Godine prve polovine osamdesetih prošlog veka su bile lepo vreme za život. Mali ratovi su uglavnom završeni, oni najveći su postali stvar davne prošlosti, spremao se kraj i onog hladnog, rušenje Berlinskog zida i „kraj istorije“. Van svih tih geopolitičkih dešavanja, negde na samoj italijanskoj obali nalazi se porodična vila iz 17. veka u kojoj mladi, sedamnaestogodišnji, Elio provodi svako svoje leto. Roditelji su mu klasični intelektualci koji svog sina vaspitavaju u duhu otvorenosti, tolerancije, nesputanosti i slobode. Oni svakog leta u vilu primaju po jednog naučnika koji u ovoj idiličnoj atmosferi može da priprema svoj rad za objavljivanje, a zauzvrat bi trebalo da pomaže Eliovom ocu oko papirologije i korenspodencije.

Kao i svakog leta tako je i ovog, prelepog, leta 1983. godine. Samo što je ovo leto od onih koja zauvek ostaju u uspomenama i nikada se, zapravo, ne završe. I sve to samo zbog toga što je ovaj put u vilu došao mladi, dvadesetčetvorogodišnji, Oliver. U pitanju je jedan od onih zgodnih, plavih i večito preplanulih Amerikanaca koji sa sobom nose nehaj i sa opuštenošću pristupaju životu.

Za Elia, koji svaku reč i svaki pogled, vaga i dobro procenjuje, ovaj opušteni Amerikanac unosi nemir u život. Kao i u srce. Što se Elia tiče u pitanju je ljubav na prvi pogled. Oliver ga je opčinio od prvog trenutka kada ga je ugledao. Hoće li ljubav biti uzvraćena? Primećena? Kažnjena? Hoće li ovo leto imati, kako bi to u salonu za tajlandsku masažu rekli, srećan kraj? Sve ovo možete saznati ako pročitate knjigu Zovi me svojim imenom Andrea Asimana koju je u prevodu Marije Obradović objavila izdavačka kuća Štrik.

Kao istaknuti američki književnik i, pre svega, profesor književnosti Asiman je majstor književnog zanata. Gotovo savršeno vođenja radnja, dijalozi, stilsko savršenstvo koje odlikuje ovaj roman svedoče da je ovo kvalitetno štivo. Da li će se nekome dopasti ili ne to već zavisi od ličnog ukusa i interesovanja, ali ova knjiga je napisana besprekorno. Tako je perfektno sročena da može poslužiti kao primer na časovima kreativnog pisanja kako bi valjalo napisati roman. Asimana, inače, često porede sa Darelom i Čehovom.

Iskusni autor ovoj duboko emotivnoj i snažnoj priči nikada ne dopušta da sklizne u patetiku ili kič.

Kada sam čuo da je Asimanova prvobitna ideja da ovaj roman ima klasičnu priču o ljubavi između momka i devojke pomislio sam da bi to bilo loše rešenje jer ko bi još jednom, po hiljaditi put, čitao klasičnu ljubavnu priču. I u čemu bi bila začkoljica u jednoj heteronormativnoj ljubavi? Međutim, kako sam odmicao sa čitanjem polako sam uviđao da bi ova priča bila podjednako zanimljiva i da je u njoj prikazan heteroseksualan ljubavni odnos. Takođe, u ovoj priči problem nije isti pol ljubavnika (ne, niko ovde nema problem sa gejevima), već okolnosti. Oliver se nalazi u nezgodnoj situaciji jer se zaljubljuje u dete svojih domaćina koje je, mada starije, ipak maloletno. On se mora čuvati i skandala jer mu se smeši profesorska karijera na nekom od prestižnih američkih univerziteta, a tamošnja javnost  ne bi blagonaklono gledala na profesora koji zavodi mlade i maloletne osobe (bez obzira na njihov pol).

U pitanju je univerzalna priča o buđenju seksualnosti i prvom ljubavnom bolu, a pol ljubavnika tu univerzalnost nije okrnjio (možda ju je i istakao pokazujući da su svi ljudi isti kao i da smo u ljubavi svi jednaki).

Zanimljivo je da sam tokom čitanja na trenutke pronalazio na motive koji su me asocirali na knjigu (i film) Planina Broukbek Eni Prul. Tu je to jedno leto koje (ne)menja sve, gej ljubav, vraćanje u „normalan“ život. Čak je i ona košulja ljubavnika našla mesto u Asimanovoj priči. Nemojte da pomislite da je Asiman kopirao ili pozajmljivao ideje iz Planine Broukbek. Ne. Jednostavno sam nalazio neke sličnosti koje su me asocirale na ovu priču o dva zaljubljena kauboja. Sa više sigurnosti mogu reći da su i Eni Prul i Andre Asiman bili inspirisani jednim drugim klasikom. U pitanju je Evgenija Grande delo slavnog Balzaka. Ili, u krajnoj liniji, Frosterovim Morisom.

Knjiga Zovi me svojim imenom pretočena je u film  (u Srbiji nesrećno prevedenog kao Skrivena ljubav) Luke Gvadanjina koji je bio nominovan za četiri (osvojio je jedan) Oskara. Kako je najavljeno sprema se i nastavak filma, ali je zbog epidemije korona virusa rad na njemu trenutno stopiran. Dok se ne pojavi film, čitaoci u Srbiji mogu pročitati nastavak, knjigu Nađi me, koju je, sada u prevodu Tatjane Bižić, objavila ista izdavačka kuća koja je „odgovorna“ i za prvi roman.

Sa sigurnošću mogu reći da je, makar što se mene tiče, Zovi me svojim imenom jedan od pet najbolje napisanih kvir romana koje sam pročitao. Malo je zaista kvalitetnih i dragocenih knjiga koje u ovoj kapitalističkoj hiperprodukciji 21. veka zavređuju pažnju i vreme, a još manje dobrih kvir romana. Nema tako mnogo knjiga kao što su Nit lepote Alana Holinghersta , Midlseks Džefrija  Eugenidesilija ili  kao što su romani Majkla Kaningema i autobiografija Kventina Krispa (o knjizi Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, koja je bez konkurencije, ne bih ni pričao). Zovi me svojim imenom je jedan od knjiga koje se čitaju, uz koje se uživa i koje se nakon čitanja dugo nose u umu i duši.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts