Ipak, nadugačko ću govoriti o jednom broju zaista velikih umetnika – i samo sa tih visina treba donositi sud o Dostojevskom. Suviše sam malo akademski profesor da bih predavao ono što ne volim. Ne mogu da dočekam da raskrinkam Dostojevskog. Svejedno, jasno mi je da će oni, koji nisu mnogo pročitali, možda biti zbunjeni mojim sistemom vrednovanja
Iz Pisma Gogolju Bjelinskog1 (1847.): „…niste shvatili da Rusija svoj spas ne vidi u misticizmu, ni u asketizmu, niti u pobožnosti, već u civilizacijskim dotignućima, u prosvetljenju, u humanosti. Nisu Rusiji potrebne propovedi (naslušala ih se) a ni molitve (ponavaljala ih je uvek iznova), već buđenje ljudskog dostojanstva u običnim ljudima, vekovima izgubljenim u blatu i đubrištu. Potrebni su joj prava i zakoni, ne u skladu sa učenjem crkve, već sa zdravim razumom; potrebno je strogo poštovanje tih zakona, koliko god je to moguće. Umesto toga, Rusija predstavlje užasan prizor zemlje u kojoj ljudi trguju ljudima, nemajući čak ni ono opravdanje koje su američki plantažeri sebi tako lukavo smislili – gledište po kome crnac nije čovek; prizor zemlje u kojoj ljudi ne zovu jedni druge imenima već prostim nadimcima Džek i Tom2 (Vanjka, Vaska, Staška, Palaška); prizor zemlje u kojoj se ne poštuje ni ličnost, ni čast, ni imovina. Čak ni policija ne održava red; postoji samo ogromna korporacija administrativnih lopova i pljačkaša: Najpreči problemi u Rusiji trenutno su: ukidanje kmetstva, ukudanje telesne kazne, strogo poštovanje bar onih zakona koji već postoje. Ovo shvata čak i sama vlada (koja dobro zna šta rade zemljoposednici svojim seljacima i koliko ih zakolju svake godine), što pokazuju plašljive i jalove polumere koje donosi u korist naših belih crnaca…“
Moj odnos prema Dostojevskom je i čudan i težak. U svim svojim predavanjima, književnosti prilazim sa one jedine tačke koja me interesuje – tačke umetničkog trajanja i individualnog genija. Sa te tačke gledišta, Dostojevski nije veliki pisac. Pre bi se reklo da je osrednji pisac – s povremenim bljescima izvanrednog humora i, avaj, pustopoljinama književne dosade između njih. U Zločinu i kazni Raskoljnikov iz nekog razloga ubija staru zelenašicu i njenu sestru. Ruka pravde, u liku upornog policajca, polako se steže oko njega. Na kraju biva nateran na javno priznanje, i kroz ljubav jedne plemenite prostitutke priklanja se duhovnoj obnovi, koja 1866. godine, kada je knjiga napisana, nije izgledala tako banalna kao danas, kada iskusni čitaoci naginju pomalo ciničnom stavu prema plemenitim prostitutkama. Meni je, međutim, teško zbog toga što svi čitaoci kojima se obraćam ni izdaleka nisu iskusni. Dobra trećina njih, čini mi se, ne uočava razliku između prave književnosti i pseudoknjiževnosti, pa takvim čitaocima Dostojevski može igledati važniji i veći umetnik od takvih trica, poput američkih istorijskih romana, ili nečega po imenu Odavde do večnosti i sličnih besmislica.
Ipak, nadugačko ću govoriti o jednom broju zaista velikih umetnika – i samo sa tih visina treba donositi sud o Dostojevskom. Suviše sam malo akademski profesor da bih predavao ono što ne volim. Ne mogu da dočekam da raskrinkam Dostojevskog. Svejedno, jasno mi je da će oni, koji nisu mnogo pročitali, možda biti zbunjeni mojim sistemom vrednovanja.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski se rodio 1821. godine u porodici prilično siromašnog čoveka. Otac mu je bio lekar u jednoj moskovskoj javnoj bolnici, a položaj lekara javne bolnice, u Rusiji tog vremena, bio je prilično skroman; porodica Dostojevski živela je u više nego skromnim uslovima.
