Stefan Mihajlovski rođen je 18. septembra 1996. godine. Diplomirao je na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Autor je i voditelj emisija Naslovna strana i Lice današnjice. Bavi se aktivizmom i borbom za ljudska prava, oprobao se i kao umetnik performansam urednik je multimedijalnog sadržaja portala Balkan Wedding, a bio je i član žirija za najbolju kvir priču koju su organizovali magazini Optimist i Bookvar. Nakon zbirke priča Lice današnjice: (Auto)biografija kolektivne (ne)svesti objavljene 2018. i romana Ispod grla iz 2019. godine kao i roman 14 dana karantina.
Malo smo popričali sa njim u želji da sa nama podeli neke korisne savete ili informacije koje se tiču njiegvih prvih književnih koraka. Evo šta nam je rekao.
- Koji je bio najveći izazov tokom pisanja prve knjige?
Pre svega, suočiti se sa samim sobom. I ovde ne govorim o činjenici ’’od danas si zvanično pisac’’, već o nečemu mnogo dubljem. Intimna snaga koju nosi moja prva knjiga, dugo je za mene bila neka vrsta sramote. Zato je pakovana i ’’peglana’’ više desetina puta. Upravo je to razlog što Lice današnjice: (Auto)biografija kolektivne (ne)sveti ima toliko malo strana. Mnoge delove sam izbacio, neke čak i u fazi preloma. Imam zapisan datum i minut kada sam završio pisanje. 05:18, 2. februar 2018. godine. Minut kasnije sam se raspilavio, nasuo dupli konjak, zapalio cigaretu i ćutao preko sat vremena. Prva promocija desila se ubrzo, 15. aprila.
- Sa kojim problemima ste se suočili?
Kada je reč o samom objavljivanju, nisam imao mnogo problema. Kratke priče o kojima govorimo, izlazile su u nekoliko medija, pa sam iz moje izdavačke kuće dobio poziv sa idejom da sve to ukoričim, ali da dosta detalja dopišem. Već taj deo ’’nepoznatog’’ me je dosta uznemirio, međutim, imao sam ljude oko sebe koji su me podržavali i verovali u moj san.
- Kakva bi Vam pomoć bila potrebna, a niste je imali?
Bilo bi nezahvalno reći da nisam imao pomoć, i to sa različitih strana. Skoro kompletne finansije je preuzela moja izdavačka kuća, mnoge promocije smo dogovorili na prvu… Eto, recimo, jedino čega trenutno mogu da se setim su odbijanja nekoliko ’’važnih ljudi’’ da knjigu predstavim u njihovom gradu, jer nisu hteli da imaju posla sa ’’pederskim projektima’’. Danas me, slučajnost ili ne, u tim gradovima nema ni po bibliotekama. Ali isto tako, slučajnost ili ne, eto mene sa četrvtom, a uskoro i petom knjigom. Nadam se u budućnosti i pred njihovim sugrađanima.
- Da li je bilo teže napisati ili objaviti knjigu?
Napisati, naravno. Istinska katarza koju ostaviš na papiru teško da može biti lakša od distribucije i promocije.
- Koji je najveći problem koji ste imali kako biste objavili knjigu?
Pošto ste shvatili da samo objavljivanje nije bilo toliko teško u mom slučaju, sem što sam izvoljevao sa detaljima poput fonta i sličnog, odgovor će se odnositi na nešto što nije vezano isključivo za knjigu, ali je vrlo povezano. Dolazimo do trenutka kada shvatam da želim multimedijalni projekat. Bio sam baš zagrejan i uporan da na promocijama bude prikazan i kratkometražni film. Pomoću štapa i kanapa, uspeo sam da okupim ekipu koja je moje zamisli realizovala za mesec dana. I dobio sam tih petnaest minuta koje su videli svi koji su prisustvovali potpisivanju. Ni to mi nije bilo dovoljno, pa sam među prisutnima organizovao istraživanje na temu nasilja. Ali vredelo je, i danas sam veoma ponosan, a pre svega, zahvalan mnogima što postoje.
- Da li imate neki savet za one koji bi tek da se upuste u avanturu koja se zove pisanje i objavljivanje prve knjige?
Pišite kao da na koricama neće biti vašeg imena. Stid, pogotovo na samom početku puta književnosti, postaje ekstremno jaka emocija. Valja to prevazići. Tanja Savić, recimo, peva ’’svako na svoj način krije greh i tugu da se ne vide’’. I još jedan savet za samo stvaranje likova – moralna osuda je protivnik dramske radnje! Za objavljivanje mogu samo da vam poželim sreću. Verovatno sam bio privilegovan u tom pogledu.
Razgovarao: Milan Aranđelović
