„Aperkat“ Maje Iskre je generacijski roman posvećen svima onima koji ne samo da nisu odustali, već su i pobedili.
Tradicionalno značenje reči APERKAT vezuje se za boks i znači udarac pesnicom tako da je onaj deo ruke gde je šaka okrenut prema sopstvenom licu i ruka ima zamah odozdo na gore.
Sa druge strane, ako nekoga ko je odrastao i sazrevao tokom devedesetih godina upitate da vam objasni šta je aperkat dobićete pomalo neobičan odgovor.
„Jednom dole i srednje dugme“, glasiće objašnjenje.
U pitanju je generacijska šifra koju oni koji su zagazili u sredovečnost dobro pamte. U pitanju je način kako da na automatu u igraonici uradite aperkat u video-igri Mortal Kombat.
Ako ste devedesetih godina minulog veka odrastali u Srbiji niste mogli da izbegnete aperkat. Računalo se da imate sreće kada vam neko to uradi u igraonici tokom već spomenute video-igre.
Aperkat si mogao da dobiješ i posle škole, odmah u školskom dvorištu, u samoj školi ili „iza škole“. Mogao si da ga dobiješ od nekog drugog učenika ili od nastavnika. A i nastavnici su znali da dobiju neki aperkat.
Osim škole, aperkat je bio sveprisutan i na ulici. Izađeš u diskoteku, pogledaš pogrešnu devojku ili pogrešnog pandura koji je to veče radio kao obezbeđenje nekog kluba.
Aperkat možeš da dobiješ ako se nekome svide tvoje patike, farmerke iz konzerve, zlatno lanče koje si dobio od tetke iz Beča.
Aperkat si mogao da dobiješ i u kući. Ali to su već ljudi, sasvim pristojno, čuvali u svoja četiri zida. Takvo je vreme bilo. Poštovala se tuđa privatnost i porodično nasilje je ostajalo u krugu porodice.
Aperkat si mogao da primaš, ali i da deliš. Bio je to fenomen koji je radio dvosmerno. Jedino je bilo bitno da se širi i prenosi dalje.
Ako su crevo i plastična flaša sa benzinom postali nezvanični grb naše otadžbine tokom devedesetih, aperkat je bio njena zastava koja se sa ponosom vijorila od Horgoša do Dragaša.
Aperkat iz tog doba bio je tako snažan, da je, poput udarca čuvenog stripskog junaka Fantoma, ostavljao doživotni trag na licima onih koji ga prime.
Jednu priču o ovom i ovakvom udarcu donosi nam Maja Iskra u svom književnom prvencu Aperkat koji je nedavno objavila izdavačka kuća Lom.
Autorka nam sa vremenske, ali i prostorne distance, jer sada živi i radi u Beču kao inženjerka pejzažne arhitekture i magistarka multimedijalne umetnosti, u svom romanu donosi krhotine sećanja na odrastanje devedesetih godina na pitomom Dorćolu.
Glavna junakinja romana smestila se udobni Beč, ali sećanja na turbulentno vreme je i dalje žuljaju. Priseća se vremena koje ju je, od krhke balkanske devojčice, načinilo nekom vrstom moderne Amazonke.
Bilo je to doba sveopšteg nasilja od koga nije mogla da pobegne čak ni u svom domu. Da bi preživela morala je i sama da nauči da prima, ali da zadaje udarce. Tek poneki pravi prijatelj i retko iskreno drugarstvo koje je uspostavljala formirala su ostrvca sa sigurnim lukama u okeanu ludila.
Upravo ta prijateljstva i ti ljudi su i dalje, dve decenije docnije, delovi nebeske konstelacije njenog života.
Roman započinje pričom o jednoj kultnoj epizodi horor stripa Dilan Dog koji je za generacije odrastale devedesetih, uz strip Alan Ford, bio jedna od retkih svetlih tačaka i neka vrsta putokaza, svetionika, koji je pokazivao da je i dalje sve normalno. Dilan Dog ne samo da je otkrivao da su prava čudovišta zapravo ljudi, to su svi koji su odrastali u Srbiji devedesetih već dobro znali, već je pružao utehu u spoznaji da je svakog monstruma moguće ubiti.
Aperkat jeste generacijski roman koji zna da pogodi prave žice u dušama onih kojima je namenjen.
Ali za razliku od generacija kukumavki koje su im prethodile, generacija devedesetih je naučila jednu važnu stvar.
„Niko, ni ti ni ja ne možemo da udarimo tako jako kao što to može život“, kaže čuveni filmski Roki. „Ali nije stvar u tome koliko jako umeš da udariš. Stvar je u tome koliko udaraca možeš da podneseš a da ipak nastaviš dalje.“
Upravo imajući na umu ovaj citat, Aperkat nije roman u kome autorka zajedno sa čitaocima lamnetira nad sudbinom koja ih je zadesila.
Ne.
Aperkat je simbol pobede jedne generacije nad lošim okolnostima. On je posveta svima koji nisu odustali. Onima koji nisu pristali da se promene i da ih vreme iskrivi.
Aperkat je roman-pobednik.
Posvećeni svima koji će to razumeti.
Jer svi ti junaci romana, svi su oni uspeli. Pobedili su. Drugovi i drugarice su postali ugledni članovi ovog ili nekog drugog društva.
Ja sam devojčica iz napuštene fabrike betona.
Ja sam devojčica sa napuštenom fabrikom betona u grudima, onom koju niko nikada neće uspeti da sruši.
Jasno je da nije dovoljno preživeti. To bakterije i virusi rade već milionima i milijardama godina.
Da, život je težak. Ništa nije fer.
I?
Sa ovakvim konstatacijama nije moguće uraditi ništa više od onih u kojima se potvrđuje da je voda mokra, a nebo plavo.
Generacije sazrevale i odrastale devedesetih to dobro znaju.
Upravo je to poruka koju nam u svom romanu donosi Maja Iskra.
Tuga i bes. I večito prisutna surovost prema ljudima koje volim. Koji vole mene. Imaš je i ti. To je ta ostavština naših očeva.
Čak i način na koji je priča ugledala svetlo dana svedoči o ovakvom shvatanju života.
Aperkat je roman koji je prvobitno odbijen na konkursu izdavačke kuće Booka gde je, među više od pet stotina romana, osvojio drugo mesto.
Godinu dana docnije svi su mogli da ga čitaju.
„Kada misliš da ne možeš, još jedan pokušaj će biti upravo onaj koji će promeniti nešto“, glasi još jedan citat Silvestera Stalonea.
Aperkat Maje Iskre je jedan od tih pokušaja.
Pobednički.
Piše: Milan Aranđelović
