Ekscentrični ruski pisac Viktor Peljevin već je navikao svoju publiku da u svakom narednom romanu nastavlja, manje-više, tamo gde je stao u prethodnom. Svaka ideja kao da je previše široka da stane između samo dve korice, te se, poput živog organizma, širi i produbljuje, omogućavajući autoru da gradi jedinstveni književni univerzum. Tako se dešava da ono za šta su čitaoci verovali da je konačna istina u jednoj priči zapravo bude samo jeftina kulisa za realnost sveta narednog romana.
Roman Otkid, koji je u prevodu Natalije Nenezić objavila izdavačka kuća Lom, nastavlja osnovnu ideju iz, kod nas objavljene, knjige KGBT+ i direktan je nastavak njegovog transhumanističkog ciklusa koji uključuje i romane Transhumanism Inc. i Putovanje u Elefsin.
U svetu budućnosti smrt je odavno postala stvar prošlosti. Pokojnici postaju „teglirani“, odnosno ljudi čija je svest sačuvana u odvojenim biološkim nosačima i prebačena u digitalno okruženje u kojem nastavljaju da postoje nakon smrti. Kao da Peljevin nudi neku svoju ideju Pakla u kome bogataši kupuju produžetak svesti, ljudi se pretvaraju u podatke, a društvo funkcioniše kao beskrajna mašina eksploatacije. Oni čiji su mozgovi i dalje u telima od krvi i mesa trude se da zasluže ovu vrstu večnog života.
Kako je feministička agenda doživela trijumf nad toksičnim maskulinitetom, tako su žene postale vladajući pol. Sve što je feminizirano superiorno je. U tom izvrnutom ogledalu budućnosti nekadašnji obrasci dominacije nisu nestali, već su samo promenili predznak. Tako je i među zatvorenicima, gde su feminizirani muškarci, takozvani „petlovi“, od najvećih žrtava u instituciji postali gospodari tamnica.
Jedan od njih, Kuker, odabran je od strane demonskih sila kao (do)nosilac novog Antihrista na Zemlju. Jedina osoba koja može da ga spreči u stvaranju novog Pakla jeste drevna feministkinja čije je postojanje već vekovima obavijeno velom misterije.
Međutim, kao i obično kod Peljevina, stvari su daleko složenije nego što deluju na prvi pogled, pa se religijski motivi, politička satira i transhumanističke ideje ubrzo prepliću sa motivima koji deluju kao čista fantastika.
Jedan od najneobičnijih detalja romana jeste da se junaci suočavaju sa mogućim povratkom dinosaurusa na Zemlju. To zvuči kao čista parodija, ali kod Peljevina takve ideje obično služe za filozofsku, religijsku i političku satiru.
Sam naslov Otkid obećava nešto „kul“, a zatim pokazuje apsurd i raspad sveta koji se krije iza tog privida. Kao i u većini Peljevinovih romana, radnja nije klasično linearna. Autor koristi elemente satire, metafizike i društvene kritike kako bi prikazao svet u kome su granice između autentičnog iskustva i medijski proizvedene realnosti gotovo potpuno nestale.
Peljevin vešto kombinuje uticaje Franca Kafke, Nikolaja Gogolja i sajberpank književnosti kako bi se pozabavio danas aktuelnim pitanjima: kako tehnologija menja ljudsku svest, ko kontroliše ljudsku percepciju i da li je identitet samo proizvod društvenih narativa.
Ako se zagrebe ispod površine zapleta o dinosaurusima koje je pre šezdeset i pet miliona godina uništio Isus Hrist, asteroidu koji leti ka Zemlji, feminističkim zatvorskim klanovima i korporativnim besmrtnicima, postaje jasno da je Otkid možda jedan od najurnebesnijih, ali i najmračnijih Peljevinovih romana poslednjih godina.
Za razliku od prvih romana koji su mu i doneli svetsku slavu, u kojima je pokušavao da razotkrije „svetske zavere“, mistične sile koje upravljaju svetom i nagovesti budućnost, čini se da je u transhumanističkom ciklusu Peljevin odustao od pisanja proročanstava o medijima, internetu i digitalnom kapitalizmu, jer je ta budućnost već stigla. Mnogi čitaoci i kritičari veruju da Peljevin više ne piše naučnu fantastiku o budućnosti, već satiru o sadašnjosti prerušenu u naučnu fantastiku.
Otkid možda ne donosi ništa epohalno novo u transhumanističkom ciklusu osim što ga proširuje novim nivoima ludila, teorija i metafizičkih obrta, ali upravo u tome leži njegova snaga jer svet koji opisuje sve više podseća na onaj u kojem već živimo.
Piše: Milan Aranđelović
