Dok se savremeni svet ubrzano okreće kratkim formama, instant senzacijama i sadržajima koji traju koliko i pokret prsta po ekranu, Lazar Jovanović svesno bira drugačiji put – roman koji traži vreme, koncentraciju i poverenje. Njegovo drugo delo, Gavranov paradoks, nastavak uspešnog trilera Šifra Rajs, ne samo da zadržava čitaoca, već ga vodi dublje u mračne lavirinte istorije, misterije i ljudske psihe. U razgovoru za Bookvar magazin, Jovanović govori o izazovima nadmašivanja samog sebe, o pisanju kao istraživanju nepoznatog i o tome zašto veruje da misterija, kada je dobro ispričana, nikada ne izlazi iz mode.
- Gavranov paradoks je drugi roman u serijalu, i logičan je nastavak Šifre Rajs. Koliko Vam je bilo teško da nadmašite ili makar dostignete kvalitet prvenca?
Priznaću da je bilo prilično izazovno. S jedne strane suočavate se sa problemom što kada posmatrate svoj rukopis, teško da možete da budete potpuno objektivni. Ili ste previše subjektivni ili previše samokritički nastrojeni ka svom rukopisu. Ja naginjem ovoj drugoj grupi. Znao sam da moram da ponudim složeniji i intrigantniji zaplet, kao i dodatni razvoj likova. Za sve ostalo, trudio sam se samo da sledim smernice i kritike publike, jer smatram da je to najbolji putokaz ka napretku. Nadam se da sam uspeo da ovim romanom „podignem nivo“. Vreme će pokazati.
- U vremenu kada pažnja publike traje trideset sekundi, Vi birate gustu, detaljnu i istorijski utemeljenu priču. Verujete da i dalje ima mesta za takvu vrstu romana?
Apsolutno. Uprkos tome što nas okruženje i digitalni mediji nekako „guraju“ ka jednostavnim i neopterećujućim sadržajima, smatram da ljudi koji cene dobru misteriju zapravo vole i žele da im vijuge budu što više uposlene. Ne mislim da će interesovanje ka takvim pričama nestati, niti se smanjiti u budućnosti.
- Vaši romani vode čitaoce kroz stvarne lokacije Beograda, ali i kroz skrivene kutke njegove istorije. Kako izgleda Vaš proces istraživanja – od ideje do scene u romanu?
Ne postoji neki šablon po kojem to radim, ali ono što mi je važno jeste da znam šta želim od romana, ili bolje rečeno – šta je centar priče. Koja istorijska ličnost ili događaj nose narativ? Potom dosta vremena provedem istražujući generalnu faktografiju i trudim se da o ličnostima i događajima saznam što više. Potom od svega što sam saznao i naučio biram ono što bi čitaocima bilo najzanimljivije. Manje poznate činjenice, intrige, misterije, neobjašnjene događaje… Nakon toga je sve samo pažljivo i precizno uklapanje u priču, odlučivanje o tome koji je momenat najbolji za činjenice da budu iznete i ispričane, tako da ostave utisak.
- Kako balansirate fikciju i činjenice, a da priča ostane uverljiva?
Odgovor na ovo pitanje je prilično jednostavan – ne izmišljati ništa što se kosi sa činjenicama i ne menjati ono što je poznato. Priznaću da sam se učio na negativnom primeru nekih popularnih stranih pisaca koji imaju savršen osećaj za to gde leži dobra priča, sjajno biraju istorijske događaje i ličnosti za roman, ali kroz pisanje potpuno odu u pseudoistoriju. Autentičnost ovakvih romana jako mnogo zavisi od toga koliko je to što pišete uverljivo. Tamo gde je istorijski nešto nedorečeno ili ne postoje odgovori na pitanja – tu imate manevarski prostor. Tu tražite način da zagolicate maštu publici i ponudite neke svoje odgovore.
- Ubistvo u masonskoj loži, sablja kralja Aleksandra, krvava poruka, bomba sa tajmerom na javnom mestu… zvuči kao filmski scenario. Da li pišete s idejom da bi Vaše knjige mogle biti ekranizovane?
Ja volim da kažem da je dobar triler kao film na papiru, a to je tako zato što su i filmska i književna umetnost srodne po jednoj stvari – obe pričaju priče. Kako emocije nose dramu i na ekranu i u knjigama, tako i kod trilera – napetost, preokreti, akcione scene čine srž bilo na papiru bilo na ekranu. Iako bi svaki pisac voleo da vidi svoja dela ekranizovana, ne idem nužno za tom idejom. Loše ekranizovana knjiga može dosta da odvrati čitaoce i umanji doživljaj priče. Zato je bitno i ko bi i kako to uradio. Iskren da budem – više bih voleo da moji romani ostanu samo romani nego da publika dobije ekranizacije koje ne ispunjavaju očekivanja.
- Imate li već u planu treći deo serijala? I ako da, možete li nam makar nagovestiti u kom pravcu će ići?
Oduvek sam priču o Nataliji Mikić zamišljao kao trilogiju. Interesantna stvar je da je Gavranov paradoks trebalo da bude poslednji deo te trilogije, ali ono što će sada biti treći deo zahtevao je da likovi dodatno sazru i da se čitaoci još više povežu sa njima. Poslednji deo trilogije će u suštini biti veliko finale. Vratiće priču na početak i okrenuti naglavačke sve što su čitaoci znali i saznali o slučaju Rajs i aktivirati one male skrivene detalje koje sam rasuo svuda kroz Šifru Rajs i Gavranov paradoks. Ono što obećavam jeste da će to biti za nijansu drugačije o prva dva romana, ali svakako najličniji i emotivno najteži slučaj za likove.
- Šta Vam je najvažnije kad čitaoci završe roman?
Najvažnije mi je da imaju onaj nedefinisani gorko-slatki osećaj zadovoljstva koji i sam imam posle čitanja dobrog trilera. To je trenutak kada ste dobili odgovore, u šoku ste jer vas je rasplet išamarao, sve je leglo na mesto, u isto vreme vam je žao što se sve okončalo, ali o priči, likovima i scenama ostanete da razmišljate dugo nakon što pročitate poslednju stranicu.
Roman Gavranov paradoks potvrđuje ono što se već dalo naslutiti u Šifri Rajs – da Lazar Jovanović pažljivo gradi ne samo napete zaplete, već i svetove koji podjednako počivaju na činjenicama i fikciji. Njegova književnost proizilazi iz želje da se istorijski konteksti ne ispripovedaju samo kao prošlost, već kao slojevi koji oblikuju sadašnjost i pitanja koja još nemaju odgovor. Obećanje velikog finala u trećem delu serijala zvuči kao poziv da se vratimo na početak – ali ovaj put sa dubljim razumevanjem. I to je možda najveća vrednost njegovih romana: sposobnost da nas nateraju da se zadržimo, razmislimo i ponovo zapitamo.
Razgovarao: Milan Aranđelović