Mnogi danas, ne toliko iz ličnog iskustva već mnogo češće jer im mediji iz nekih samo sebi poznatih razloga serviraju određenu verziju istine koja je toliko široko data da se graniči (a nekada i prelazi tu granicu) sa laži, drže da je Kina prelepa zemlja. Zemlja u kojoj teku med, mleko, komunizam, kapitalizam, gde je svila i kadifa novi modni trend i da svi žive u slobodi kakvu im samo ova zemlja pruža.

Ova predstava uglavnom ne odgovara istini. Kina je i dalje jedna (kvazi) komunistička diktatura, policijska država, istočnjačka despotija u kojoj ljudski život vredi, u najboljem slučaju, veoma, veoma malo. To što je policijska, vojna i partijska elita prigrabila (i zloupotrebila) sve čari kapitalizma, a izbegla sva socijalna, politička, ekološka i društveno odgovorna ponašanja koja sa sobom donosi kapitalizam i dalje ne znači da je Kina mnogo odmakla od 13. Ili 14. veka. I to u najboljem slučaju. Kina je zemlja koja se danas nalazi na prelasku iz robovlasničkog u feudalni poredak. Samo sa mobilnim telefonima i nuklearnom energijom.

Osim ovih činjenica koje su i najvećem zaljubljeniku u Kinu dobro poznate, malo se zna da je u kineskom društvu nekada bilo kažnjivo imati momka pre dvadesete godine života. I danas se to smatra sramotnim i nepoželjnim. Od dece se očekuje da odgode ljubavni život sve dok ne upišu fakultet. Budući da čak ni diktatura ne može ništa protiv ljudskog srca, mnogi mladi Kinezi i Kineskinje ne poštuju ova društvena očekivanja. Ipak, to ne ometa komšiluk da svako zabavljanje pre fakulteta smatra preuranjenim i osude vrednom perverzijom.

Zamislite zemlju u kojoj je ljubav zabranjena. Dobro, ne morate je zamišljati. Ona već postoji. To je Kina. Zemlja u kojoj ljudi trunu u tamnicama zbog jednog poljupca. Ipak, to je bezbedna država. Školska dvorišta su mirna. Nema droge, narkomana, dilera. Čini se da su deca bezbedna. Ali to je samo privid. Postoji droga koja se eonima odupire svim zakonima, despotima, tamnicama i smrtnim kaznama. U pitanju je ljubav. I mladost.

U zemlji kakva je Kina ljubav i mladost je nešto što se odigrava, kao podli udari NATO soldateske, pod okriljem mraka. Upravo jedne zimske noći, 1983. godine, i započinje priča Neisporučena ljubav Lu Min koji je u srpskom prevodu Bojana Tarabića objavila izdavačka kuća Albatros plus.

Grupa studenata odlučuje da na Božić organizuje ples iliti žurku. Među njima je i devetnaestogodišnji student umetnosti Lu Danćing. Kao i svi mladi i Danćing samo želi da voli i da bude voljen. Da pod svojim prstima oseti drugo ljudsko telo. Da stavi ruku na nečije grudi i oseti ubrzane udare srca, da svoje usne priljubi uz tuđe… Sasvim normalne stvari ako ste mladi, puteni i emotivno nastrojeni. Međutim, nemojte nikada zaboraviti da je ovo Kina. Zemlja u kojoj je ljubav zabranjena. Naročito kada su u pitanju mladi delikventi željni ljubavi. Jedan od studenata ima sestru koja ima drugaricu koja ima drugarice koje pristaju da dođu na njihov žur. I tako se tokom Božića upoznaju Lu Danćing i srednjoškolka (i maloletna) Si Đije. Kako noć odmiče između njih se budi sve jača strast. Muzika, ples, piće, cigare, nesputanost od strane odraslih… Sve to čine da Đije i Danćing završe sami u jedno sobi i prepuste se petingu. Ko zna kako bi se sve to završili da njihovu igru nije prekinuo upad policije koju su pozvale komšije uznemirene glasnom muzikom i bukom. Policajci upadaju u sobu i zatiču Danćina In flangranti sa prstom tamo gde su nekada bile Đijine gaćice koje su sada, pomalo krvave, spale do članaka.

