Na osnovu odgledanih više od 100 premijerno izvedenih i 40 gostujućih predstava u Beogradu i regionu, u periodu od početka juna 2016. do kraja juna 2017. godine sastavljena je lista najboljih predstava koje je domaća publika mogla da pogleda. Ovo je ujedino i TOP preporuka predstava koje pozorišni ljubitelji ne bi trebalo da propuste. U pitanju su predstave snažnog umetničkog pečata, vizuelnog, rediteljskog i glumačkog, uobličeno sjajnim tekstovima. U 15 najboljih našle su se čak tri predstave reditelja Kokana Mladenovića, i po dve Igora Vuka Torbice i Jagoša Markovića. Sve u susret skorašnjoj listi najboljih u aktuelnoj pozorišnoj polusezoni i listi najboljih predstava za mlade. Uživajte u najboljoj pozorišnoj umetnosti.
U TOP 10 pregledu sezone su se našle najbolje predstave pogledane u sezoni iza nas, pozorišta iz: Beograda (Narodno pozorište, Atelje 212, Jugoslovensko dramsko i Bitef Teatar), Novoga Sada (Srpsko narodno pozorište i Ujvideki Sinaz) i pozorišta iz Šapca i Zrenjanina. U TOP 5 važnih predstava izdvojene su: najbolja predstava mladih za mlade, društveno angažovana predstava, savremena plesna predstava, najbolja strana gostujuća predstava i najbolja beogradska komedija.
TOP 10 najboljih predstava za 2016-2017 pozorišnu sezonu – SRBIJA 
(jun 2016. – jun 2017.)
01. NA DRINI ĆUPRIJA, Srpsko Narodno Pozorište Novi Sad
02.
IVANOV, Narodno Pozorište Beograd
03.
CARSTVO MRAKA, Narodno Pozorište Beograd
04.
RUBIŠTE, Šabačko pozorište
05.
ZRENJANIN, Pozorište Toša Jovanović Zrenjanin
06.
HIPNOZA JEDNE LJUBAVI, Zvezdara Teatar Beograd
07.
TAKO JE (AKO VAM SE ČINI), Jugoslovensko Dramsko Pozorište Beograd
08.
JESENJA SONATA, Atelje 212 Beograd i Budva Grad teatar
09.
NOVO DOBA, Bitef Teatar Beograd i ArtHub Sarajevo
10.
OFF ili PREVAZILAŽENJE GRANICA, Novosadsko pozorište Ujvideki Sinaz

 

 

01. NA DRINI ĆUPRIJA Srpsko Narodno Pozorište Novi Sad, scena Pera Dobrinović
Po motivima dela Ive Andrića
Premijera: 16. mart 2016.

Režija: Kokan MLADENOVIĆ
Igraju: Jelena Antonijević, Strahinja Bojović, Danica Grubački, Gordana Đurđević Dimić, Grigorije Jakišić, Dušan Jakišić, Milan Kovačević, Jugoslav Krajnov, Tijana Maksimović, Marija Medenica, Sanja Mikitišin, Višnja Obradović, Igor Pavlović, Aleksandra Pleskonjić, Nina Rukavina, Marko Savić, Olivera Stamenković, Miroslav Fabri, Milovan Filipović, Radoje Čupić, Mihajlo Bugarski, Nikola Velimirović i Sergej Stojanović

Prema oceni bloga najbolja predstava sezone i najbolja predstava igrana u Srbiji koju beogradska publika još nije imala prilike da vidi.

Teškog posla prihvatili su se Kokan Mladenović, reditelj i Svetislav Jovanov, dramaturg, da od dela kakvo je Na Drini ćuprija naprave pozorišnu predstavu. Ogromnu građu, obilje likova i događaja u dugom vremenskom periodu kako je nizao Ivo Andrić, trebalo je oblikovati za scenu u svakom smislu te reči, od teksta, mizanscena, govora, scenografije i kostima, muzike i svetla. Za ono što su uradili dobili su ovacije od publike. Aplaudiralo se celokupnoj ekipi ovog pozorišnog čina. Mariji Kalabić koja je svojim scenografskim rešenjem, kosim zidovima, uspešno dočarala korito reke, stešnjenost kasabe u kojoj likovi svoje jadne živote grade i razgrađuju uz pomoć stolica i stolova koji su višenamenski rekviziti i cigle su i stolice su i stolovi i zaštita od nevremena. Ireni Popović koja je ne samo došla spremna na prvu probu, već je napisala muziku koja do note prati delo i radnju komada a na posebnoj snazi dobija izvođenjem uživo. Andreji Kulešević koja je strpljivo vežbala sa glumcima pokret i igru. Aplauz je bio upućen i Tatjani Radišić za kostimska rešenja a poseban znak bila je ceduljica na rukama likova koju skidaju u času smrti. Miška Knežević, Radio Beograd 2
02. IVANOV, Narodno Pozorište Beograd, velika scena
Anton Pavlovič Čehov
Premijera: 12. oktobar 2016.

Režija: Tatjana MANDIĆ RIGONATUloge: Nikola Ristanovski, Nada Šargin, Predrag Ejdus,  Branko Vidaković, Danijela Ugrenović, Hana Selimović, Nenad Stojmenović, Branka Petrić, Bojan Krivokapić, Nikola Vujović, Vanja Milačić, Jelena Halupa, Predrag Vasić, Jelena Živković i Nemanja KonstantinovićPrema oceni bloga najbolja beogradska predstava u sezoni iza nas, najbolja glavna ženska uloga (Hana Selimović), najbolja kostimografija (Bojana Nikitović) i najbolji glumački ansaml u celini.Tanja Mandić Rigonat postavlja Ivanova u Narodnom pozorištu naizgled “klasično”, ali samo utoliko što ne polazi od premise da je pametnija od Čehova i da išta više od njega zna zato što je rođena jedno stoleće kasnije. Šta znači “pametniji” u ovom kontekstu? Nije problem s rediteljima koji suvislo “nadograđuju” Čehova (kao što je to maestralno učinio Janežič s Galebom), nego u onima koji ga suzbijaju – kao da je kakav korov – valjda zato da bi u predstavu stalo više njihove izvorne genijalnosti. Tanji M. R. to očigledno nije potrebno, Čehov joj nije “građa” niti gorivo nego razlog i namera i cilj: zato do cilja i stiže. Ova rediteljka, naprotiv, pušta Antona Pavloviča i njegove karaktere da obave svoje, pa će i ona, rediteljka, da obavi ono što je njeno. Ivanova, ako se ne varam, uopšte ne štrihuje, predstava traje punih dva i po sata, a svaki minut ima opravdanje, svaka replika i pokret, svaki trenutak je tu s razlogom, i bilo bi šteta da ga nema. Svako zbrzavanje Čehova ionako bi trebalo da bude krivično delo. Nikola Ristanovski je Ivanov, i taj izbor zvuči logično, upravo izazovno, njegov je Ivanov kolerični, zbunjeni, od sebe koliko i od sveta u kojem se više ne oseća kao kod kuće zastrašeni ljudski individuum, nema tu faula ali u svemu tome kod razmahanog Ristanovskog ima i tragova izvesnog viška, začuđujuće prenagaženosti koja će možda ishlapeti u budućim izvođenjima, baš kao i stanovita, mestimično ometajuća jezička neusklađenost, koju u gore navedenim ranijim rolama nismo osećali, a ovde se pojavila kao efekat “govorne mane”, što je posve zbunjujući, neprikladan zvučni signal… Hana Selimović kao Saša svakako je os ove predstave, magnetna sila oko koje se sve vrti, osetljivi vulkan koji povremeno snažno eruptira a u svakom trenutku dominira scenom (publika zapravo okružuje scenu s tri strane sedeći na tribinama tako da smo prilično bliski s glumcima, sasvim razložno)… Kostimografija Bojane Nikitović smisleno i skladno “u epohi”, scenografija Branka Hojnika promišljena i diskretna, uživo izvođena muzika Irene Popović da kakva nego izuzetna, drugačije od nje odavno ne očekujemo. Teofil Pančić, Vreme
03. CARSTVO MRAKA Narodno Pozorište Beograd, scena Raša Plaović
Lav Nikolajevič Tolstoj
Premijera: 24. mart 2017.


Režija: Igor VUK TORBICA
Igraju: Olga Odanović, Hana Selimović, Vanja Ejdus, Ljubomir Bandović, Anastasia Mandić, Nebojša Kundačina, Ivan Đorđević, Nikola Vujović, Ivana Šćepanović, Novak Radulović i Jelena Blagojević 

Prema oceni bloga najbolja pozorišna režija u sezoni iza nas i najbolja sporedna ženska uloga (Olga Odanović).
Predstava Igora Vuka Torbice je brutalno precizna analiza pohlepe, strasti, odnosa novca i zločina u provincijskoj nedođiji. Rediteljski je izuzetno markantna zbog savremenog pristupa Tolstoju, bliskog jeziku teatra „krvi i sperme“. Pozornica je svedeno, stilizovano dizajnirana, sivkastih tonova, u stepenicama, sa krstom u pozadini. Od publike je odvojena providnim staklom koje uspostavlja posebnu atmosferu, određenu gotičkom likovnošću i sablasnom akustikom (scenograf Branko Hojnik). Funkcionalna je i upotreba svetla, naročito u scenama kada su likovi priljubljeni uz staklo, i poliveni tada uskim snopom svetlosti koji gradi upadljivo avetinjske prizore u preovlađujućem mraku. Njihov efekat dodatno pojačavaju uznemirujući zvuci škripe, tutnjave, zujanja (kompozitori Nenad i Alen Sinkauz). Odvojenost scene staklom donosi i simboličku nadgradnju značenja, jer uspostavlja jedan odvojen svet koji se podvrgava analizi. Akteri kao da su u nekoj čudnoj, metaforičkoj laboratoriji, ili na farmi, pod prismotrom, dok su gledaoci u ulozi voajera. Možda smo i publika rijaliti šoua, što je značenje nametnuto projekcijama titlova, naslova predstave i naznaka o prolasku vremena, koji sugerišu estetiku novih medija. Glumci Ljubomir Bandović (Petar), Ivan Đorđević (Nikita), Nikola Vujović (Mitrić), Hana Selimović (Anisja), Vanja Ejdus (Akuljina), Anastasia Mandić (Kuma), Olga Odanović (Matrjona), Ivana Šćepanović (Marina) i drugi, igraju psihološki probojno, moćno, iako u sukobu sa stilizacijom vizualne postavke. Međusobno su skladni u oblikovanju nemilosrdnosti ovih ljudi iz blata, mada pojedinačno donose različito stilski obojene uloge, odgovarajuće žanrovskoj heterogenosti komada... Ana Tasić, Politika
04. RUBIŠTE Šabačko pozorište
Ninoslav Đorđević
Premijera: 23. maj 2017.

Režija: Kokan MLADENOVIĆ
Igraju: Milica Janevski, Dragana Radojević, Ljubiša Barović, Saša Torlaković, Vladimir Milojević, Nikola Breković, Aleksandra Pleskonjić, Strahinja Barović, Aneta Tomašević, Kristina Pajkić, Slobodan Petranović- Šarac, Sonja Milojević, Ivan Tomašević, Zoran Karajić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić, Miloš Vojnović, Siniša Maksimović i Marko Ribić
Polazeći od stvarnog događaja, da je majka otišla na njivu sa detetom, koje se nije vratilo sa njom, i ona nije znala da kaže šta je bilo s njim, Đorđević je zamislio mračnu priču, u kojoj ne samo da nema, do kraja, dečaka Slobodana, neko se i oni koji znaju gde su, u njoj izgube. To je zbog neprobojne tame, iz koje se ne može iskoračiti nikud, osim u metaforu gubljenja svega – dostojanstva, bliskosti, ljudskosti, života… Dragica, luda majka nestalog dečaka/ opasno luda majka glavne junakinje Marije/ Stanika, luda majka Draganova/ Petkana, vračara, tetka ludog Paradajza/ devojka ludog Dragana /strine ludog Slaviše, oca nestalog dečaka su po ovom principu poređane, jer su, sa umetničkim pokrićem, svoje junakinje uspele da prikažu kao žene od krvi i mesa, a ne samo emanacije ludila i promašenosti. Ono što se uslovno zove ludilom, u ovoj predstavi ima mnogo oblika, a u toj dijagnozi je samo jedno zajedničko – da tu ničeg prirodnog i normalnog, zdravog nema. Čiča Dragoljub, koji se mota po „Rubištu“, dodatno sapliće nesrećnike, a Čiča, ima ulogu da ga Marija, koju je silovao, kada mu je njen otac prodao, kao dete, za rakiju, udavi u kaci na kraju. Ova scena nije samo užasan akcenat, koji „Rubište“ vodi korak napred, ka crnoj jami, nego je, paradoksalno, i najjači simbol čitave te crne mise. Odatle nekako sviće – postaje jasniji i logičniji naš mrak. Relativna emocija /sve dobro je u „Rubištu“ relativno, a sve zlo apsolutno/ dolazi i iz scene kada mladi ljubavnik dolazi po Slavišu, oca nestalog deteta, pevajući folk ljubavnu pesmu. Slavišin vapaj za običnim pravom na izbor ledi krv – da li je zaista dotle došlo u kolektivnoj apokalipsi?! Antipod je patologija mladog Dragana, koji devojku koja ga voli emotivno ubija, bez razloga… Marija /izvrsna, uzbudljiva Milica Janevska/, vratila se u „Rubište“, zapravo, po svoju metaforičnu smrt. Vračara Petkana ne uspeva da joj da magiju da zatrudni, majka je okuje u brnjicu za medvede /otac, pijandura, joj je bio mečkar/ i otera iz kuće, iz susreta sa veselim paradajzom otkrije da je njena sudbina da sama završi u kafani, telefonski se odriče dragog i braka sa njim, presuđuje Čiči, koje je silovao…I ništa.Kraj.Mrak.“Rubište“. Poseban tok predstave bila je scenografija Vesne Popović, mnogobrojna drvena kolica puna zemlje, suve, neplodne i ružne. Sugestivan prostor za inače pretešku igru učesnika radnje. Sa nekoliko lepih songova, koji lamentuju nad životom, neizvesnijim i tužnijim od smrti, sa nekoliko ispovesti, iz kojih saznajemo da ni dečak Slobodan ne zna gde je i da li neko treba da ga sahrani ili rodi, sa funkcionalnim videom, koji daje još jednu dimenziju psihološkom prostoru junaka, sa dramskom muzikom Irene Popović – doživeli smo „Rubište“ stomakom, mučno. A da li smo ga i preživeli, videćemo. Dragana Bošković, Večernje novosti
05. ZRENJANIN Pozorište Toša Jovanović Zrenjanin
Igor Štiks

