(premijera predstave Кako ste?, Teatar ulica,
Akademija 28, 07.02.2019)
Teatar ulica je amaterska pozorišna grupa koja okuplja mlade entuzijaste spremne da pruže sav svoj glumački izraz koji se na sceni, za sad samo Akademije 28, tegli do krajnjeg vrhunca njihovih sposobnosti. Teme koje plasiraju „mlade“ su, „generacijske“, izvedene osveženim i inovativnim govorom sa ulice, koja, sve u svemu, zaokružuje njihovu idejnu osnovu datu u naslovu njihove grupe. Ulica je ono što ih je formiralo, sa ulice su pokupili građu za svoje predstave, sa ulice su poneli svoja prva životna iskustva, a nije retkost da su se na ulici, svi skupa, upoznali i odlučili da je vreme da stvore svoje pozorište. Međutim, kakvo je ono? Angažovano, eksperimentalno, socijalno-ekspresivno, apsurdno, metafizičko ili naprosto neodređeno, u pokušaju da bude kraća sinteza svega prethodno nabrojanog? Zaokruživanje, s druge strane, traži prevelik napor za mnoge od njih kojima gluma još nije prvi poziv, a sekundarno određenje u pravcu pređašnje pobrojanih odrednica samo bi suzilo manevarsko polje koje su hteli predstavom Кako ste? (režija i adaptacija: Кatarina Jovanović) da što više u svoju korist prošire.
Predstava je koncipirana kao vodvilj kojoj treba dodati i konstrukciju sitcom-a, što, po mom mišljenju, neodgovarajuće ulazi kao scenografsko rešenje u ovu predstavu. Zato što je sitcom (izvedenica iz „a situation comedy“- komedija situacije, tj. trenutnog odnosa) prvenstveno sazrevao na televiziji, u takvoj vrsti medija, u kojoj su kratki rezovi i refleksivnija pozicija kamere uticali da se pažnja gledaoca produži u neizvesnost novog scenskog kadra. A pozorište nije medijum za takav pristup pokretu i ono ne trpi toliko brze izmene u ritmu prikazivanja. Pozorišni glumac nije televizijski glumac i on ne može podneti teret i luksuz postepenijeg kadriranja u kojem se svaki detalj može snimati iz više puta, uzimajući poliperspektivnost kamere koja može zaći u bilo koji ugao date sredine. Pozorišni glumac osuđen je da opšti sa živom publikom, sa njihovim uzdasima, pomeranjima, drhtanjima, nervozom, zabrinutošću, bukom i tišinom. Greška se ne može ispravljati, već samo zabašuriti nekim drugim pokretom.
Za temu je uzeta srednjoškolska priča nekoliko mladih ljudi koje mori mahom isti problem – kako nadživeti svoju egzistenciju. U prenosnom smislu, kroz naslov predstave, reč je upravo o tome: zašto jedan život nije nastavio da traje. Što se on otkriva na kraju, zbrzano i nemotivisano, bez naslućivanja i putokaza, takoreći odjednom, u dva maha, greška je koja se može oprostiti, ali ne i zaboraviti; jer publici je servirano nešto što se tek naknandno spojilo, kao da su u pitanju dve epizode: jedna, s dužom formom, smeštena u tekućoj radnji, i druga u evokaciji uspomene na mrtvog druga. Možda je to zapravo i bila namera, da se predstava učini kao otvoreno delo, pozorište koje komunicira sa gledaocem prepuštajući mu da sam spoji glavne i presudne elemente komedije. Ali ako je već glumački izbor bio u kontaktu sa publikom on nije smeo da joj se dodvorava i da je kupuje nekakvom posledičnom empatijom koja upozorava na opasnost od depresije i anksioznosti. Trebalo je drugačije postupiti: gledalac je morao da bude utišan, bez dopuštenja da učestvuje dok se pouka ne izgovori. A šta će posle biti, da li će posmatrač poruku jasno ili pogrešno shvatiti, stvar je isključivo lične promišljenosti i intuicije.
Iako se nije radilo o klasičnoj podeli na činove, a tema je korespondirala sa trenutno veoma popularnom televizijskom emisijom 13 reasons why, smelo se pokušalo sa razbijanjem pozorišne forme. Dužnost mi je da kažem da se tako nešto provelo poprilično veštački (čovek na sceni vredi koliko i sama scena, ako je dobro pripremljena za datu priliku), ali to ne znači da neki ljudi nisu ispunili svoj zadatak. Naizgled obična Nađa Jovanović (Sofija Đurić) pružila je auditorijumu priliku da ispita izgled i ponašanje devojke oko koje se momci otimaju, a koja je nedodirljiva u svojoj lepoti. Istina, njena karakterizacija je tipična (većinski problem ove komedije, budući da tipovi realizacijom nisu postali karakteri, premda nedovoljno psihološki definisani i motivacijski usmereni), pritom razuđena melodramatikom njenog iskazivanja, koja nema razvojnu stazu. I u prethodnoj predstavi ove trupe (Da ti kažem, 2018) ona je tumačila istu tipologiju, te će s toga za nju biti izazov da promeni dramaturško kazivanje i oproba se u nekoj drugoj ulozi. Pisac teksta Novak Puletić tumačio je Milutina Markovića, lokalnog fudbalera, u čiji lik je uneo dosta živosti i prirodne pasije. Tumačio ga je autentično i jednostavno. Vladimira Simića, njegovog druga iz razreda, igrao je Vedran Borovčanin, koji je doživeo dostojnu transformaciju spram prve predstave i sada se prosto našao u ulozi romantičnog rokera, iako njegov sluh nije bio na vrhuncu u pojedinim delovima komada. Dijaloge je ilustrovao recitalom što je sprečilo da komični efekti dođu do izražaja. Ružica Кrstić (Milica Đuričković), Milutinova devojka, tumačena je bez velikih ambicija i šablonski, a ni Jovana Stajić (Irena Cvetić) se nije proslavila. Ljubavnu osnovu radnje su par Nebojša Pjanović (Nikola Кondžulović) i Milica Bantić (Кatarina Кaplanec) uz dosta sladunjavih istupa i olako shvaćenih replika koje su porušile i ono malo ironije što je svetlela na pozornici, protkali, ipak, sa zrnom uverljivosti, tako da nam emotivna nada nije izmakla ispod ruku. Profesori, njih nekoliko, što su uzaludno držali časove ovim tinejdžerima, bili su najlošije rešenje, i iz tog kruga jedino se izvukao Isus (Nikola Blagojević) sa svojom naturalnom mimikom ali i plesni egzibicionizam na čelu sa Muzičarkom (Marijana Mandić), dok je pojava Direktora (Dejan Stojoski), uz njegovo nezainteresovano i neuverljivo mucanje, bio čist šablon.
Poruka predstave opštog je karaktera, ali ipak diše izvesnim humanizmom. Nije zanemarljivo da se ovi mladi ljudi već sada bave problemom depresije i alijenacije i da su pored neizbežno loših dramaturških zahvata ipak uspeli da pošalju jedan apel solidarnosti – svima koji u okruženju imaju ljude koji se bore sa problemima koji u sebi nose nerazumevanje i odsustvo podsticaja na akciju. Ipak, ako ovi mladi ljudi žele da se o njima piše, i da se ohrabruju na velike uspehe, moraju još mnogo da rade i da ne prestaju da se usavršavaju. Naposletku, moraju verovati u čudo, ali i u trud. U jedinstvenost vlastitog umetničkog puta, no pre svega u želju da svojim ulogama dodiruju najveće tajne ljudske duše.
Piše: Ivan Đurđević
