U svojim ranim danima Miki Maus nije bio dobar uzor za mlađe generacije. U jednoj epizodi Miki nekoliko puta pokušava da se ubije, a u drugoj veliča veštine žigola.
Možda ovo zvuči kao dobar naslov za žutu štampu, sa ciljem privlačenja publike, makar i neistinama, ali bizarno je da je ovo tačno i da je ova ideja potekla od Volta Diznija lično.
Kako je to moglo da se dogodi?
Nije tajna da je Volt Dizni kao klinac, a i kasnije, voleo da gleda neme komedije koje su tada bile aktuelne. Naročito je voleo Čarlija Čaplina. Čak je i, na jednom takmičenju za Čaplinovog dvojnika osvojio prvu nagradu (sam Čaplin je na sličnom takmičenju osvojio tek treće mesto, ali to je druga priča). Dizni se toliko divio Čaplinu da, kada su se konačno upoznali, Volt nije mogao da dođe do reči. Zanemeo je. I Čarli Čaplin je cenio rad Volta Diznija.
Ipak, Mali Skitnica, koga je predstavljao u svojim filmovima Čarli Čaplin, obično je bio siromašni doseljenik iz Evrope koji pokušava da se uklopi u američko društvo, nekada radeći i stvari koje su smanjivale njegov integritet i dostojanstvo.
Miki Maus nikada nije bio taj tip. U ranim stripovima očigledno je da je Miki mlado seljače sa srednjeg zapada koji pleše na ivici prihvatljivosti.
Ne, Miki nije bio Mali Skitnica iz Čaplinovih filmova.
Mikijev uzor je više mogao da bude, takođe komičar iz nemih filmova, Harold Lojd. Publici danas poznat po sceni kada visi na ogromnoj kazaljci sata na tornju.
On je u svoje vreme bio jedna od najpoznatijih komičara i njegovi likovi su uvek predstavljali mladog momka iz nekog malog mesta u Americi, koji upada u najnezamislivije situacije, i iz kojih se izbavlja veoma često koristeći svoje atletske sposobnosti, a sve sa curicom u svom naručju. Baš kao i Miki.
Dvadesetih godina, Volt Dizni je pogledao film Haunted Spooks u kome lik koga tumači Harold Lojd nekoliko puta pokušava da se ubije zbog nesreće u ljubavi. I to stvara niz smešnih gegova.
To je bila era pre televizora i video rekordera tako da je Diznu smatrao da publika neće da se seća skeča iz nekog filma starog deset godina, pa je svom, možda najpoznatijem crtaču i scenaristi, Flojdu Gotfertsonu predložio da Miki ponovi sve ovo u stripu. Na Flojdovo zgražavanje i pitanje šta će da kažu urednici, strip sindikati i publika, Dizni je lakonski odgovorio da smatra da će to da bude smešno. Volt Dizni je i ovaj put bio u pravu. Niko se nije žalio. „Vidiš? Rekao sam ti da će da bude zabavno!“. Rekao je Dizni, na kraju, Gotfedsonu .Trinaest godina kasnije nešto slično je pokušala da uradi i Pata Patak u jednom Diznijevom crtaću.
Elem, Miki Maus je preživeo i već 1934. godine ga nalazimo u epizodi gde ga Hromi Daba koji krijumčari opijum zarobljava u potpalublju svog broda. Iz paketa ispada jedna konzerva opijuma, baš našem Mikiju pred noge, i u narednim tablama stripa Miki se ponaša i priča kao Ivica Dačić na Kale, što znači brdom, megdanu.
Miki stiže da, u jednom kajšu stripa, malu dečicu nauči i šta je to žigolo i čime se bavi, a na kraju pokazuje kako se leči transvetitizam.
Izgleda da su danas zaljubljeni vampiri i vukodlaci, kao i veštice tinejdžerke, mnogo benignije pojave od Mikija Mausa. U svakom slučaju ne teraju na razmišljanje.
Piše: Milan Aranđelović
Objavljeno u Bookvaru broj 2, 16. 01. 2013.
