Aleksandar Tanurdžić: “Nikada ne preporučujem svoj roman!”


Aleksandar Tanurdžić je mladi srpski autor čiji je roman prvenac Usta mi puna višanja oduševio domaću publiku. Ovaj roman se našao i u užem krugu  za Vitalovu nagradu. Tanurdžić je nakon studija književnosti, pokrenuo školu kreativnog pisanja In medias res, urednik je u izdavačkoj kući Prometej, a radi i u kultnoj novosdaskoj knjižari Most. Malo smo popričali sa njim o svim njegovim iskustvima, o romanu, književnim uzorima, a pitali smo ga i za savete koje bi mogao da pruži budućim kolegama.

  • Da li Vam je to što ste urednik u izdavačkoj kući pomoglo da objavite svoj prvi roman?

U vreme kada je dogovoreno objavljivanje Višanja ja još uvek nisam imao urednička zaduženja, to se desilo u međuvremenu, ali sigurno da mi je pomoglo poznanstvo sa izdavačem, pa i saradnja koju smo imali. To mi je bila velika olakšica, u smislu da sam mogao lično da predam rukopis i budem siguran da će biti pročitan. S druge strane, imao sam još nekoliko opcija, ali mislim da je Reka bila najbolji izbor.

  • Takođe radite i u knjižari u kojoj može da se kupi Vaša knjiga. Da li knjižar A.T. kupcima preporučuje roman pisca A.T? Šta Vaši nadređeni kažu oko ovog „sukoba interesa“?

Ne, nikada ga ne preporučujem. Bude mi veoma neprijatno čak i kada me pitaju Kakva je ova knjiga, a ja vidim da u ruci drže Višnje. Malo pocrvenim, ali moram da odgovorim. Na svu sreću, imam još jednog kolegu, a Višnje su njegova najčešća preporuka. Što se tiče „sukoba interesa“, ovo je zapravo ispalo veoma dobro. Zahvaljujući instagramu, većina ljudi već zna ko je autor i gde ga mogu naći, pa tako i ciljano dolaze kako bih im potpisao knjigu. Praktično, ja imam promocije svaki dan. Ponekad moram da dotrčim iz redakcije u knjižaru samo zbog potpisa. U odličnoj sam poziciji, jer retko koji autor ima toliko kontakta sa svojim čitaocima.

  • Kada biste o Vašem radu u knjižari pisali knjigu, da li bi to bila drama, komedija, horor, triler, ljubavni ili istorijski roman?

Joj, pa da, mislim da neću pogrešiti ako kažem da bi to bio spoj svega i svačega. Možda ne baš triler, ali drama, komedija, horor, ljubavni, to bi sigurno došlo u obzir. Neke scene su toliko nerealne da bi mi svaki urednik rekao da „smanjim doživljaj“, ali, za to postoji samo jedno objašnjenje – rad sa ljudima. Tu se svašta može očekivati.

  • Kako ste se odlučili za, u današnjoj Srbiji, prilični nepopularan korak da za glavnog (ili, makar, veoma važnog) negativca u romanu odaberete seoskog sveštenika?

Zadatak svakog autora je da primećuje i piše o onome što ga na neki način frustrira, o onome što je „iskočilo iz zgloba“, a ja sam to video u religiji, odnosno poimanju religije danas. Po mom mišnjenju, nezamislivo je, pa čak i nedopustivo, da nekoga u mantiji vidimo kako u blizini crkve parkira džip, kruzer, u prodavnicama plaća karticom, ima previše kilograma. Slušao sam o onim „tarifama“ na sahranama, venčanjima, krštenjima, nečemu sam i sam prisustvovao i bio zgrožen onim što čujem i vidim. Da se razumemo, jasna mi je razlika između crkve i manastira, i svestan sam da i religija donekle mora da isprati savremeni svet, ali mislim da mora postojati jasna granica između crkvenog i svetovnog. Moj sveštenik je seoski jer je sam tako mogao plastičnije prikazati ono što sam zamislio.

PROČITAJTE I OVO:  Ksenija Pešić: "Čitajte domaće!"

Prikaz knjige Usta mi puna višanja možete pročitati ovde: Najukusniji prvenac u poslednjih nekoliko godina

  • Da li je bilo nekih negativnih reakcija zbog toga?

Naravno da jeste. Ne mogu lagati, nisu to bili neki napadi, ali bilo je komentara. I dalje postoji taj neki strah od ljudi u mantiji, kao da naš raj/pakao zavisi od njihove dobre volje, a ne od naših postupaka, pa se to više odnosilo na „kako se usuđuješ“. Ja, ni u kom trenutku nisam komentarisao niti stavljao u negativan kontekst samu religiju, ili biblijske tekstove, već interpretatore, one koji su svesno na sebe preuzeli odgovornost da „šire Božju reč“.

  • Mladi pisci najčešće biraju gradske sredine kao milje za svoje priče. Zašto ste se vi odlučili za selo kao mesto radnje Vašeg romana?

Ja sam dolazim iz seoske sredine. Iako moje selo nije kao ovo fiktivno iz romana, ipak sam u toku odrastanja uhvatio mehanizme po kojima jedna seoska sredima funkcioniše. Bilo je lakše u manjoj sredini „držati na oku“ same likove, lakše ih je pratiti, vidljiviji su, a zbog same skučenosti reakcije su burnije i dramatičnije; čitalac se lakše upoznaje sa prostorom i tim seoskim stazama koje se ponavljaju, pa se stvara i veća bliskost. Interesantno je, da ni u gradu situacija nije mnogo drugačija, svaki kvart ili naselje ima u sebi jednu seosku priču.

  • Da li je danas moguće naći mesto na planetu gde nema mobilnih telefona ili interneta. A, opet, u Vašem romanu nema takvih novotarija. Pitanje je kada se dešava radnja Vašeg romana jer na marginama priče nisam primetio ni televizor, ni struju, a ni seosku mehanizaciju. Postoji voz i to je to što se tiče tehnologije.

Da, dobro ste to primetili. Namerno sam romanu oduzeo vremensku i prostornu konkretizaciju, pa sam morao biti pažljiv prilikom pisanja da mi se negde ne omakne neka vremenska odrednica. Želeo sam da stvorim izvesni vid univerzalnosti same priče koja se može desiti na bilo kom mestu u bilo koje vreme. A nedostatak tehnologije samo pojačava utisak odsečenosti i izolovanosti stanovnika, koji su zbog toga usmereni jedni na druge.

  • Osim što Vašu knjigu o mladim ljudima koje je izolovalo i zarobilo okruženje, ali i oni sami, smeštate Van urbanih sredina, a u romanu nema ni visokotehnoloških sokoćala, još jedna od osobenosti Vaše knjige je što Vi zapravo znate da pišete. I to odlično. Zbog toga je Vaša knjiga prilično zahtevna kada je čitanje u pitanju jer ne nudite ono što današnji savremeni roman i mladi autori (za mlade) nude.

Prvo, mnogo vam hvala na komentaru o mom pisanju. A drugo: da, nisam želeo da napišem još jedan instant roman, koji, uslovno rečeno, podilazi publici tako što će se priča razvijati putem instagram storija, fejsbuka i time ga učiniti bližim današnjem čitaocu. A s druge strane mislim da publika nije naivna i da veoma lako „provali“ takve pokušaje. Iako se ne bavim nekim očiglednim problemom mladih današnjice, akteri romana pripadaju mlađoj generaciji i suočeni su sa samoćom, isključenošću, nemogućnošću da biraju itd. što jesu univerzalni problemi savremenih mladih ljudi.

PROČITAJTE I OVO:  Uručenje nagrade "Kočićevo pero" Vladiki Grigoriju za zbirku priča "Preko praga"

  • Kakve su reakcije na Vaš roman?

Meni je najinteresantnija otvorenost današnjih čitaoca. Ne libe se da mi pošalju poruku sa podužim komentarima i veoma lako razbijaju barijeru na relaciji autor – čitalac i to je odlično. Veoma mi je drago što mogu da pratim život Višanja nakon što su otišle od mene. Višnje više nisu moje i srećan sam što imaju onoliko života koliko imaju interpretacija. Svako je primetio nešto drugo, dao drugačiji smisao motivima, samim višnjama, a najbolja su tumačenja Jakova i pitanje da li on postoji ili ne.

  • Knjiga Usta mi puna višanja je dobila svoje drugo izdanje, a ušla je i u uži izbor za Vitalovu nagradu. Da li ste očekivali ovakav uspeh (jer ovo jeste uspeh za prvi roman) kada ste počinjali sa pisanjem?

To je i mene iznenadilo i bilo je neobično pročitati sopstveno ime na istoj listi sa imenima autora koje sam ja čitao, čija sam dela obrađivao na fakultetu. Nisam imao nikakva očekivanja. Ne mogu reći da se nisam nadao nečemu, samo nisam mogao jasno definisati čemu tačno, tako da su u mojoj glavi uži izbori jednaki sa osvojenom nagradom. A roman je izašao u najgorem mogućem trenutku, jer je tada svako okupljanje bilo zabranjeno zbog pandemije, pa samim tim nikakva promocija nije dolazila u obzir, ali je roman našao svoj put. Postoji od nedavno zajednica na instagramu poznatija kao bukstagrameri, i moram priznati da su oni većim delom zaslužni što je roman dobio svoje drugo izdanje. Sve je išlo od usta do usta, od profila do profila.

  • Da li je bilo teško izdati prvi roman?

Pa nije jednostavno, ali nije bilo ni toliko strašno. U mom slučaju su se neke stvari prosto poklopile, ali to valjda tako ide.

  • Šta savetujete mladim autorima koji žele da pođu Vašim stopama?

