On i ona idu zajedno u srednju školu u gradiću na zapadu Republike Irske. Ona je Merijen Šeridan, veoma nepopularna devojka sa kojom niko u školi neće da se druži. On je Konel Voldron, veoma popularni mladić, član fudbalskog tima, neodoljiv i šarmantan. Ona je ćerka advokatice iz više srednje klase čiji je suprug stradao. On je sin samohrane majke iz najniže klase koja nikada i nije imala supruga. Nju niko u porodici ne voli. On je obasut bezgraničnom majčinom ljubavlju. Njena majka ima ženu koja im čisti kuću. Njegova majka čisti tuđe kuće. I niko u školi nije povezao ove dve činjenice. Ipak, njih dvoje su i uspostavili kontakt zahvaljujući ovoj okolnosti. Konel je često dolazio kod Merijen kako bi pokupio majku kada završi sa čišćenjem. Reč, po reč, pogled po pogled i Konel i Merijen su počeli da se zabavljaju na neki njihov čudan način. Istina, niko u školi nije znao za to (ili su, makar, oni tako mislili). U školi se nisu poznavali, ali su van škole, u njihova četiri zida, bili jedna duša u dva tela.
Ono što je najlepše u njihovom odnosu bio je i njihov usud. Previše rano su upoznali svoju srodnu dušu. Bili su tek maturanti i sve je tek bilo ispred njih. Matura, izbor studija, studije, nova iskustva, poznanstva i iskušenja su ih čekali na sledećem ćošku.
Dok se meseci i godine nižu oni se rastaju, ponovo sastavljaju, svađaju, mire, ali je jasno da se neizmerno vole.
Za roman Normalni ljudi koji je u srpskom prevodu Vuka Šećerovića objavila izdavačka kuća Geopoetika Sali Runi je osvojila brojne nagrade i priznanja. Između ostalih, Normalni ljudi je proglašena za Knjigu godine (gde je glavna konkurentkinja mladoj Irkinji bila bivša prva dama Amerike Mišel Obama), Proznu knjigu godine, a dobila je Nagradu Kosta.
U pitanju je gotovo savršeno ispripovedana priča o odnosima dvoje mladih ljudi kao i generacijskim dilemama i problemima u drugoj deceniji 21. veka. I sama autorka je veoma mlada (rođena je 1991. godine) što celoj priči daje na autentičnosti i originalnosti jer ona pripoveda u ime svoje generacije o problemima koje njih muče. Tako da ovde nemamo probleme otuđenja izazvanih mobilnim telefonima, aplikacijama, sintetičkim drogama ili preteranim konzumerizmom neoliberalnog kapitalizma (ili šta već stariji misle da uništava umove i živote njihove dece) jer se takav svet za Sali Runi i njenu generaciju podrazumeva. Oni jednostavno takve stvari uzimaju zdravo za gotovo i bave se suštinom. Odnosno, onim što je za njih suština života.
Sa druge strane, čini se da je u pitanju roman namenjen onima koji su odrastali uz knjigu (i seriju) Trinaest razloga ili onima kojima je serija Euforija bila Beverli Hils njihove generacije. Pravi problemi generacija koje su izgrađivale posleratnu Jugoslaviju i koje su u radovima morali da čekaju za koricu hleba (ili onim generacijama koje su odrastale tokom razgradnje te iste Jugoslavije i koji su u redovima čekali na vizu za bekstvo iz zemlje) više nisu aktuelni. U jednom tizeru ove knjige i piše da je u pitanju knjiga namenjena generaciji milenijalaca. Nema preciznije odrednice ciljne grupe od ove. Ova pitko napisana knjiga namenjena je današnjoj generaciji dvadesetogodišnjaka i dvadesetogodišnjakinja.
Kroz odnose dvoje mladih ljudi Sali Runi, na marginama, priča i o političkim stavovima svoje generacije, o ideologijama koje ih ugrožavaju, društvenim vrednostima koje cene ili preziru, porodičnom nasilju, depresiji, klasnim razlikama koje (ne) nestaju, o načinima da prežive u političkoj, ekonomskoj i društvenoj neizvesnoj budućnosti koja ih čeka…
U pitanju je generacijska knjiga koja će sigurno pronaći put do svoje publike. Roman Normalni ljudi se obraća mladim ljudima, a matorima omogućava da kroz ključaonicu zavire u umove njihovih naslednika.
Piše: Milan Aranđelović
