Pažnju posetilaca Muzeja dekorativne umetnosti neobično privlači jedan krevet iz koga se svojevremeno „vladalo Parizom“ i koji je opisan u jednom od najpoznatijih klasičnih književnih dela.
U samom centru Pariza, odmah pored daleko čuvenijeg Luvra, nalazi se Muzej dekorativne umetnosti. Sa više od milion predmeta u svojoj kolekciji ovo je najveći muzej ove vrste u kontinentalnoj Evropi.
Muzejska zbirka osnovana je davne 1905. godine, a u stalnoj postavci koja ima 150.000 predmeta nalaze se nameštaj, dizajn interijera, umetničke i verske slike, umetnički predmeti, tapiserije, tapete, keramika i stakleno posuđe, plus igračke od srednjeg veka do danas.
Javnost je posebno zainteresovana za sobe koje su opremljene nameštajem iz određenog istorijskog perioda i koje predstavljaju verne rekonstrukcije soba slavnih ili poznatih istorijskih ličnosti. U jednoj od tih soba nalazi se, kako se to govorilo, krevet iz koga se vladalo Parizom u drugoj polovini devetnaestog veka.
Dizajn kreveta bio je poveren čuvenom francuskom umetniku i dizajneru Eduardu Lijevru. Negova prvobitna ideja je bio „državni“ krevet koji je tradicionalno dizajniran da prima posetioce u nečiju spavaću sobu prema ritualu koji je uspostavio kralj Luj XIV. Kreveti ovog tipa su obično bili od pozlaćenog drveta, sa platformom i odvojeni od ostatka prostorije balustradom.
Ovaj put balustrade su imale dve male ukrasne kadionice koje su označavale mesto na kome se vodi ljubav. Na uzglavlju kreveta su izrezbarena dva mala kupidona koja nose slovo V na čijem vrhu se nalazi kruna. Maske fauna postavljene su svuda kako bi ovi „pametni mali bogovi“ svojim nestašnim pogledima i osmesima pratili šta se dešava u postelji. Dugački ljubičastoplavi somot dosezao je do poda kako bi se dodalo malo više drame i tajnovitosti.
Taj krevet je, zajedno sa nekrunisanom vladarkom Pariza, opisan u jednom od najpoznatijih klasičnih književnih dela.
Ovo je priča o tome.
Valtesa de la Binj nije dozvolila da loše okolnosti stanu na put njenim ambicijama. Rođena je u revolucionarnoj 1848. godini kao Emili-Luis Delabinj. Kako je njen otac bio fizički radnik koji je nakon što je zbog povrede na poslu ostao nesposoban za rad sve više tonuo u alkohlizam, celu porodicu je izdržavala majka koja je radila kao pralja i kao ulična prostitutka.
U to doba postojao je i naziv za tu vrstu kombinovanog zanimanja – grizeta. U pitanju su bile osobe koje su imale i stalan posao, ali su kućni budžet dopunjavale pružanjem seksualnih usluga.
Mala Emili-Luis je sanjala da se uzdigne sa tog dna i postane ugledna članica društva.
Već sa deset godina je počela da radi u poslastičarnici. Nakon tri godine ambicija ju je dovela do posla prodavačice garderobe u glamuroznom delu grada, a zatim i posla modela za slikara Žana Batista Kamija Koroa.
Uprkos svom trudu da se izdigne iznad okruženja uvek je nad njom visila opasnost od pada u prostituciju. Nakon što je na ulici bila silovana, počinje da radi kao loreta. U njenim očima to je bio za jedan stepen „ugledniji“ oblik prostitucije od onoga kojim se bavila njena majka. Lorete, za razliku od grizeta, nisu imale drugi posao i jedini prihodi su poticali od prostituisanja.
Policija ju je i dalje maltretirala, a još uvek je bila i veoma udaljena od blistavog života polumondena kojima je težila.
Dvogodišnji život sa francuskim oficirom doneo joj je dve ćerke, ali ne i brak i ugled o kome je maštala. Oficir je otišao u Alžir ostavljajući je osramoćenu.
Bila je prinuđena da ćerke poveri majci i sestri. Ovde dve su radile u bordelu i nisu mnogo pazile na decu. Zbog nebrige jedna od ćerki je preminula zbog čega je Emili-Luis pokrenula sudski spor protiv majke.
Njena potreba da bude nezavisna i samostalna bivala je sve jača. Nakon što ju je jedan muškarac silovao, drugi ostavio, mnogi iskorišćavali, tek joj je izdaja majke i sestre dala dovoljno snage da se zauvek odrekne sna o bračnoj sreći i posveti društvenom usponu.
Prvo je zavela kompozitora Žaka Ofenbaha. On joj je dodelio nekoliko sporednih uloga u svojim operetama. Iako je kao glumica bila očajna, sve je nadoknađivala svojim umećem u vođenju ljubavi. Kao ljubavnica čuvenog kompozitora dobila je pristup najekskluzivnijim pariskim kafeima i restoranima.