Otac mu je bio sitni tiranin koga su ubili pod nejasnim okolnostima. Kritičari, frojdovci, skloni su da u stavu Ivana Karamazova prema ubistvu svog oca vide nešto autobiografsko. Mada Ivan nije pravi ubica, zbog svog blagog stava, i zbog činjenice da nije sprečio ubistvo iako je mogao da ga spreči, na neki način je kriv za oceubistvo. Ovakvim frojdovskim kritičarima se čini da je Dostojevskog celog života mučilo posredno osećanje krivice posle ubistva rođenog oca od strane svog kočijaša. Bilo kako bilo, nema sumnje da je Dostojevski bio neurotik i da je od rane mladosti patio od tajanstvene bolesti – epilepsije. Epileptični napadi i njegovo opšte neurotično mentalno stanje, znatno su se pogoršali zbog nevolja koje su ga snašle kasnije u životu.
Dostojevski se školovao prvo u nekom moskovskom internatu a zatim u vojnoj inženjerskoj školi u Sankt Petersburgu. Ni inženjerstvo, ni vojska ga nisu posebno zanimali, ali se u tu školu upisao po očevoj želji. Čak je i tamo sve svoje vreme posvećivao proučavanju književnosti. Pošto je završio školu, odslužio je u inženjerijskim jedinicama samo neophodan rok na koji je bio obavezan da bi otplatio školovanje. Vojsku je napustio 1844. godine i upustio se u književno stvaralaštvo. Prva knjiga Bedni ljudi (1846.) bila je hit i kod kritike i kod čitalaca. Postoje razne anegdote, vezane za njen nastanak. Prijatelj Dostojevskog, Dmitrij Grigorovič, i sam pisac, ubedio ga je da mu dozvoli da rukopis pokaže Nikolaju Njekrasovu, koji je u to vreme izdavao najuticajniji književni časopis Cовременнык. Njekrasov i njegova prijateljica, gospođa Panajev, u redakciji časopisa su osnovali svojevrstan književni salon koji su posećivali svi koji su nešto značili u tadašnjoj ruskoj književnosti. Turgenjev i kasnije Tolstoj, bili su stalni članovi. Isto je važilo i za poznate kritičare, levičare, Nikolaja Černiševskog i Nikolaja Dobroljubova. Biti objavljen u Njekrasovljevom časopisu, samo po sebi je značilo steći književni ugled. Pošto je ostavio rukopis Njekrasovu, Dostojevski je legao da spava, pun crnih misli: “Rugaće se mojim Bednim ljudima”, stalno je govorio sam sebi. U četiri ujutru, probudili su ga Njekrasov i Grigorovič koji su upali u njegov stan i zgromili ga ubistvenim ruskim poljupcima: rukopis su počeli da čitaju uveče i nisu stali dok ga nisu završili. Toliko su se oduševili da su rešili da probude autora i na licu mesta mu kažu šta misle. “Baš nas briga što spava: ovo je važnije od sna”, rekli su.
Njekrasov je odneo rukopis Bjelinskom i objavio da se rodio novi Gogolj. “Kod vas Gogolji izgleda rastu kao pečurke posle kiše”, sarkastično je primetio Bjelinski. Svejedno, i on se neobuzdano oduševio Bednim ljudima, pa je smesta tražio da ga upoznaju sa novim piscem. Obasuo ga je oduševljenim pohvalama. Dostojevski je bio van sebe od sreće; Bedni ljudi su objavljeni u Njekrasovljevom časopisu. Uspeh je bio ogroman. Na nesreću, nije potrajao. Drugi roman, ili druga pripovetka, Dvojnik (1846.), najbolje što je ikada napisao i svakako daleko iznad Bednih ljudi, primljena je ravnodušno. Za to vreme, književnička taština je u Dostojevskom narasla do neverovatnih razmera. Pošto je bio naivan, neugledan i slabo upućen u dobro ponašanje, pobrinuo se da od sebe napravi budalu pred svim svojim novim prijateljima i obožavaocima, pa je na kraju sasvim pokvario odnose sa njima. Turgenjev mu se narugao kao “novoj bubuljici na nosu ruske književnosti”.
