Честертоново ремек-дело из 1908. године представља интригантну мешавину трилера, фарсе, детективске приче, дистопије, бајке, филозофске расправе, и готске романсе.
Данас се заборавља колико су се људи, пре сто година, бојали анархиста. Они су у то време у својим акцијама убили француског и америчког председника и руског цара. Такође су извршили и бомбашки напад на Краљевску опсерваторију у Гриничу у близини Лондона.
Замислите када би данас неко убио Доналда Трампа, Емануела Макрона, Владимира Путина и срушио Лондонско око. Био би то увод у ратно стање. Нови рат против тероризма.
Тероризам је управо одредница коју бисмо могли употребити да данашњој јавности приближимо шта су анархисти значили почетком минулог века.
Уметник не поштује ниједну владу, одбацује све конвенције. Песника усхићује искључиво неред. Да није тако, најпоетичнија ствар на свету била би подземна железница.
Не би требало да нас зачуди што су се анархисти нашли у фокусу једног од најпознатијих и најславнијих британских књижевника тог доба. Гилберт Кит Честертон је у свом роману Човек који је био Четвртак, коју је у српском преводу Милана Милетића објавила издавачка кућа Службени гласник, анархисте посматра управо онако како данас гледамо на терористе.
Честерсон свог јунака Габријела Сајма слика као неку врсту либерала, пробуђеног из дремежа експлозијом од 11. септембра, који на анархисте посматра, не као на групу бизарних залуђеника, полуинтелектуалаца, већ као на озбиљан и опасан феномен. Он се боји анархиста и према њима се односи као према немилосрдној и ужасној претњи, као што данашњи просечни Американац страхује од кинеске инвазије, а Србин од промаје.
„Рад филозофског полицајца, одговори човек у плавом, „у исти мах је одважнији и префињенији од рада обичног детектива. Обичан детектив одлази у крчме како би похапсио лопове; ми одлазимо на чајанке како бисмо похапсили песимисте. Обичан детектив, на основу главне књиге или дневника, одређује да ли је злочин почињен. Ми на основу књиге сонета сазнајемо да ће злочин бити почињен. Ми морамо да уђемо у траг извору оних ужасних мисли које људе наводе на макар интелектуални фанатизам и интелектуални злочин.“
Честертон сматра да је права опасност у томе што анархистичка мржња према буржуарском материјализму толико привлачна да делује готово божански. У томе је њено зло. У слаткоречивости. И свако ко не види опасност напросто је луд. Обични људи не могу да виде шта се дешава, па чак и када им дижу градове у ваздух. У томе је суштина кошмарне стварности овог романа и траг онога „ноћна мора“ у поднаслову. Само су полицајци и криминалци заиста живи. Остали су сведени на ниво лутајућих утвара.
Честертон је још у свом есеју из 1901. године насловљеном са Снови са одушевљењем заговарао стварање књижевних дела која би представљала слику књижевног хаоса насталог у ситуацији када би се књижевни јунаци од Изгубљеног раја до оних из Пиквиковог клуба помешали у једну луду романсу. Неколико књига би могле да приближно одговарају овом опису, али највише Човек који је био Четвртак. У питању је буран карневал жанрова, од трилера, фарсе, детективске приче, дистопије, бајке и готске романсе.
Књига се може читати и као филозофска расправа или религиозно дело, али изнад свега ка изузетно забавно штиво. Духовити дијалози, филозофска надгорњавања јунака, запажања свезнајућег приповедача чине овај роман и даље веома живим и изузетно актуелним и данашњим читаоцима.
„Ми одбацујемо претпоставку енглеских снобова да су необразовани људи – опасни криминалци. Ми се сећамо римских царева. Сећамо се великих тровача – ренесансних владара. Ми кажемо да опасни криминалац јесте образовани криминалац. Ми кажемо да је најопаснији криминалац данас потпуно незаконити савремени филозоф. У поређењу с њим, провалници и бигамисти су суштински морални људи; свом душом саосећам са њима. Они прихватају суштински идеал човека; једино што до њега стижу погрешним путем. Лопови поштују имовину. Само што желе да та имовина постане њихова имовина, како би је много потпуније поштовали. Међутим, филозофи одбацују имовину као имовину; они желе да униште саму идеју личног поседа.“
Прича почиње као филозофска, интелектуална, расправа двоје младих људи у једном лондонском парку. Али веома брзо постаје фантазмагорична јурњава између земље снова и стварности.
У оваквим стварима види се снажан утицај који је роман имао како на Франца Кафку, тако и на Булгакова и његово најчувеније дело Мајстор и Маргарита.
Роман у коме се Нове детективске снаге за осујећење велике завере коју чине припадници одреда филозофске полиције супротстављају Централном савету анархиста, па још у Честеротоновој обради, мора да донесе много забаве за читаоца.
„А опет“, рече Сајм раздражљиво, „шта има поетично у томе да се буде бунтовник? Могли бисте исто тако да кажете да је патити од морске болести такође поетично. Патити од морске болести такође је бунтовно. А бити болестан и бити бунтован можда је здрава ствар у извесним очајничким околностима; али ђаво ме однео ако разумем због чега би биле поетичне. Побуна у апстрактном смислу је – побуна. То јест обично повраћање.“
Његов Лондон представља фантастичну слику модерне метрополе. Град је у овом делу приказан као психоделична земља чуда. Он је и дубоки океан и планински ланац. Садржи и највеће дубине пакла, али и неистражена површине непознате планете.
Лако је заволети Честертона. Изузетан хумориста. Новинар неограниченог апетита и маште. Бриљантни састављач афоризама од кога је био бољи само Оскар Вајлд.
Зато је Човек који је био Четвртак најбољи начин да се упознате са његовим стваралаштвом.
Пише: Милан Аранђеловић
