Ksenija Pešić rođena je u Beogradu 1988. godine. Završila je Filološku gimnaziju, a potom završila osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu u Beogradu i na Kriminalistiko – policijskoj akademiji specijalističke, master studije kao student generacije. Alternativni je gotik model i školovana solo operska pevačica. Pisanjem se bavi od osnovne škole i dobitnik je nagrade Borislav Pekić za poeziju. Rad na proznoj trilogiji koji je započela svojim romanom Crni dijamant prekinula je da bi napisala knjigu Mentor koja se bavi položajem pisca u savremenom svetu. Iskoristili smo priliku da malo porazgovaramo sa njom o tome šta misli o umetničkoj i književnoj sceni, o pisanju i smislu svega toga, o njenim planovima i pogledima na svet.
- Glavni junak Vašeg romana Mentor je pisac koji pati od kreativne blokade. Da li i Vi, kao autorka, patite od iste boljke i, ako da, kako je lečite?
Nikada nisam doživela kreativnu blokadu u smislu da ne znam šta dalje da pišem. Međutim, vrlo često sam lenja da ono što već imam u glavi spustim na papir onim tempom kojim bih želela. Za rađanje ideja najviše je zaslužna muzika koju slušam, s obzirom na to da se tekstovi najčešće odnose na teme kojima i ja posvećujem pažnju.
- Protagonista romana Mentor odlazi u jednu specifičnu umetničku koloniju na časove kreativnog pisanja. I Vi ste, ako se ne varam, bili predavač u nekoj vrsti književne radionice? Da li nam možete reći nešto više o tome? Šta može, a šta ne može, da se nauči u ovakvim školama?
Kao što i Indigo u romanu kaže, ne verujem da se talenat može naučiti. Koliko god zvučalo kliše ili čak prepotentno, smatram da se pisac rađa, a ne postaje. Radionice mogu da budu veoma interesantne da se taj talenat izbrusi, kao i da se savladaju tehnički aspekti pisanja romana, obogati jezik i ujednači način izražavanja. Slično poslu koji rade urednici, s tim što je cilj da samog autora osposobimo da primeti neke nedostatke i radi na njima.
- Da li je, po Vašem mišljenju, dobra knjiga proizvod 99% rada i 1% talenta, 1% rada i 99% talenta ili je u pitanju 100% dar od Boga gde je umetnik samo kanal za izražavanje Njegove promisli?
Nisam sigurna koliko bih i sama iskoristila metaforu sa Bogom, ali razumem šta hoćete da kažete. Da, talenat jeste polazna tačka svega. Bez talenta, sva vežba ovog sveta neće biti dovoljna. To važi za svaku umetnost, pa i pisanje.
- U jednom trenutku romana Vaša junakinja se pobuni kada je nazivaju spisateljicom i tom prilikom kaže da je ona pisac. U čemu je razlika između spisateljice i pisca?
U pitanju je moj stav, moja odbojnost prema terminu “spisateljica”. Nekako mi zvuči manje ozbiljno, i više dolikuje autorkama onih knjižica za samopomoć u mršavljenju ili zavođenju mušlaraca. Pisac je titula, poziv. Ne poznaje rod.
- „Ne može svako da piše, jednostavno ne može“, kaže junakinja Vašeg romana. A, opet, čini se da danas baš svako može da piše?
Smatram da bi svako ko oseti potrebu da svoje misli, osećanja i ideje izlije na papir, trebalo to da uradi. Ovaj citat se odnosi na to šta se sve danas štampa i objavljuje, i prodaje rame uz rame sa ozbiljnim knjigama. Mislim da bi tu trebalo da postoje oštriji kriterijumi i selekcija. Strašno je da jedan propali poluerotski roman sa zapletom koji vređa intelogenciju svakoga ko ima više od 14 godina bude najprodavanije književno delo današnjice, na celom svetu. I do čitalaca je, ali kada bi imali bolji izbor, kvalitetnija dela, možda bi naučili i sami da prepoznaju šta vredi.
- „Jer nije važno delo i koliko ono vredi. Važno je samo ko koga poznaje, koliko ima novca, i ko kome druguje.“ Oseća se gnev junakinje romana kada opisuje proces objavljivanja knjige. Da li ste i sami ogorčeni na proces „proizvodnje“ knjige?
Zapravo, gotovo čitav roman je inspirisan upravo tim iskustvom. Veoma sam se razočarala kada sam naivno ušla u svet “pisaca” i izdavanja. Mislila sam da ću biti okružena intelektualcima, da postoji neki red i poštovanje rada i ličnosti. Moj zaključak je da je proizvodnja knjiga upravo to. Proizvodnja za tržište, koja se vodi istim pravilima kao i proizvodnja sira ili delova za automobile. Pakovanje, reklama, podmićivanje “kritičara”, poznanstva, usluge… Vaša knjiga vredi onoliko koliko ste novca i veza uložili u nju.
- Mentor je i roman o samospoznaji. Zašto je tako teško upoznati i prihvatiti sebe?
Zato što je to veoma bolan i neprijatan proces. Svi želimo da verujemo da smo dobri ljudi, kvalitetni, da nemamo loše osobine ili one koje imamo smatramo ne tako strašnim. Još je strašnije da priznamo sebi da nam ne odgovara nešto što drugima odgovara, nešto što se očekuje od nas. Da stanemo i glasno kažemo kako želimo da živimo svoj život. Ko smo zaista. Ja sam domaćica. Imam diplome i fakultete iza sebe, student generacije, govorim četiri jezika, i svako ko me upozna se prenerazi mojim životnim izborom. Svako ima mišljenje kako da se ponašate, i osudu ukoliko se ne ponašate tako. Potrebno je mnogo hrabrosti da budete ono što jeste. Većina ljudi nije spremna na to.
- „Pisanje nije ili umetnost ili zanat, već i jedno i drugo“, kaže junak Vašeg romana. Da li se slažete sa njim?
Nikako! Pisanje, kada dolazi sa pravog mesta, je umetnost. I jedino takvo pisanje je meni prihvatljivo.
- U svetlu Vašeg romana moram da Vas pitam da li je cilj pisanja napisati ili objaviti?
Pisati. Lepo je ako nam se ukaže prilika da objavimo i podelimo svoje delo sa svetom. Ali to nikada ne sme da bude cilj.
- Na čemu trenutno radite? Možemo li uskoro očekivati nastavak romana Crni dijamant?
Da, terenutno sam u petoj brzini sa završnim radovima na nastavku Crnog dijamanta. Roman se zove Sumporni cvet i čitaoci ga odavno nestrpljivo čekaju. Zbog Mentora sam i napravila dužu pauzu u radu na trilogiji, ali morala sam da izbacim to iz sebe.
- Šta trenutno čitate?
Ja sam onaj užasni pisac koji ne čita ništa dok radi na svojim delima. Ne želim da se podsvesno moji motivi i ideje pomešaju sa pročitanim, pokušavam da smanjim sve spoljne uticaje na svoje pisanje. Ali me svakako čeka poduži spisak romana kada završim.
- Koje knjige možete preporučiti posetiocima Bookvara?
Čitajte domaće! Iako su neke od mojih omiljenih knjiga dela stranih autora, oduševila sam se kada sam otkrila našu književnu scenu, pogotovo mlade pisce. Toliko kvaliteta i potencijala ima tu. Svima bih preporučila Vaša dela, oštra i hrabra, zatim dela Uroša Timića, Zorana Petrovića, Danijela Jovanovića.
Razgovarao: Milan Aranđelović