U mladosti je bio na strani radikala; manje-više je naginjao zapadnjacima. Povezao se sa tajnim društvom (mada se nikada nije učlanio) mladih ljudi koji su usvojili socijalističke teorije Sen-Simona i Furijea3. Ovi mladići su se okupljali u kući jednog službenika Ministarstva spoljnih poslova, Mihaila Petraševskog, naglas čitali i raspravljali o Furijeovim knjigama, govorili o socijalizmu i kritikovali vladu. Posle nemira 1848. godine u nekoliko evropskih država, reakcionarni talas je zapljusnuo Rusiju; vlada se uspaničila i represivnim merama je slomila svaku opoziciju. Petraševskijanci su bili pohapšeni, među njima i Dostojevski. Osuđen je zbog “učestvovanja u zločinačkim planovima, rasturanja pisma Bjlinskog (Gogolju) punog uvreda na račun pravoslavne crkve i vrhovne vlasti, zbog pokušaja, zajedno sa ostalima, rasturanja napisa protiv vlade uz pomoć lične štamparije”. Suđenje je čekao u Petropavlovskoj tvrđavi, čiji zapovednik je bio izvesni general Nabokov, moj predak (Prepiska između tog generala Nabokova i cara Nikolaja o ovom zatvoreniku prilično je zabavno štivo). Kazna je bila stroga – osam godina prinudnog rada u Sibiru (car ih je kasnije skratio na četiri). Još je čudovišniji bio način na koji su sa osuđenicima postupali pre izricanja kazne. Rečeno im je da će biti streljani. Odvedeni su na mesto na kojem su se vršila pogubljenja. Skinuli su im košulje i prvu grupu zatvorenika vezali za stubove. Tek tada im je pročitana prava presuda. Jedan čovek je poludeo. Iskustvo tog dana ostavilo je dubok ožiljak na duši Dostojevskog. Nikada ga sasvim nije preboleo.
Te četiri godine Dostojevski je odslužio u Sibiru, u društvu ubica i lopova – u to vreme obični i politički osuđenici nisu bili razdvojeni. Opširno ih je opisao u svojim Zapisima iz mrtvog doma (1862.). Nije to prijatno štivo. Sva poniženja i teškoće kroz koje je prošao, opisani su u detalje, baš kao i zločinci među kojima je živeo. Da u takvim okolnostima ne bi sasvim poludeo, Dostojevski je morao da pronađe neki način za bekstvo. Pronašao ga je u neurotičnom hrišćanstvu koje je razvio tokom tih godina. Nije bilo nikakvo čudo što su neki od osuđenika, među kojima je živeo, pored strašne bestijalnosti, pokazivali i poneki znak ljudskosti. Dostojevski je skupljao sve takve pojave i na njima izgradio neku vrstu izveštačene i u potpunosti patološke idealizacije prostog ruskog sveta. Bio je to početak njegovog kasnijeg duhovnog puta. Kada je odslužio kaznu, 1854. godine, Dostojevskog su mobilisali kao običnog vojnika i poslali u bataljon u nekom sibirskom gradiću. Nikolaj I je umro 1855. i nasledio ga je sin Aleksandar, pod imenom Aleksandar II. On je bio daleko najbolji od svih ruskih careva devetnaestog veka. (Ironijom sudbine, baš njega su ubili revolucionari, presekli su ga nadvoje bombom koju su mu bacili pred noge.) Početak njegove vladavine doneo oproštaj mnogim zatvorenicima. Dostojevskom je vraćen ofocirski čin. Posle četiri godine, smeo je da se vrati u Sankt Petersburg.
Za vreme poslednjih godina izgnanstva, nastavio je književni rad romanom Selo Stepančikovo i njegovi žitelji (1859.) i Zapisi iz mrtvog doma. Čim se vratio u Sankt Petersburg, bacio se u književni rad. Odmah je počeo da objavljuje, zajedno sa bratom Mihailom, književni časopis Bремя. Zapisi iz mrtvog doma i novi roman, Poniženi i uvređeni (1861.) pojavili su se u ovom časopisu. Njegovi stavovi prama vladi potpuno su se izmenili u odnosu na onaj mladalački radikalizam. „Vaseljenska pravoslavna crkva, apsolutna monarhija i kult ruskog nacionalizma“, tri stuba na kojima je počivalo reakcionarno političko slavenofilstvo, bili su njegov novi politički kredo. Socijalističke teorije i zapadni liberalizam postali su oličenje kontaminacije zapadom i satansko delo, čiji je cilj da uništi slovenski i pravoslavni svet. To je isti onaj stav koji čovek nalazi u fašizmu ili komunizmu – univerzalno spasenje.
I emotivni život mu je do tada bio nesrećan. Bio se oženio u Sibiru, ali taj prvi brak nije bio srećan. Između 1862. i 1863. godine ušao je u vezu sa jednom spisateljicom, i sa njom obišao Englesku, Francusku i Nemačku. Ova žena, koju je kasnije opisao kao „paklenu“, izgleda da je imala prilično gadnu narav. Kasnije se udala za Rozanova, jednog čudnog pisca, koji je u sebi spajao izuzetni genije i zaprepašćujuću naivnost. (Poznavao sam Rozanova, ali u to vreme je već bio oženjen drugom.) Ova žena je, po svojoj prilici, imala nesrećan uticaj na Dostojevskog; još više je uznemirila njegov nestabilan duh. Baš tokom tog prvog boravka u inostranstvu, u Nemačkoj, izbila je na videlo njegova kockarska strast koja je do kraja života ostala porodična napast i nepremostiva prepreka bilo kakvoj materijalnoj sigurnosti i spokojstvu njega samog.
Posle bratovljeve smrti i gašenja časopisa, koji je uređivao, Dostojevski je ostao bez pare i opterećen brigom o bratovljevoj porodici (ove obaveze se primio dobrovoljno i bez premišljanja). Kako bi se nosio sa tim užasnim teretom, Dostojevski se grozničavo bacio na posao. Sva njegova proslavljena dela: Zločin i kazna (1866.), Kockar (1867.), Idiot (1868.), Zli dusi (1872.), Braća Karamazovi (1880.) i druga, pisana su pod neprekidnim pritiskom. Morao je da radi u žurbi, kako bi ispunio rokove; jedva je imao vremena da pročita ono što je napisao, u stvari, šta je diktirao stenografkinji koju je morao da zaposli. U njoj je konačno pronašao ženu koja ga je obožavala i čiji mu je praktični duh pomogao da ispoštuje rokove i da se ispetlja iz finansijskih teškoća u koje beše zapao. Oženio se njome 1867. godine. Sve u svemu, bio je to srećan brak. Tokom četiri godine, od 1867. do 1971., Dostojevski su postigli kakvu-takvu materijalnu sigurnost, pa su mogli da se vrate u Rusiju. Od tada pa do kraja svojih dana, Dostojevski je živeo srazmerno mirno. Zli dusi su postigli veliki uspeh. Ubrzo po njihovom objavljivanju, ponuđeno mu je uredništvo u krajnje reakcionarnom nedeljniku Građanin, koji je pripadao knezu Mereškovskom. Poslednje delo, Braća Karamazovi, čiji je samo prvi deo napisao, i umro tokom pisanja drugog, donelo mu je najveću slavu i priznanje.
Još veće priznanje doneo mu je govor, održan prilikom otkrivanja spomenika Puškinu u Moskvi, 1880. godine. Bio je to veliki događaj – ispoljavanje strasne ljubavi koju je Rusija gajila prema Puškinu. U njemu su učestvovali najprestižniji pisci tog vremena. Od svih govora, baš govor Dostojevskog je požnjeo najveći uspeh. Suština je bila u tome da je Puškin bio oličenje nacionalnog duha Rusije, koja savršeno razume ideale drugih naroda, ali usvaja i prihvata samo one koji su u skladu sa njoj svojstvenim duhovnim sadržajem. Kada ga pročita, čovek ne razume zašto je govor doživeo takav uspeh. Ali moramo imati u vidu da su se u to vreme sve evropske države udružile protiv uspona moći i uticaja Rusije. Tako ćemo bolje razumeti oduševljenje koje je govor Dostojevskog probudio u njegovim patriotski nastrojenim slušaocima.
Godinu dana kasnije, 1881., kratko vreme pre ubistva Aleksandra II, Dostojevski je umro, okružen opštim uvažavanjem i poštovanjem.
1 Bjelinski: Visarion Bjelinski, najuticajniji književni kritičar Rusije devetnaestog veka; prim. prev.
2 Džek i Tom: ovi eseji su nastali iz predavanja koja je V. Nabokov držao američkim studentima ruske književnosti. Očigledno je želeo da im približi ruski mentalitet američkim ekvivalentimauobičajenih nadimaka; prim. prev.
3 Sen-Simon i Furije: Anri de Sen Simon (1760 – 1825): francuski socijalista, borio se u američkom ratu za nezavisnost; smatra se jednim od osnivača modernog socijalizma. Šarl Furije (1772 – 1837): francuski filozof i socijalista; prim. prev.
*Prvi deo predavanja o Dostojevskom; prevela s engleskog Maja Vračarević