Za nekoga sa njenim duhom i ambicijama bio je to zlatni rudnik. Sa pristupom visokom krugovima mogla je da bira bogate i imućne muškarce koji bi sponzorisali njen preskupi način života.
Nakon čuvenog kompozitora usledio je poljski princ Lubomirski. Ovaj je bio toliko budalasto opčinjen mladom ženom da je i poslednju paru potrošio na nju.
Žuta štampa je njeno ime vezivala sa prinčevim, što joj je otvorilo vrata novih bogataša koji su bili željni svakog daha glamura kojim je odisalo plemstvo.
Iako je bila neobrazovana Emili-Luis je bila vešta u samopomociji i reklamiranju. Onako neuka uspela je da od sebe napravi brend. Razdvojila je slogove svog prezimena i postala de la Binje, sama sebi je dodelila titulu kontese i, kako bi svom imenu dala aristokratski prizvuk, nazvala se Valtesa (kao aluzija na „Votre Altesse” što znači Vaša Visosti).
Dodvoravala se novinarima, naročito onima koji su radili u žutoj štampi, kako bi je načinili poželjnim brendom.
Pustila je potpuno izmišljenu glasinu da je postala ljubavnica Napoleona III. Naručila je da joj se izrade portreti fiktivnih plemenitih predaka i okačila ih na zidovima stana.
U svom salonu ugošćavala je i najveće umetnike tog perioda. Eduar Mane ju je ovekovečio na portretu koji se danas nalazi u njujorškom Metropolitien muzeju. Na portretu je predstavljena veoma dostojanstveno, bez nagoveštaja o njenoj profesiji. Slikareva odluka da potpuno prekrije telo jedne prostitutke odaje joj čast i uzdiže je na više društvene sfere prema kojima je i sama težila.
Međutim, nisu svi umetnici koji je ugostila u svom salinu bili tako dobronamerni prilikom portretisanja.
Nakon mladalačke, romantičke faze svog pisanja, Emil Zola je smatra da je došao do dovoljne zrelosti da napiše svoje najobimnije delo – ciklus od dvadeset romana pod nazivom Rugon-Makar. Prirodna i društvena istorija jedne porodice u vreme Drugog carstva.
Njegova osnovna ideja bila je da prikaže različite sudbine članova jedne razgranate porodice potekle iz naroda. Kroz priču o njima i njihovim usponima i padovima istovremeno bi kritikovao društvene i političke prilike koje su vladale tokom Drugog carstva, koje je on, kao republikanac, prezirao.
Kako bi što bolje izgradio priču o porodici Rugon, Zola vredno radi na njihovom rodoslovu. Takođe preduzima niz istraživanja i pristupa prikupljanju podataka kako bi na što bolji način dočarao ono o čemu je pisao.
I rad na svom devetom romanu iz ciklusa Nana, Zola započinje prikupljanjem dokumentacije i bavi se istraživanjem. Kako o svetu prostitucije ne zna mnogo, moli svoje prijatelje među umetnicima i književnicima da mu prenesu sopstvena zapažanja, sećanja i anegdote.
Prijatelji čine i više od toga. Odvode Zolu u salon Valtese da la Binje. Tamo ga domaćica provodi kroz svoj dom kao i kroz budoar. Iako nikada nije gostovao na njenom krevetu Zola ga je do detalja opisao u svom romanu.
Roman Nana je odmah postigao ogroman uspeh. Časopis koji ga ja objavljivao u nastavcima, svojom reklamnom kampanjom, podigao je radoznalost čitalačke javnosti do usijanja. A kada je roman konačno objavljen kao knjiga, prvog dana je prodato čak 55.000 kopija.
Ovaj roman je kod nas nedavno, u prevodu Ivana Dimitrijevića i Milana Šare, objavila izdavačka kuća Laguna.
Kada je Valtesa de la Binje odlučila da proda svoje pariske domove i preseli se na svoje imanje u okolini grada svi su želeli da zavire među zidove kuće koje su do tada mogli samo da zamišljaju ili o koima su samo čitali u Zolinom romanu. Aukcije na kojima je prodavana njena imovina trajale su četiri dana, a prihod je bio u ekvivalentu današnjih deset miliona dolara.
Ipak, krevet nije bio jedan od predmeta koji su mogli da se kupe jer ga je Valtesa ponela sa sobom. U svom testamentu je dala precizna uputstva gde bi stvari iz njene zaostavštine trebalo da se nađu. Brojni umetnički predmeti našli su se u mnogobrojnim muzejima. Sada je javnost najzad mogla da vidi čuveni krevet koji se i danas nalazi u Muzeju dekorativne umetnosti gde i dalje privlači ogromnu pažnju turista.
Piše: Milan Aranđelović