Premijera: 25. maj 2017.

Režija: Boris LIJEŠEVIČ
Igraju: Dejan Karlečik, Milan Kolak, Jovan Torački, Edit Tot Miškeljin, Sanja Radišić, Stefan Juanin i Miljan Vuković… Na inicijativu doskorašnje direktorke zrenjaninskog pozorišta Ivane Kukolj Solarov i umeničke savetnice Anđelke Nikolić koje su uspele da zainteresuju autore predstave za dramski potencijal borbe radnika „Jugoremedije“ i „Šinvoza“ za svoje fabrike, dobili smo ovaj scenski projekat koji je samo na nivou simbolike vezan za Zrenjanin, ali je zapravo tu reč o sublimaciji onog što danas nazivamo pljačkaškom privatizacijom u kojoj je uništena privreda u celom regionu, a radnici su i bukvalno bačeni na ulicu. Tekst Igora Štiksa se time bavi u prvoj tematskoj liniji, a dopunjuje je problemima transeksualnosti, uvezujući u jedno tragizam potpune marginalizacije radničke klase s jedne strane, i društvene homofobičnosti sa druge strane. Štiksova idejna pozicija je levičarska, a tekst je koncipiran plakatno, što je u skladu sa parolama („Fabrike radnicima“) koje pamtimo iz vremena socijalizma, dok emotivni naboji provaljuju u gledalište iz songova (tekstove songova takođe je napisao Igor Štiks) koje pevaju dramske junakinje, „grešnice“ – Eva iz perspektive „pogrešnog pola“, Mala iz perspektive seksualne eksploatacije. Rediteljski pristup Borisa Liješevića je brehtovski. u odličnom dramskom ritmu povezuje i kombinuje naturalistički glumački obrazac, frontalni govor sa otvorene scene, pevanje „uživo“, jaku simboličku efektuizaciju, govor parola, i u izuzetno dobrom radu sa glumcima zaokružuje celinu koja gledaoce dira i emotivno, a i na nivou ideja. Brehtovski teatar Borisa Liješevića odvija se na ogoljenoj sceni koju je scenograf Vladimir Savić opremio tek ponekim rekvizitom značajne simboličke vrednosti – šank, prazna burad, udobni kauč, automobil krntija iz socijalističkog vremena – likovnost tranzicione sirovosti, funkcionalno i efektno. Kostimografska rešenja Drine Krlić koriste se metaforičnim govorom: muški kostim je realističan, naglašeno upotpunjen naturalizmom golog tela, ženski je konstrukcija (kao što su i njihove društvene uloge nametnuti konstrukt), a upućujuća značenja čitamo u izboru detalja i boja. Liješevićevu postavki zaokružuje, i produbljuje, neobično upečatljiva muzika Jelene Popržan. Ona je u songove dodala i malo lokalne boje, puno osećanja, razgaljenosti, zanosa. Ljiljana Bailović, list Zrenjanin

 

 

06. HIPNOZA JEDNE LJUBAVI Zvezdara Teatar Beograd, scena Bata Stojković

Dušan Kovačević
Premijera: 17. decembar 2016.

Režija: Dušan KOVAČEVIĆ
Igraju: Ljubomir Bandović, Anica Dobra, Nina Janković, Dragan Petrović Pele, Uroš Jakovljević i Ivan Mihailović
Najnoviji komad Dušana Kovačevića „Hipnoza jedne ljubavi” bajkovita je melodramska groteska koja se prevashodno bavi problemom odlaska mladih ljudi iz zemlje. Radnja se dešava na napuštenoj planinčini, metaforičkoj strnjici, u nadrealno izvezenim okolnostima preplavljujuće bede… U njoj je korenito, mada suzdržanije, prisutan poseban kovačevićevski duh, lakrdijski, groteskni elementi koji su postojano utkani u većinu njegovih likova, od Topalovića, preko Čvorovića, do braće iz „Generalne probe samoubistva”. Većina aktera su i ovde kvrgavi, felerični. Ranko se gega sa štakom, njegova žena Soja pati se sa štapom, vojnom lekaru Vasi je nepokretan vrat, a njegov sin Dragi ne može da govori. Njihovi fizički nedostaci su upadljiva komička sredstva, izvori situacione komike, ali su i izražajne metafore bolesnog društva. Feleri likova nisu samo fizički, već i mentalni. Ranko komunicira sa vukovima zavijajući i arlaučući, što podseća na bespomoćno ljudsko lajanje u „Kumovima”, dok Soja druguje sa sovama hučući. Ove mentalne devijacije likova takođe metaforički i komički prodorno upotpunjuju Kovačevićev živopisan odraz društva, crnohumorno ogledalo sistema (bez)vrednosti… Scenografija je statična i odgovara bajkovitom realizmu igre (Nenad Brkić i Nikola Nikolić). Prostor predstavlja njihov planinski dom, zasut je zvezdama koje nežno uokviruju radnju. Statičnost prostora možemo da razumemo takođe metaforički, kao izraz ideje da se tu nikada ništa neće promeniti, zbog čega deca odlaze. Kostim Marine Vukasović Medenice prati karaktere, uglavnom je realistički, osim u slučaju Maja, gde je diskretno stilizovan. Predstava počinje kratkim filmom, lepim prizorima naše planete, njene prirodeAna Tasić, Politika
07. TAKO JE (AKO VAM SE ČINI) Jugoslovensko Dramsko Pozorište Beograd, scena Ljuba Tadić
Luiđi Pirandelo
Premijera: 4. jun 2017.Režija: Jagoš MARKOVIĆ
Igraju: Predrag Ejdus, Jelisaveta Sablić, Marko Janketić, Nevena Ristić, Branislav Lečić, Jasmina Avramović, Lazar Đukić, Vesna Stanković, Nenad Jezdić, Irfan Mensur, Rada Đuričin i Slobodan Tešić
Kako i sam naslov Pirandelove građanske drame „Tako je (ako vam se tako čini)“ (1917) sugeriše, ona problematizuje istinu kroz njenu relativizaciju, što je jedna od centralnih tema u ukupnom opusu ovog nobelovca. Osim toga, ova parabola u tri čina se bavi malograđanštinom, kroz iskrivljene odraze jadne radoznalosti zabadača noseva u tuđe poslove. Kako su ti njuškači ugledni društveni predstavnici, u njihovom dušebrižničkom kopanju po komšijskim životima je sadržana društveno-politička kritika. Pirandelovo razumevanje društva je suštinski teatralno, stvarnost je za njega pozorište apsurda, nonsensna komedija zabune bez rasterećujućeg hepi enda. Susret teatralizama Luiđija Pirandela i Jagoša Markovića veoma je kompatibilan. Marković je verodostojno na sceni sagradio Pirandelovo društveno-filozofsko pozorište, stvarajući kompaktan hor žalosnih likova, kao da su lutke u nekom marionetskom pozorištu. Plastični, iskrivljeni, izduvani, oni predstavljaju grotesknu komediju života. Često se kreću u grupi, kao jedno telo, delujući kao hor u tragikomičnoj operi inkvizitora, ali i kao krdo životinjki koje grakću i njište u razjarenoj potrazi za plenom… Kostimi Bojane Nikitović funkcionalno odražavaju značenja likova… Dizajn scene (Jagoš Marković) je takođe vrlo upečatljiv, stilizovan, funkcionalan. Prostor je definisan intenzivnom zelenom bojom, kao blaga padina simboličkog značenja. Nekoliko salonskih stolica, luster, ogledalo i telefon su retki rekviziti na simbolički ispražnjenoj pozornici. Na kraju predstave, sa nemirnim saznanjem o nesaznatljivosti istine, zelene kulise će se efektno povući. Sa sobom će odneti iluzije o postojanju bujnosti života, plodnosti, mira i stabilnosti, koje obično označava jarka zelena boja. Iza nje ostaje sumorno sivilo jalove pozornice, odraz pustinje života, Pirandelove pesimističke vizije sveta. Ana Tasić, Politika

 

 

08. JESENJA SONATA Atelje 212 Beograd (koprodukcija sa Budva Grad teatrom), scena Mira Trailović

Ingmar Bergman
Premijera: 22. septembar 2016.Režija: Jagoš MARKOVIĆ
Igraju: Tanja Bošković, Branka Šelić, Mladen Andrejević i Jelena Petrović
Predstava „Jesenja sonata“ reditelja Jagoša Markovića rađena je prema dramskom predlošku slavnog švedskog filmskog i pozorišnog autora Ingmara Bergmana, odnosno na osnovu njegovog istoimenog kultnog filma (1978.). Polazište i težište Bergmanovog teksta snažno univerzalnih značenja je odnos majke, slavne pijanistkinje i zanemarene ćerke, dubok, komplikovan i opterećen frustracijama u koje se vremenom sve više upetljavaju, i u koje kao u neki neodoljivi mračni vrtlog povlače i ljude oko sebe. Njihov susret nakon sedam godina ne donosi očekivano pomirenje i zacjeljivanje duševnih modrica, nego snažnu kulminaciju potisnutih bujica optužbi, izliva mržnje i vapaja za oprostom, razumijevanjem i prihvatanjem. Fino, suptilno satkana predstava Jagoša Markovića zasnovana je na inspirativnom, svevremenom predlošku i odličnoj, ubjedljivoj  igri glumaca, za šta druga scenska rješenja adekvatno predstavljaju diskretan i funkcionalan okvir, zbog čega je možemo smatrati uspješnom, iako je lišena upečatljivijeg rediteljskog rukopisa. Glumci igraju u kamernom prostoru, tik pred publikom, što pojačava emotivnu snagu izvedbe. Značenja metaforički pojačava i diskretno stilizovan, klaustrofobičan i hladan ambijent, u kome dominiraju crni tonovi, sa kojima se neupadljivo uklapaju (neugledna odjeća Eve i Viktora) ili im dramatično kontrastiraju (Šarlotina crvena haljina, bijele spavaćice) kostimi Marie Marković. Na sceni se nalazi dugački crni sto sa tri udaljene stolice, što podvlači nemoć likova da pređu provalije iznevjerenih očekivanja koje ih dijele, i suštinski se približe jedni drugima. Magla, zvukovi fijukanja vjetra, kucanja sata, kapanja vode i lajtmotivskog Šopenovog preludijuma pojačavaju atmosferu klaustrofobije, prolaznosti i melanholije, ali predstavljaju i poetske komentare koji dodatno ritualizuju i univerzalizuju prikazano (scenografija i izbor muzike Jagoš Marković). U predstavi se, pomalo filmski, vizuelno i značenjski efektno paralelno koriste različiti planovi pozornice… Maja Mrđenović, Peripetija

 

 

09. NOVO DOBA Bitef Teatar Beograd (koprodukcija sa ArtHub, Sarajevo)

Vuk Bošković, po motivima knjige eseja Viktora Ivančića Radnici i seljaci

Premijera: 21. januar 2017.

Režija: Dino MUSTAFIĆ
Igraju: Boris Isaković, Mirjana Karanović, Ermin Bravo, Snežana Bogićević i Slaven Došlo 

Prema oceni bloga najbolji originalni tekst izveden u nekoj od beogradskih predstava predstava u sezoni iza nas.

Vuk Bošković svoje istraživanje za tekst predstave “Novo doba” (Bitef teatar) zasnovao je na ubitačnom dejstvu društvene tranzicije (sveopšteg muljanja) na ovdašnja (slaba) ljudska bića, razapeta između svojih nevelikih sposobnosti i enormnih apetita za moći i lovom, a ponekad i za željom da se, po višku savesti i čestitosti, bude iznad sredine u kojoj se živi, što je, zna se, borba sa vetrenjačama. Mirjana Karanović, moćna glumica, igrala je dve takve žene: menadžerku, koja ima i tajnu biografiju i strepi da se ona ne sazna, a “uzbunjivač” je, ali ne zbog istine, nego iz lične koristi, i drugu, profesorku bez velikih moralnih prohteva. Transformacija uloge onoga koji mobinguje u mobingovanog, sve do mere žrtve, opšti je smisao ovog društveno angažovanog projekta. Boris Isaković, kao bahati političar i ratni zločinac i kao poniženi profa-knjižar, bio je, namerno, valjda, isti čovek, u dve životne uloge. Da nije mučitelj, bio bi žrtva, sudbina je i trenera za uspeh, koga je igrao Ermin Bravo. Snežana Bogićević je, u dve uloge, ubedljivo odigrala univerzalnu žensku sudbinu na ovim prostorima, pokazujući obe strane uspeha, podjednako tragične. Mladi Slaven Došlo je istinito bio odvratan, kao manipulator i nasilnik, što je prečesto u tranziciji i karakterna osobina. Dino Mustafić je, standardno tačno, kao muzičku partituru razložio ovu istinitu fugu. Dragana Bošković, Večernje novosti
10. OFF ili PREVAZILAŽENJE GRANICA, Novosadsko pozorište Ujvideki Sinaz
po tekstovima Katalin Ladik i aktera predstave
Premijera: 9. maj 2016.

Režija: Zoltan PUŠKAŠ
Uloge: Livia Banka, Gabriela Crnković, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Ištvan Kereši, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Gabor Pongo. Igraju i studenti AU u Novom Sadu: Stanislava Orlović, Robert Ožvar i Bence Salai

“U prvoj nedelji decembra (2015.) grad je za 15 odsto umanjio budžet za 2016. godinu. U Novosadskom pozorištu jedna od pet planiranih premijera u 2015/ 2016 neće moći da se realizuje. Budžet OFF-a, šeste predstave u sezoni je nula dinara. Novosadsko pozorište je tražilo od grada saglasnost za obnovu sedam ugovora na određeno vreme. Među ovim ugovorima su ugovori glumaca, reditelja, organizatora, tehničara, rekvizitera i šminkera. Odgovor se i dan danas čeka.”

Ovo je dokument koji gledaoci predstave OFF Zoltana Puškaša, u Novosadskom pozorištu, mogu da ponesu sa sobom kao deo teksta i scene u kojoj to neki gledaoci čitaju sa papira, jer se u predstavi, kao i u pozorištu u kojem je nastala, govori na mađarskom. Tri osobe koje izlaze na scenu i govore tekst su pomenuti saradnici od kojih je jedan zadužen i za titl, pa ga zato u ovoj sceni nema. Potez je duhovit i višestruko znakovit. Glumce (konačno) zamenjuju radnici u pozorištu i oni nastupaju, govore i izgledaju, potpuno građanski, “u svojoj koži”. U ovom delu, ključnom za celu predstavu, reč je o dokumentu – uredbi, kojom su nedavno bile pogođene sve institucije kulutre u Srbiji, apsurdnoj kao i neke prethodne, kada je traženo da se autori umetničkog dela angažuju na tenderu (javnoj nabavci). U jednoj sceni ove predstave, glumci odbijaju da igraju po diktatu. Mnogi ovaj dramaturški postupak u savremenom pozorištu smatraju neprijatnim. Podešenim tako da ponavlja ono što svi već znaju. Ipak, ima i onih koji misle da se iza ovog krije nešto mnogo ozbiljnije. “Poremećaj” u samoj strukturi pozorišnog posla, gde ne postoji više jasno iznijansirana linija autora teksta, režije i izvedbe. Glumci postaju subjekti. Njihov posao – oni sami. Od kreiranja do scenskog uobličavanja teksta, neke vrste političkog delovanja. Ogoljeno, svedeno na minimum scenske opreme, ili maštovito razigrano unutar koreografija, likovnog jezika predstave, ili muzičkih struktura. OFF je jedna od hibridnijih formi, u kojoj se kombinuju iskustva i kompleksnije veže građa. To je bilo za očekivati u pozorištu koje važi za estetski, pa i politički, najfunkcionalniji ansambl u Srbiji.  Predstava Zoltana Puškaša počinje ispovestima likova u kostimima kakve postapokaliptične bajke ili naučno-fantastičnog filma (kostimografija katalin Gero), predstavljajući pleme koje govori u svoje ime. Dalji odnos između plemena i pojedinca, zasnovan na podršci ili podsmehu, fizičkom ili vokalnom karikiranju onoga o čemu je reč, zadržan je u reakcijama ansambla, dok jedan po jedan izlaze na proscenijum i igraju svoju ulogu. Ovo je dosta značajno rešenje, jer na lep način sugeriše koliko su odnosi čvršći u masi, a vreme ipak takvo da je individualan govor i dalje neophodan, ili bar pogrešan u odomaćenom izrazu i stavu da sami snosimo odgovornost i da se ništa neće pokrenuti s mrtve tačke i promeniti ukoliko to prvo ne učinimo sami… Život piše drame. I to je izreka koju nismo dugo morali da čekamo da se pojavi na sceni i zbog koja će na kraju, možda kao na početku, i opstati ova vrsta umetnosti.
Igor Burić, časopis Maska
TOP 5 važnih predstava u 2016-2017 pozorišnoj sezoni – SRBIJA

ŽENE U D-MOLU/ DUGA BOŽIĆNA VEČERA, Narodno pozorište – NAJBOLJA SAVREMENA PLESNA PREDSTAVA
HINKEMAN, Zagrebačko Kazalište Mladih – NAJBOLJA PREDSTAVA IZ REGIONA
NASILJE, Dadov Beograd – NAJBOLJA DRUŠTVENO ANGAŽOVANA PREDSTAVA
OSVRNI SE U GNEVU, Šafarikova 7 (nezavisna produkcija) – NAJBOLJA PREDSTAVA ZA MLADE 
UDAJ SE MUŠKI, Akademija 28 (nezavisna produkcija) – NAJBOLJA BEOGRADSKA KOMEDIJA
ŽENE U D-MOLU/ DUGA BOŽIĆNA VEČERA, Narodno pozorište Beograd, Premijera: 25. oktobar 2016, Režija: Radu Poklitaru, Solisti: Jovan Veselinović/ Dejan Kolarov, Brankica Mandić  Ivana Savić Jaćić; Dejan Kolarov   Aleksa Jelić, Marija Bajčetić/ Marija Varićak-Antić, Jovica Begojev, Milja Đurić/  Ada Raspor, Martin Grainger, Brankica Mandić, Miloš Kecman, Ivana Savić Jaćić/ Tamara Ivanović, Taylor Clow, Čedomir Radonjić, Nikola Tomašević, Nicola Bianco, Smiljana Stokić/ Teodora Spasić, Tijana Šebez, Dušan Milosavljević, Raffaele Diligente/ Daniil Kolmin  
HINKEMAN, Zagrebačko Kazalište Mladi, prema komadu Ernesta Tolera, Premijera: 2. decembar 2015, Režija: Igor Vuk Torbica Igraju: Rakan Rushaidat, Mia Biondić, Frano Mašković, Doris Šarić Kukuljica, Dado Ćosić, Petar Leventić, Jasmin Telalović, Vedran Živolić, Marica Vidušić, Nadežda Perišić Radović, Milivoj Beader, Ozren Grabarić i Milica Manojlović
NASILJE, Dadov, autorski projekat Kokana Mladenovića, Premijera: 20. oktobar 2016, Režija: Kokan Mladenović, Igraju: Jovana Radoičić/ Anja Nikitović/ Anja Milanović/ Vlada Paprić/ Mina Šormaz/ Aleksandra Stojmenović/ Jelena Blagojević/ Vida Stanić/ Ida Urošević/ Matija Conić/ Jana Martinov/ Nikola Stanimirović/ Andrea Spasić/ Marko Despotović/ Ilija Marković/ Katarina Ilić/ Nina Starčević/ Todor Dimitrijević/ Jovana Misailović/ Nikola Todorović/ Teodora Gavrilović/ Nina Kojić/ Anja Đurić/ Nikolina Kokunešovski/ Teodora Trnovanović/ Tijana Knežević/ Ognjen Dragović/ Sara Dinić/ Petar Marinković/ Milan Vasiljević/ Sofija Dragoj/ Aleksa Jovanović/ Anastazija Govedarica/ Marija Knežić/ Jelena Tadinac/ Elena Marjanović/ Marko Dimitrijević/ Ana Čolović/ Irena Tepšić/ Dejana Damjanović/ Aleksandra Polić/ Maja Šumonja/ Đorđe Mišina/ Anđela Milošević/ Nina Srdić Hadži-Nešić/ Jagoš Milošević/ Una Petrović/ Nina Kostić/ Janko Kovačević/ Isidora Dinčić
OSVRNI SE U GNEVU, Šafarikova 7, Tekst: Džon Ozborn, Režija: Nataša Radulović. Premijera: 26. jun 2016, Igraju: Tamara Dragičević / Iva Stefanović, Miodrag Radonjić, Ivan Mihailović i Nina Janković / Anja Alač
UDAJ SE MUŠKI, Akademija 28 (nezavisna produkcija), Tekst: Dunja Petrović, Režija: Marija Lipkovski, Uloge:  Stefan Uroš Tešić, Predrag Kotur, Aleksandar Jovanović, Miloš Đorđević, Snežana Savić i Ratko Tankosić
Piše: Marko Radojičić
Izvor: Belgrade Edt Culture

Comments

comments

Related Posts