Postoji jedan trenutak, uvek isti, koliko god puta da mu se vratite – pročitate stih i nešto u vama sedne na mesto koje niste znali da postoji. Ne razumete ga do kraja, ne biste umeli da ga prepričate prijatelju za stolom, uz kafu, a opet – sad znate nešto što pre te rečenice niste znali. To je poezija, i to je razlog zašto će nadživeti sve ostale forme kojima pokušavamo da uhvatimo ono što nas boli ili raduje.
Proza nas ubeđuje. Vodi nas kroz argument, kroz radnju, kroz vreme i obećava nam da ćemo, ako izdržimo do kraja, nešto razumeti. Poezija ne obećava ništa tome slično. Ona ne pokušava da vas ubedi u ništa, jer nema tezu – ima samo pokušaj da se jedan trenutak, jedno osećanje i jedna slika, sabije u prostor koji je manji od nje same i da u tom momentu nešto pukne i procuri pravo u vas. Zato pesma o gubitku nekog voljenog često pogodi jače od cele knjige na istu temu. Nema tu vremena za odbranu, nema mesta da se sakrijemo iza likova, vremena i fabule. Stih vas nađe pre nego što stignete da se pripremite.
Zato je, verujem, poezija najstariji oblik ljudskog glasa i ostaje poslednji koji nas napušta. Deca je prave pre nego što nauče gramatiku, u brojalicama, u ponavljanjima, u ritmu koji dolazi pre bilo kakvog smisla. Stari ljudi joj se vraćaju kad proza postane preteška, kad im nedostaje strpljenja za zaplet, ali ne i za jedan dobar stih koji kaže sve što je potrebno reći o starenju u pet redova. Poezija je, u tom smislu, jezik na najnižoj tački i najvišoj tački ljudskog iskustva istovremeno i ono što ostaje kad se sve drugo oljušti.
Ali – i sad dolazi onaj deo koji retko ko želi da izgovori naglas – poezija danas trpi od jedne čudne demokratizacije koja joj, paradoksalno, šteti. Postala je forma za koju svako misli da mu ne treba zanat. Niko ne bi seo da svira violinu bez ijedne lekcije i to nazvao umetnošću, ali gomila ljudi je spremna da prelomi rečenicu na tri reda, doda neku prostu reč gde treba popuniti prazninu, sve to baci na papir i to proglasi pesmom. Rezultat je poplava tekstova koji liče na dnevničke zapise isečene makazama – iskrenih, možda, ali bez ijedne odluke u sebi. Jer, pesma nije samo puko osećanje, ona je čitav jedan proces – zašto ta reč, a ne ova, zašto tu pauza, a ne rečenicu dalje, zašto rima ovde zvuči dobro, a ovde bi zvučala kao jeftin trik.
To ne znači da poezija mora biti teška ili na bilo koji način komplikovana da bi bila prava – neki od najvećih pesnika pisali su jednostavno, gotovo razgovorno. Razlika između jednostavnog i lakog jeste u tome što je jednostavno rezultat brisanja svega suvišnog, dok je lako odsustvo truda da se uopšte nešto briše. Dobra pesma je uvek ono što ostane kad autor izbaci sve što nije moralo da bude tu – a to je posao, ne inspiracija koja padne s neba u tri ujutru i ostane netaknuta.
Možda zvuči surovo reći da ne ume svako da piše poeziju, u vremenu kad insistiramo da je svaki glas jednako vredan izražavanja. I jeste svaki glas vredan da bude izražen – ali izraziti nešto i napraviti od toga umetnost nisu ista radnja. Jedno je katarza, sasvim legitimna i potrebna, a drugo je zanat koji traži da sopstvenu bol posmatrate sa dovoljno hladnoće da je oblikujete u nešto što će dotaći i nekog ko tu bol nikad nije osetio. To je razlika između vikanja i pevanja – oba dolaze iz istog mesta u grudima, ali samo jedno od to dvoje neko drugi poželi da čuje ponovo.
I baš zato, kad naletite na pravu pesmu, retku, začinjenu godinama nečijeg zanata i istinski proživljenog trenutka – prepoznaćete je odmah, po tome što vas neće pustiti da produžite dalje bez da se zaustavite. Neće vas ubediti ni u šta. Samo će vas, na tren, naterati da budete potpuno, neodbranjivo prisutni u sopstvenom telu. I zato poezija, uprkos svemu što joj danas radimo, ostaje ono najlepše što je čovek smislio da sa jezikom uradi.
Piše: Milan Lečić