj (rumunskoj, francuskoj, ruskoj, nemačkoj, srpskoj…) provinciji, problemi su svih nas. Problemi čitavog čovečanstva koje živi u globalnom (rumunskom) selu.

ČITAJTE  Predstavljanje knjige "Večna sadašnjost"

Zbog svega ovoga je roman Lizuška“ 11 godina bitan i blizak. Pisan jednostavnim stilom, pitkim i lakim za čitanje, tako da, možemo da usmerimo svoju pažnju  na ono zaista bitno, ono napisano između redova, a što se tiče svih nas. Pandemija je, samo, na najvidljiviji način ogolila problem koji se tiče svih nas.

Je suis Lizuška!

Piše: Milan Aranđelović


Leave a Reply

Your email address will not be published.