U poslednjih 540 miliona godina na Zemlji su se dogodila pet masovnih izumiranja prilikom kojih je nestalo oko 50% živog sveta na planeti. Najveće izumiranje se dogodilo pre 251 miliona godina kada je, prema procenama izvedenim iz fosilnih dokaza, oko 96% tadašnjeg života u moru izgubljeno, dok je na kopnu više od tri četvrtine svih živih bića izumrlo. Poslednje izumiranje dogodilo se pre 65 miliona godina kada su nestali dinosaurusi. Poslednje? Većina naučnika veruje da mi danas živimo u šestom masovnom izumiranju. U pitanju je ubrzano izumiranje tako da se predviđa da bi ljudsko uništavanje biosfere moglo označiti izumiranja polovine svih današnjih živih vrsta u sledećih sto godina godina.
Veruje se da je i čovekova aktivnost najzaslužnija za ovo izumiranje, tako da postoji i nada da će se promenom ljudskog ponašanja moći sprečiti katastrofa. Međutim, uprkos svemu malo ljudi je spremno da promeni svoj način života i razmišljanja, a čovečanstvo se uglavnom se bavi gledanjem smešnih klipova sa mačkama na internetu.
Može li naša vrsta da smogne snage da spase planetu ili moramo da se oslonimo na neku višu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari?
Odgovor na ovo pitanje pokušao je da ponudi kanadski književnik Stiven Erikson u svojoj novoj knjizi Cena radosti – Nožem u srce koju je u sjajnom prevodu Gorana Skrobonje objavila izdavačka kuća Laguna.
Priča započinje vanzemaljskom otmicom spisateljice naučne fantastike Samante Ogast. Ona završava u svemirskom brodu u kome osim nje nema nikog život. Tu je veštačka inteligencija koju možemo zvati Adam. Adam objašnjava da je trijumvirat visokorazvijenih i sofisticiranih vanzemaljskih rasa zabrinut za budućnost Zemljinog bioma, tako da su poslali njega kako bi pokušao da spasi šta se spasiti može. Ljudi nisu prioritet u ovoj akciji, ali ako se pokažu kao kooperativni Adam je spreman da ih uključi u promene koje upravo počinju.
Zbog procesa koje Adam sprovodi na planeti ljudi su primorani da se prilagođavaju novim uslovima (ili da izumru). Cilj je da se priroda vrati u prvobitno stanje pre nego što su ljudi počeli da se bave kapitalizmom i industrijskim revolucijama. Sve ovo mnoge, naročito Amerikance, neodoljivo podseća na neku vrstu komunizma, mada je, zapravo, u pitanju mogućnost ponovnog definisanja Američkog sna/kineske filozofije/zena/budizma/new age fora i fazona kao i, ustavom garantovane, potrage za srećom.
Zahvaljujući Adamovoj intervenciji svako nasilje između ljudi postaje nemoguće. Oružje više ne funkcioniše, a političari moraju da nađu način da se prilagode novim uslovima vođenja društva. Pravni sistem mora da se redefiniše i promeni, način proizvodnje i raspodele dobara izmeni, kreativni način razmišljanja prilagodi i modifikuje… A kapitalizam svakako više nije opcija. Naravno, sve ovo izaziva gnev vlasnika krupnog kapitala, medijskih mogula, mešetara na berzi i ostalih koji su navikli da žive na osnovu nepravedne podele planetarnih resursa.
Sa druge strane, Adam čovečanstvu daruje vanzemaljske poklone kao što su potpuno čisti, neograničeni i obnovljivi izvori energije, svemirske brodove, teraformirane planete Veneru i Mars… A tu su i zli vanzemaljci koji kao da su izašli iz serije Dosije iks.
Dok pratimo kako se čovečanstvo polako menja i prihvata nametnute promene čitaoci do samog kraja knjige ne znaju kakve su prave vanzemaljske namere. Da li imaju neku svoju skrivenu agendu koja bi trebalo da nas zabrine ili uplaši? Ovo pitanje nas upravo i motiviše da ne ostavljamo knjigu dok je ne pročitamo do samog kraja.
Stiven Erikson je pokušao da napiše svoju viziju prvog kontakta kojim su se drugi autori naučne fantastike nebrojeno puta bavili. Ovo je je jedan, od dva glavna problema ove knjige. Budući da je tema previše izlizana autor bi trebalo da nam pruži neko ogromno iznenađenje ili obrt kojim bi opravdao to što smo ponovo pružili priliku temi prvog kontakta. Čini mi se da nam autor ipak nije ponudio ništa epohalno novo. Cena radosti liči na nešto što bi Klark (ili Asimov) napisali pedesetih godina prošlog veka (uz sve moderne uticaje, #metoo pokret, jasne aluzije na aktuelne predsednike, medijske mogule, biznismene sanjare i tajkune opšte prakse…). Osim knjiga Kraj detinjstva Artura Klarka ili Kontakt Karla Sagana tokom čitanja ove knjige imao sam snaže asocijacije na roman Gvozdena peta Džeka Londona.
Drugi veliki problem ovog romana jeste što u njemu ne postoji gotovo nikakav dramski sukob, likovi su nerazvijeni, a i ništa zapravo i ne rade. Knjiga se, u svojoj biti, svodi na dijaloge junaka o budućnosti Zemlje, o tome kako bi društvo trebalo da se menja i u kom pravcu civilizacija da se razvija. Zanimljivo, ali nedovoljno dramski obrađeno. Autoru ovih redova je, zbog tema, sve izgledalo uzbudljivo i interesantno tako da je knjigu gotovo progutao, ali je pitanje koliko će drugima ova „radnja bez radnje“ biti zanimljiva za čitanje.
Neke stvari su takođe previše naivne, kao što je, na primer, scena u kojoj ambasadori u Ujedinjenim nacijama u jeku krize ćaskaju o filmovima naučne fantastike. I meni kao i autoru tih redova tema je zanimljiva, ali je apsolutno nerealna. Čak su i aluzije na Trampa, Putina, Ruperta Mardoka previše direktne, gotovo vulgarno očigledna da na trenutke smetaju fikciji.
Glavna tema i ideja su, možda, i imale potencijala koje je Stiven Erikson protraćio. Velika šteta. Cena radosti je moj prvi susret sa nekim delom ovog autora, ali je tako očito jasno da je u pitanju vrhunski pripovedač i dobar zanatlija. Knjiga se sa lakoćom čita. Čini se da autor nije imao odvažnosti da napiše nešto zaista hrabro drugačije ili originalno, već se držao svih mogućih odavno datih matrica i šablona.
Čitanje knjige ništa ne gubite, može vas i zabaviti, ali se i ne dobija ništa novo.
Piše: Milan Aranđelović
