Bane Bjelica: Nevaspitana deca ne postoje, za sve su krivi isključivo roditelji


Branislav Bjelica je knjigom “Dečak na stepenicama” već zbunio literarnu javnost. Nije jasno da li je napisao najbrutalniju knjigu za decu do sada viđenu u Srbiji ili je reč o najinfantilnijem izdanku srpskog “crnog talasa”. Uglavnom, ovaj roman nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa ni samog autora, koji o njegovom nastajanju svedoči na veoma emotivan, reklo bi se dečji način.

Zašto se dečak iz tvoje knjige zove kao ti, ako već tvrdiš da je u pitanju fikcija?

– Citiraću dečaka: “Ne znam”. On u celoj knjizi, u celom svom kratkom životu, na neprijatna pitanja odgovora sa “ne znam”. A to pitanje mi nije baš prijatno i nisam se za njega pripremio. Malom Branislavu se može – dete je, glavni je junak i može mu se da tako odgovara, a ja sam čovek srednjih godina i trebalo bi da odgovorim ozbiljno… Okej, neka bude da je taj Mali Branislav nekada živeo u meni, a onda je – umro. Ali sam ga se ja setio! I napisao knjigu o njemu, a on u toj knjizi postavlja ključno pitanje, koje je, čini mi se, nerešivo kao i kvadratura kruga: koliko dugo žive deca? Na to, čini mi se, nikada niko nije odgovorio.

Da li si razmišljao kako bi reagovali “Led cepelin” kada bi bili u mogućnosti da pročitaju tvoju knjigu i shvate da im je mali Branislav ukrao hit “Stairway to Heaven” i da je bio spreman da im ga vrati ako bi to tražili od njega?

– Mislim da bi Robert Plant zagrlio mene, kad već Malog Branislava više nema, i rekao mi: “Pa gde si ti dosad?! Okej, pesma je tvoja, znamo!”

Koliko je bilo teško čitavu knjigu pisati i razmišljati kao devetogodišnjak iz perspektive (pre) zrelog čoveka?

ČITAJTE  Tom Rob Smit: Nejednakost je jedan od najozbiljnijih problema našega vremena

– Meni je bilo lako. Bilo je samo potrebno da se vratim u detinjstvo. Ljudi kad sazru i, kako ti kažeš, prezru, nikada se ne vraćaju u svoje detinjstvo, ne sećaju se, sve zaborave. Nemaju ni vremena da se sećaju “tamo nekih stvari”. Zaborave da su bili pametna i dobra deca. Zaborave na svoje strahove, ali zaborave (se) i da, kad odrastu, da su postali pokvareni i često loši ljudi. Tako ih život vaspita. Jer, ne postoje nevaspitana deca! Za nevaspitanje su krivi isključivo roditelji. Nemoj da mi kažeš “i društvo”, i to društvo prave roditelji, svi mi odrasli. Što reče neko, lako je napraviti dete, teško je napraviti čoveka. To je težak posao!

Mnogi koji su uzeli tvoju knjigu u ruke odustali su od čitanja nakon desetak strana uz konstataciju da je knjiga mračna. Kako bi ih ubedio da nastave čitanje?

– Nekoliko njih mi je poslalo poruku: “Je*i se!”, neki su mi psovali majku što su plakali, ali su knjigu pročitali u suzama. Meni su te psovke – veliki kompliment. A kad sam već kod psovki, ovo je, mislim, jedan od retkih savremenih srpskih romana u kom nema ni jedne jedine psovke! Eto, tako bih ih ubedio: čitajte, to je dobra priča i nema psovki.

Kada bi mogao da zagrliš malog Branislava iz knjige i kažeš mu samo jednu rečenicu, šta bi mu rekao?

– Šta nas dvojica ima da pričamo, znamo se! Zagrlio bih ga jako, da koske pucaju. Tako ja grlim. Možda bismo samo malo plakali, da nas niko ne vidi, i to je sve. Šta ima ko da nas gleda.

ČITAJTE  Intervju sa Harisom Imamovićem, glavnim urednikom časopisa Sic!

Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer