Prošle nedelje sam bio u Parizu i obišao skoro 70 godina staru knjižaru La Hune na Trgu Sen Žermen de Pre. Čuo sam da se zatvara, ali nisam znao da je fermeture definitive za par dana, u subotu 13. juna. Poslednji put sam prošao kroz La Hune, prebirao po knjigama i posterima i jako se uznemirio. Preplavio me je duboki osećaj gubitka, jači od običnog razočarenja i od tada pokušavam da ga shvatim i utvrdim da li je to samo moj osećaj ili ga dele i drugi.

Ova knjižara je zaslužna za veliki deo mog francuskog obrazovanja. Prva lokacija na kojoj je najduže ostala bila je blizu ove poslednje, kod Bulevara Sen Žermen – preko puta kioska sa štampom koji još uvek postoji, okružena sartrovskim kafeima. To nije bilo samo mesto kupovine knjiga, nego i društveni centar u koji se svraćalo po novosti iz književnog sveta. Tu sam kupio mnoge knjige koje još uvek imam (neke od njih sam i pročitao). To obrazovanje je bilo, kao što i treba da bude, više sentimentalno nego didaktičko. La Hune je za mnoge od nas Amerikanaca imala poseban šarm i auru – miris francuske književne kulture.

Ova knjižara je, za razliku od vedrih engleskih i američkih knjižara, odisala velikom ozbiljnošću svrhe, ali i iznenađujućom blagonaklonošću prema čitaocima amaterima. Njena ponuda je bila pravi odraz strogog, puritanskog francuskog izdavaštva – sve knjige su bile u mekom povezu, bez šarenih korica sa preporukama izdanja. Tu su bili samo naslov i ime autora u boji određene maison d’édition i ponekad tamna traka oko knjige sa kratkim podnaslovom: “Nova Diras“ ili „Gliksman o šezdeset osmoj“. Te knjige su nepopustljivo afirmisale filozofsku literarnost i imali ste utisak kao da vam tadašnje francuske filmske zvezde duvaju dim cigarete pravo u lice, ne moleći za milost ni za uslugu. Redovi i redovi knjiga položenih horizontalno na francuski način, stvarali su pejzaž nepromenjive, neustrašive oštroumnosti. Ti si tu da bi se udvarao nama i našim mislima, govorile su, a ne mi tebi – mi ne skačemo, ne mašemo fotografijama autora sa bradama oslonjenim na ruke, zagledanih u tebe. U knjižari La Hune si se osećao zaplašeno i prosvećeno, dvostruko divno začarano.

Sile koje su ovoj knjižari došle glave, tužno i predvidivo, su iste one sile koje su uništile i Rizzoli u 57. ulici i staru knjižaru Books & Co. na Aveniji Medison. Sve ih je nemilosrdno razorio internet (u Francuskoj se s pažnjom prati rad Amazona koji plaća porez za zaštitu knjižara). Tome je doprineo i preobražaj naviše (ili naniže) centara velikih gradova u monokulturne enklave luksuza. Na mestu La Hune otvara se prodavnica Luj Vitona.

Moje lamentiranje može biti odbačeno kao puka nostalgija za mladošću – mada ni nostalgija, koja se budi odlaskom našeg iskustva u prošlost, nije za bacanje. Svakako ima dovoljno razloga za prihvatanje promena. Knjižare se otvaraju i zatvaraju, idu za pametnim mladim ljudima kao ptice selice za suncem. U Parizu su dobre knjižare otvarane u popularnim quartiersima 15. ili 19. arondismana ili su tamo preseljavane, kao što se nekoliko nezavisnih njujorških knjižara preselilo u toplije krajeve Bruklina. U svakom slučaju (sledi nestrpljivi kontra-argument), knjižara je samo platforma za kupovinu knjiga, a platforme se sele i menjaju sa svakim novim dobom; one skupljaju pa odbacuju mahovinu naših sećanja i kotrljaju se dalje. Jednog dana neko će sa nostalgijom opisivati kupovinu jednim klikom na Amazonu. I zaista, da su video-kasete poživele, žalili bismo zbog zatvaranja lanca video klubova Blockbuster. Neki pripadnici generacije X verovatno i jesu. Emocije zbog ovakvih gubitaka ne treba automatski odbacivati – i moji pariski prijatelji se rvu sa osećajem za koji bi bilo preterano reći da je žalost, a ipak je nešto više od sete.

Sa svakim zatvaranjem knjižare gubimo i onu posebnu priliku da pored knjige zbog koje smo došli otkrijemo neku drugu, za nas važniju. Ova slučajnost nije svodiva na algoritam, već se radi o nečem sasvim drugom. Retko sam menjao mišljenje zbog knjige koju sam došao da kupim. Nedavno mi je slučajni susret sa knjigom Hauarda Bekera Šta je s Mocartom, šta je s ubistvom, čiji me je naslov privukao, a stajala je pored knjige koju sam želeo, otkrio lepote bekerizma. Čin dodirivanja knjiga, njihovi mirisi, pretraživanje knjiga bez pomoći linkova je poseban doživljaj. Imamo ga u bibliotekama, ali to su institucije pune pravila i zahteva čak i kada dozvoljavaju pristup knjigama – a takvih je u Francuskoj uvek bilo malo. Knjižara je jedino mesto sa knjigama na koje odlaziš da bi gledao ono što želiš koliko god to želiš. Čovek koji prelistava knjige je skromni rođak šetača-flanera, kao što su posmatrači izloga sanjari slični kustosima muzeja. Svako od njih u svojoj glavi, po meri svog nadahnuća sklapa svoju nevidljivu biblioteku ili svoj muzej.

Ozbiljniji odgovor na pitanje zašto je zatvaranje knjižara napad na našu slobodu glasi: društva slobodnog tržišta izgradila su – iz instinkta kompenzacije ili iz potrebe za samostalnim obrazovanjem – zajedno sa responzivnim tržištem i njegovim nezasitim apetitom za promene, manje institucije u kojima ljudi razmenjuju ideje, dele prostor, druže se, osećaju se kao kod kuće, bez bilo kakvog institucionalnog odobrenja viših vlasti. Restorani, knjižare, kafei – u širem smislu i železničke stanice, a u užem šahovske table na klupi u parku – žile su kucavice civilnog društva. Kao što sam rekao u svojoj knjizi o istoriji hranjenja u restoranima, veliki nemački post-marksistički filozof Jirgen Habermas veruje da se u tim posrednim institucijama u 18. veku obavljao istinski posao stvaranja duha. Prosvećivanje se češće dešavalo u kafeu nego u učionici. I još je tako. Toj ideji je empiričniji i pragmatičniji osnov dao Robert Patnam, koji u svom najboljem delu pokazuje da manji instrumenti društvenog kapitala, kao što su dobrovoljne vatrogasne brigade i amaterska operska društva, najpouzdanije predskazuju mogućnost formiranja poštene, demokratske vlade. Usitnjavanjem iskustva do tačke otuđenja – ili u najboljem slučaju stvaranjem zamena za zajedničko iskustvo, na primer dopisivanjem na tviteru umesto razgovorom licem u lice – mi gubimo zajedničku nit civilnog života.

Adam Smit je dobro shvatio da su ekonomske odluke odraz vrednosnih. Tržišta nisu ono što ljude čini slobodnima. Slobodni ljudi moraju imati poverenja u sebe da bi prihvatili nestabilnost koju tržišta stvaraju. U suprotnom, nastaje panika. Kada štitimo male trgovce i žalimo zbog zatvaranja njihovih radnji, ne činimo to zbog nostalgije. Knjige nisu samo luksuzna roba. One su poluge naše savesti. Zato svaki put kada se zatvori neka knjižara, rasprava prestaje. To nije dobro.

Adam Gopnik, The New Yorker, 12.06.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 24.06.2015.

Comments

comments

Related Posts