Ilustracija: Freepik

Evo kako je Teri Pračet pobedio Britni Spirs


U biografiji „Teri Pračet: Život s fusnotama“ Rob Vilkins nam donosi priču o jednom drugačijem piscu.

Ilustracija: Freepik

Teri Pračet je britanski autor koji je prodao sto miliona primeraka knjiga prevedenih na četrdeset i tri jezika. Osim gomile književnih nagrada, za svoj rad je dobio i deset doktorata i profesuru na čuvenom Triniti koledžu. Zbog ovog prvog je imao običaj da se, svojim kolegama doktorima, predstavlja kao doktor, doktor, doktor, doktor, doktor, doktor, doktor, doktor, doktor, doktor Pračet, a zbog drugog da nosi neobičan šešir koji je dobio tokom imenovanja.

Njegovo bogatstvo, stečeno spisateljskim radom, bilo je procenjeno na šezdeset i pet miliona dolara. Ovo i nije tako loša brojka, naročito ako znamo da je čuvena Britni Spirs vredna pet miliona manje.

Ilustracija: Freepik

Za razliku od ove potonje, Pračet je za svoj rad i doprinos kulturi, proglašen vitezom i dobio je pravo da koristi grb.

Nije loše za jednog dečaka iz provincije koji je, još kao tinejdžer, napustio školu da bi bio novinar u lokalnim novinama.

Zapravo, kako je to uopšte i moguće?

Odgovor na ovo pitanje pokušava da nam ponudi biografija Teri Pračet: Život s fusnotama koju je, u prevodu Nevene Andrić, objavila izdavačka kuća Laguna.

Foto: Bookvar

Iako je veći deo onog dela života koji je proveo u slavi i doktoratima planirao da napiše autobiografiju Pračet je ovaj put omanuo. Ovaj propust pokušao je da ispravi Rob Vilkins, čovek koji je više od decenije bio asistent slavnom piscu. U ovom slučaju, asistencije obuhvataju širok dijapazon poslova, od kucanja i prekucavanja tekstova, preko plaćanja poreza i administrativnih tehnikalija, sve do kopanja kanala u bašti i potrazi za ugroženim vrstama orangutana (čuj mene Bibliotekara) u džunglama Borneja.

Verovatno je od biti Pračetov asistent jedino zanimljivije biti Teri Pračet.

Piškiti sa Arturom Klarkom

Radoznali dečak i zaljubljenik u tehnologiju i nauku, koji je odrastao u kući bez tekuće vode i sa crepovima u padu koji mogu biti opasni po život, ali i ne moraju, ako ste baš, baš hitri i imate brze reflekse, odrastao je u zanimljiva vremena za sve ljubitelje (naučne) fantastike. Teri Pračet je pisao Tolkinu i ovaj mu je odgovorio, na jednoj konvenciji piškio je odmah pored Artura Klarka, a načuo je da izvesni Frenk Herbert radi na rukopisu koji će biti objavljen kao Dina.

Ipak, nije sve išlo tako sjajno za mladog i entuzijastičnog pisca u pokušaju. Prve dve knjige nisu prošle sjajno (tačnije bi bilo reći da su prošle očajno) i tek je, nakon što je klinac iz Bikonsfilda dobrano oćelavio i osedeo, postalo jasno da „ako mi ovo prođe nikada u životu više neću morati da radim“.

Uspon i pad

Ovo je bio roman Boja magije, a posao je, u tom trenutku, bio portparol nuklearne elektrane.

I bio je u pravu.

Nikada nije morao da radi, osim što je gotovo neprekidno pisao i izbacivao dve nove knjige godišnje. Svi koji su prošli pored pisaće mašine znaju koliko je to mnogo nerada i neposla.

Nakon godina uspeha i najslavnijih dana, sledi kobna dijagnoza i sve ono što je bilo posle.

Pračetov gnev

Kao svedok iz prve ruke, Rob Vilkins nam u svojoj knjizi otkriva da je, manje-više, sve ono što je u tom periodu pisano o Pračetu, bilo tabloidno obmanjivanje javnosti. Od Pračetovog „pronalaženja Boga“ do želje za asistiranim samoubistvom. Ništa nije bilo tako jednostavno i prosto.

Knjiga Teri Pračet: Život s fusnotama predstavlja ne samo pravi emotivni rolerkoster, naročito za one koji obožavaju dela ovog slavnog Britanca, već i otkrovenje.

Knjiga otkriva onog Pračeta koga, za razliku od Vilkinsa, nismo imali prilike da upoznamo. Teri Pračet iz biografije nije onaj isti lik koga je javnost upoznavala kroz knjige, javne nastupe, intervjue, na promocijama…

Ilustracija: Freepik

Pračet, a to je najveća novina koju donosi ova knjiga, nije bio samo duhoviti i obrazovani intelektualac, renesansni čovek, koji je voleo da piše i koji je bio ljubitelj nauke, tehnologije i prirode. Ukratko, idealni čovek širokog duha i otvorenog uma.

Pračet je bio prznica koja lako plane, često besan, nezgodan, sujetan do neba, ljubomoran, često zajedljiv, škrtica, iskompleksiran, nesiguran, frustriran, sitničav, sa nekada toliko grubim smislom za humor da su njegove žrtve znale i da zaplaču.

„Bes je kod njega uvek prisutan“, napisao je Nil Gejmen. „To mu je pokretačka snaga.“

A ovaj i ovakav Pračet izlazi iz pera i fusnota nekoga ko ga je, ne samo poznavao i poštovao, nego nekoga ko ja je obožavao i neizmerno voleo i koji je, upravo zbog toga, verovatno ublažio stvari.

Rob Vilkins radi ono što je najbolje. On nam ne nudi čoveka koji nikad nije postojao osim u mitovima ljubitelja njegovih dela, već Pračeta kakav je on bio. „… mesto na kome anđeo u padu sreće majmuna u usponu“, njegovim rečima. Jednostavno – čovek.

Piše: Milan Aranđelović