Da li je Antonije Ranđelović budući srpski Klajv Kasler?


Pisanje u Srbiji, naročito za one koji čine svoje prve književne korake, jeste zasnovano mahom na entuzijazmu i, gotovo mahnitoj, upornosti i istrajnosti. Zbog toga nije redak slučaj da autor ili autorka, u želji da konačno izraze svoje ideje, a strahujući da nemaju dovoljno vremena, odluče da svoje u svoje delo stave što više toga i to na veoma ograničenom prostoru.

Često se dešava da mladi autori početnici iskoriste svoje, nekada veoma originalne, ideje na priče od sto i nešto stranica dok bi iskusniji žanrovski autori poput Stivena Kinga, Dena Brauna ili Klajva Kaslera te iste ideje raširili na priče i do hiljadu i više stranica.

Naravno, moramo oprostiti i imati razumevanja za one koji tek počinju. Valja oslušnuti šta imaju da nam poruče i naslutiti ili čitalačkim iskustvom pronaći da li se iza prvih koraka kriju budući šampioni na duge staze.

Sve ovo pišem pod utiskom čitanja romana Zarobljene duše koju je, u izdanju Medivest KT, objavio mladi književnik iz Niša Antonije Ranđelović.

Njegova priča o razočaranom bivšem policajcu, a sada privatnom istražitelju, Andriji Ivkoviću koji biva uvučen u seriju ubistava ljudi sa margine čije tetovaže na kojima piše Deus Solis povezuju žrtve sa četvoricom najmoćnijih ljudi u Srbiji kao i sa Ivkovićevim ocem i koga istraga dovodi na naš Rtanj jeste idealno seme iz koga bi neko poput Kaslera razvio odličnu priču i stvorio još jedan bestseler.

Čini se da je mladi Ranđelović pomalo sagoreo u svom, sasvim opravdanom, nestrpljenju te je celu storiju smestio na ne više od sto dvadeset stranica gde je, čini se, ubacio sve što je želeo da izbaci iz sebe.

Ono što je nedvosmisleno jasno nakon čitanja ove knjige jeste da, uprkos svim početničkim greškama i neiskustvu i tehničkoj nepotkovanosti (kao i u bolno očitom padu koncentracije u pisanju određenih pasaža) samog autora (što je nešto što će se vremenom lako rešiti), jeste da je Ranđelović, pre svega, veoma načitan pripovedač. Način na koji piše nam nedvosmisleno pokazuje da je zanat pekao, onako kako bi to i trebalo, čitajući knjige. Ranđelović je strasan, pasionirani, čitalac što je sada, kada je na njega došao red da nešto napiše, dalo svoje prve vredne plodove.

PROČITAJTE I OVO:  "Polaris - poslednji grad", a prva knjiga Snežane Kanački

Tokom čitanja knjiga mladih autora tačno može da se vidi ko dosta čita, a ko je samo prošao pored biblioteke. Ranđelović je načitan pisac i to mu u samom startu daje ogromnu prednost.

Druga pozitivna stvar kod Ranđelovića jeste što je, iz napisanog jasno, svestrana osoba koju zanima mnogo toga i osoba koja zna dosta stvari.

Jedini problem je što je u svom entuzijazmu gomilu toga poželeo da izbaci iz sebe odmah i sada.

Strpljenje je, definitivno, osobina koja bi trebalo da krasi svakog pisaca (osim možda Bukovskog).

Ranđelovićev talenat je prepoznat i od strane žirija konkursa Tvoja reč što ga je dovelo u lepu situaciju da postane najmlađi srpski autor čiji je roman (prvenac, Prorokova suza) objavljen na platformi Bookmate.

Strpljenje i upornost je ono što Ranđelovića deli od doba kada će postati veliki pisac. Sve ostalo već ima ili će steći na tom putu.

Trebalo bi ga podržati u tome.

Piše: Milan Aranđelović