Sve što kažem zvučaće kao neka floskula. Ali, najozbiljnije mislim da ne bi trebalo da podležu trendovima, već da pišu o onome što najbolje „osećaju“ i budu strpljivi. Valja vredno raditi, pisati i pisati i pisati, pa onda čitati, čitati i čitati, pa opet malo pisati.

  • Da li mogu da pošalju rukopis Vama kao uredniku? Šta im savetujete da urade pre nego što pošalju rukopis?

Mogu, naravno, kako drugačije otkriti nekoga. Dobronamerni savet je da se potrude da roman bude pismen; gramatičke i greške u kucanju ostavljaju dosta nepovoljan utisak, mada sigurno ne i presudan, ali u svakom slučaju me više obraduju rukopisi koji se čitaju bez takvih smetnji.

  • Kao urednik sigurno dobijate dosta rukopisa mladih autora. Kako Vam se čini to što dobijate? Da li ima potencijala u tome?

Dobijam, da. Potencijal se može videti već nakon nekoliko pročitanih strana rukopisa, i veoma mi je drago što mogu potvrdno da odgovorim na ovo pitanje. Ima potencijala, mislim da je budućnost književnosti sigurna, ma u kom obliku je čitali.

  • Šta biste kao pisac savetovali budućim kolegama?
PROČITAJTE I OVO:  Aleksandar Tešić: Za pisanje je potrebna upornost

Savetujem im da se ne zaleću, odnosno, da pažljivo odaberu temu koju će obrađivati. Ovo kažem jer je najčešći slučaj, da mlade autorke i autori u prvom romanu žele da kažu sve što znaju, pa se teme prepliću, praktično se bore jedna sa drugom, a na kraju nijedna ne dođe do izražaja. Imate vremena, ne mora sve stati u jedan roman, sačuvajte nešto i za kasnije. Zatim, pažljivo odabrati izdavača. Velike izdavačke kuće su dobre, ali i mač sa dve oštrice, jer, realno, iste nedelje kad i vaš, izaći će još dvadeset drugih romana.

  • Šta kao predavač radionice kreativnog pisanja In medias res možete da kažete o polaznicima? Šta rade dobro? U čemu greše?

To je jedno posebno iskustvo. Okupe se ljudi iz potpuno drugačijih svetova i svako donosi nešto svoje i veoma originalno. Najviše volim kad zaobiđu moje smernice, kad me potpuno izignorišu i to što urade, rad koji mi predaju, bude fenomenalno. Ali tome pisanje i služi, širimo granice i rušimo barijere. Uvek na početku radionice imam mnogo polaznika, ali već nakon prvog susreta broj se smanji jer, avaj, dobije se domaći zadatak. Oni najbolji ostaju do kraja, istraju i vide rezultat sopstvenog rada, jer mahom svi budu objavljeni u zbornicima, časopisima, osvoje poneku nagradu, pa sve na kraju ima smisla.

  • Koje su knjige i pisci koji su Vas izgradili kao književnika?

Da, to bi bili oni pisci na čije knjige sam bio ljubomoran. Čim mi bude žao što ja nisam autor knjige koju čitam, taj pisac na mene suptilno vrši uticaj. Imam to neko svoje trojstvo: Tolstoj, Lorens Darel i Amos Oz, oni su me u izvesnom smislu oblikovali, ali nisam se mogao odupreti uticajima Hesea i njegovog Demijana, i onog koji je za mene bio otkriće sveta divne književnosti sa nekih trinaest godina – Oskar Vajld i njegov Dorijan Grej. Da ne zaobiđem domaću književnost, moram spomenuti Kiša i Selimovića, ali i Nečistu krv Bore Stankovića, koja je bila velika inspiracija za same Višnje.

  • Koje knjige trenutno čitate?

Malo kaskam kad su noviteti u pitanju jer čitam rukopise, ali nedavno sam se oduševio Darkom Cvijetićem i njegovim naslovima Šindlerov lif i Što na podu spavaš, a trenutno čitam Kazancakisovo Poslednje iskušenje.

  • Kojim knjigama se rado vraćate?

Bar jednom godišnje pročitam Vaskrsenje, Majstora i Margaritu i naravno Sliku Dorijana Greja, ne moram ih čak ni do kraja pročitati, ali se volim naći u tom poznatom okruženju. Svake zime pročitam bar jedan deo serijala o Hariju Poteru. Ja sam ta generacija koja je rasla zajedno sa Harijem.

  • Koje knjige možete da preporučite čitaocima Bookvara?

Ne toliko knjige koliko autore, pa bih svima savetovao da pročitaju bilo šta od Srđana Valjarevića i Kristijana Novaka, čitanje njihovih knjiga nikako nije niti gubljenje a ni prekraćivanje vremena. Preporučio bih i novitet iz edicije Reka, a to je novi roman Gejra Guliksena Vidi nas sad.

Razgovarao: Milan Aranđelović