„Bio jednom jedan čovek koji je baš mnogo i baš brzo radio i svoju dušu je odavno negde daleko ostavio za sobom. Bez duše je, štaviše, dobro živeo – spavao, jeo, radio, vozio automobil, čak i igrao tenis. Ponekad mu se ipak učinilo da oko njega puca ravan, da se kreće po praznom listu papira sveske iz matematike, prekrivenom sa svih strana jednim te istim kvadratićima.“
Ovako počinje, po svemu specifična, priča Izgubljena duša poljske nobelovke Olge Tokarčuk o čoveku koji je negde izgubio dušu.
Gubitak duše nije, kao što bi neki brzopleto zaključili, novija tvorevina užurbanog kapitalizma 20. i 21. veka. Još su domorodačka plemena, daleko od moderne trke za novcem, znala za ovu pojavu i tumačili je kao unutrašnju fragmentaciju čiji je uzrok u traumatičnom iskustvu ili u šoku koje su um i telo preživeli.
Starija šamanistička praksa ovaj fenomen je objašnjavala odlaskom duše u neke udaljene krajeve ili alternativne dimenzije. Ako se duša ne vrati onda osoba ne može postići unutrašnju ravnotežu. Ovo je bilo jedini mogući odgovor onih koji su, pre pojave psihologije, imali potrebu da objasne ovaj fenomen kako bi ga, nakon toga, i rešili.
Iako deluje kao redak fenomen prigodan za epizodu serije Dosije Iks ili stripa Marti Misterija gubitak duše je, pre, pravilo, nego izuzetak. Gubitak smisla, pravca, vitalnosti, misije, svrhe je nešto što mi često kanališemo kroz duboku tugu (i pogrešno objašnjavamo depresijom, mada gubitak duše može da dovede do nje). Najopasnije je što veoma mali broj ljudi, poput junaka priče Olge Tokarčuk, shvata šta se zapravo događa. Gubitak smisla života, životne energije i radosti mnogi doživljavaju kao nešto normalno. Gubitak duše nas sprečava da ostvarimo svoje pune potencijale.
Zamislite neku mladu osobu koja sanja da postane slikar ili pisac, ali koja mora da se povinuje očekivanjima roditelja da postane doktor, sudija Vrhovnog suda ili Već Nešto Veoma Važno I Dosadno. Ta osoba je na dobrom putu da izgubi dušu tako što će da ignoriše jedan deo svog bića. Ili, opet, ta osoba sledi svoj san i istrajava na putu da postane slikar ili pisac, ali, u svojoj podsvesti, i dalje očekuje odobrenje svojih roditelja. Zbog ove podvojenosti ličnosti, umetnička strast polako slabi, a krivac za to se traži u roditeljima, a onda sledi i slabljenje samopouzdanja… Na kraju, umesto da jednog dana dobijemo drugog Boba Živkovića ili Svetislava Basaru, mi imamo tužnu, nesrećnu i neostvarenu osobu koja samo želi da okonča ovaj pakao od života.
Karl Gustav Jung je među prvima pokušao da gubitak duše stavi u naučne okvire. “Gubitak duše danas je poprimio katastrofalne razmere”, izgovorio je Jung sredinom minulog veka. On je verovao da psihološka ličnost svakog čoveka sastavljena od više delova, od različitih osećaja samog sebe, a da nad tim delovima „gospodari“ svesni deo – ego, kao mentalna slika koju imamo o sebi, odnosno ono što verujemo da jesmo. „Disbalans psihičkog libida“, kako je ovo nazivao Jung, nastaje kada se neki od ovih delova naše ličnosti „pobuni“ i odbije poslušnost (i kontrolu) egu, svesnom delu naše ličnosti. Tada dolazi do odliva psihičke energije, nastaje neravnoteža koja narušava našu prirodnu celovitost.
Sve ovo prožima književna dela Olge Tokarčuk koja je po obrazovanju diplomirani psiholog, a jedno vreme je radila i kao psihoterapeut u klinici za mentalno zdravlje. Sebe smatra Jungovom učenicom, a to se naročito oseća u priči Izgubljena duša koju je u srpskom prevodu Marije Markić i sa odličnim ilustracijama Joana Konsehoa objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
Glavni junak priče je Jan koji živi sasvim normalan i uobičajen život gotovo da i ne primećujući da mu nešto fali. Duša. Tek kada je shvatio da ima problem mogao je da pokuša da ga reši.
„Ako ko ima moć da pogleda na nas odozgo, video bi po svoj zemlji lude kako žure, u znoju, sustale, veoma iznemogle, i njihove duše koje kasne za njima, izgubljene“, rekla mu je stara i mudra lekarka. „Iz toga nastaje velika pometnja, duše gube glave, a ljudi ostaju bez srca. Duše znaju da su izgubile svog domaćina, ali ljudi često ne shvataju da su izgubili svoju dušu.“
Po savetu lekarke Jan, ako želi da se ponovo sjedini sa svojom dušom, mora da čeka, a „… čekanje može da potraje. Drugog leka nema.“
Izgubljena duša je odlična minijatura, mada u velikom formatu i u tvrdom povezu, sa odličnim crtežima koji ne ilustruju već postaju integralni deo priče jer bez njih, kao i ljudi bez duše, jednostavno ne funkcioniše.
Piše: Milan Aranđelović