Da stvar bude gore upravo je u toku jedna od državnih reformi kaznenog sistema čiji je cilj da spreči i najsurovije kazni seksualne prestupnike. Danćijeva sudbina je zapečaćena. On, kao primer drugim potencijalnim zaljubljivim elementima, biva osuđen na smrt i streljan u, sibolično Orvelovoj, 1984. godini.

Osim za Danćina život ide dalje. Njegovi roditelji, svako na svoj način, pokušavaju da prebole gubitak sina jedinca. Danćijev otac, poput Đovanija iz filma Soba moga sina Nanija Moretija, želi da nakon gubitka nekako bolje upozna svog sina. On stoji pred sinovljevom sobom, ulazi, pretura po stvarima… Nije pitanje da li je suđenje bilo montirano. Jeste. To je ipak policijska država. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Pitanje je koliko je proces bio montiran. Ono što oca muči jeste pitanje da li je njegov sin zaista krv ili nije.

Jedina osoba koja bi mogla da pruži odgovor na to pitanje jeste „žrtva“. Si Đija. I za nju je život krenuo dalje. Ili je to samo privid? Bilo je to vreme kada je poseta Miltona Fridmana Kini počinjala da daje svoje prve rezultate. Komunistički materijalizam polako biva zamenjen kapitalističkim materijalizmom.

Vesternizacija i konzumentska površnost osvajaju celo kinesko društvo. Si Đija je dete svog vremena. Ona jaše na talasu materijalizma dok je njen duh zatočen, zakržljao i zapušten negde duboko u njoj.

Dok se sudbine junaka ovog romana prepliću pred čitaocima se raspliće pripovest o promenama koje su se tokom dve decenije dešavale u Kini. Niko od junaka ne ostaje imun na promene. Neki ih prihvataju, a neki tvrdoglavo odbijaju da se povinuju neminovnom. Ipak, psihološka stanja i odnosi između junaka i dalje ostaju u fokusu cele priče. Pronalazak smisla postojanja koji nadilazi materijalistički svet u kome obitavamo jeste ono što likovi u priči žele da dokuče. Neki sa većim, a neki sa manje, ili bez ikakvog, uspeha.

Lu Min je rođena 1973. godine u Kini. Nakon završetka školovanja radila je kao sekretarica i poštanska službenica. Imala je dvadeset godina kada je u njenu poštansku poslovnicu ušetao poznati kineski pisac Su Tong. Tong je dobio markicu zbog koje je i ušao u poštu, ali je, sa druge strane, Lu Min dobila inspiraciju da se okuša u svetu literature. Pisanjem počinje ozbiljnije da se bavi tek od svoje dvadeset i pete godine. Do sada je objavila pet romana i pet zbirki pripovedaka. Po njenom romanu „Večera za šestoro“ snimljen je i film. Njeni romani prevođeni su na engleski, nemački, francuski, japanski i ruski jezik. Dobitnica je brojnih književnih nagrada.

Neisporučena ljubav je njeno debitantsko delo i prvi roman ove književnice koji je preveden na srpski jezik. U pitanju je fino ispripovedana priča koja i, uprkos svemu, „boluje“ od boljke od koje pati gotovo svaki prvi roman. Ako izuzmemo te autorske „porođajne bolove“ jasno je da je Li Min talentovana književnica koja svakako zaslužuje mesto u savremenoj kineskoj i svetskoj književnosti. Prvim romanom je pokazala da ume i može. Duboko verujem da će sa svakom novom rečenicom biti sve bolja i bolja. Neizmerno sam uživao čitajući ovu knjigu i jedva čekam da pročitam i roman Večera za šestoro koji je takođe preveden na srpski jezik.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts