Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu. Diplomirao je na Katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane Kameno jezero, Talog , Srpski psiho i Koloseum, kao i strip Karton siti (na srpskom i engleskom). Veliki broj njegovih kratkih priča, stripova, filmskih i književnih prikaza publikovan je u raznim magazinima, antologijama i periodici. Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik.
Popričali smo sa njim o njegovim književnim počecima, preprekama sa kojima se suočavao, načinima na koje ih je prevazilazio, kao i o savetima koje bi mogao da ponudi mladim autorima.
- Sa kojim problemima ste se suočili kada ste pisali svoju prvu knjigu? Koji je bio najveći problem?
Što se tiče pisanja prvenca, nisam imao mnogo problema jer sam bio mlad i nisam znao dovoljno da bih brinuo koliko treba (smeh). Naprosto se u čoveku akumulira previše toga što je pročitao i odgledao u dotadašnjem životu i poželi da to nekako izbaci iz sebe.
- Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu? Šta Vam je najviše pomoglo, a šta odmoglo?
U mom slučaju stvarno nije bilo teško. Što, nažalost, za većinu debitanata, bez obzira na njihov kvalitet, nije slučaj. Imao sam sreću da moj prvenac, koautorski roman Srpski psiho, bude među prvih šest knjiga koje je Laguna objavila u trenutku kad je tek počela da objavljuje domaće pisce. Roman je dobio ogromnu pažnju medija i kritike, a ja sam iz svega toga puno naučio. Naravno, stresno je kad si tako bačen u žrvanj s jedva dvadeset godina, ali vredelo je. Mislim da sam tokom rada na toj knjizi, s koautorom i kasnije sa urednikom, a i tokom njenog promovisanja, naučio mnogo toga što, nažalost, čak i neki mnogo stariji pisci nikada ne nauče. Sad, šta je pomoglo? Pretpostavljam to što sam imao provokativan roman pisan jezikom i stilom kakav ovde nije bio uobičajen. Verovatno je to privuklo pažnju urednika i izdavača. Naravno, isto to je privuklo mnoge koji su satanizovali knjigu.
- U kom trenutku ste za sebe mogli da kažete da ste postali pisac?
Mislim da sam postao pisac onda kad sam zaključio da možda nikada neću postati pisac. Ako to ima smisla. Shvatio sam da ne smem da se opuštam i da ne smeju da me ponesu pozitivne kritike. I, naročito, da ne verujem nikome ko me hvali bez argumenata. Takođe, bez obzira na to koliko vremena i truda utrošiš na neku knjigu i bez obzira na to koliko ona dobro prođe, kad počneš novu, sve to prolaziš iznova. Nema prečica. Dokle god ne zaboravljam na to, mislim da sam na putu da postanem pisac (čak i ako se to nikad ne desi).
- Postoji li razlika između pisca i književnika?
Ja zaista ne vidim razliku.
- Da li se suočavate sa spisateljskom blokadom i kako je pobeđujete?
Ne verujem u spisateljsku blokadu, samo u lenje pisce. Uglavnom kad se neko suoči s tim, ili nije dovoljno promislio ideju, ili nije dovoljno istražio… Često je najteže naterati se da sedneš i napišeš jednu rečenicu. Ostale je ubrzo slede.
Željko Obrenović: Danas je više pisaca nego čitalaca
- Koliko je istraživanje o temi o kojoj želite da pišete važno? Da li je?
Zavisi od toga o čemu pišem. Ako za tim ima potrebe, istraživaću što je više moguće. Za Koloseum sam odgledao ni sam ne znam koliko potkasta s MMA borcima, i ko zna koliko dokumentaraca o istraživačkim novinarima i pročitao ko zna koliko knjiga i o savremenim borcima, i o rimskim gladijatorima i Koloseumu, i o kriminalu i kod nas i u svetu… Sa druge strane, za Kameno jezero bi se reklo da nisam istraživao ništa. Ili pak da sam istraživao čitav život. Jer je tu mnogo toga što je moja svakodnevica.
- Šta uočavate kao najveću grešku koju danas prave mladi autori?
Najveće greške koje mladi pisci prave danas se verovatno ne razlikuju previše od grešaka koje su mladi pisci pravili bilo kada u prošlosti. To se prvenstveno odnosi na to da nedovoljno sređuju rukopise, da ih daju na čitanje samo prijateljima i rodbini koji im neće reći ništa loše, ili neće ništa loše ni videti, i na koncu, najveća greška, koja dolazi kao kruna: ako ih svi ozbiljni izdavači odbiju – ili još gore i pre toga – štampaju sami knjigu. Na taj način se ne postaje ugledan i cenjen pisac. Možda će oni čak i uspeti da prodaju tiraž (ako im je samo to cilj, onda ništa), ali zašto bi bilo koji kritičar, ili ozbiljan čitalac, želeo da pročita knjigu koju niko nije hteo da objavi? Izdavači naprosto daju na težini romanima, naročito ako su renomirani.
Pričitajte i prikaz romana Kameno jezero: Bajka o jezovitoj zbilji
- Da li možete da ponudite neki savet mladim ljudima koji žele da počnu da se bave pisanjem?
Nemojte čekati muze i nadahnuće. Razmislite o čemu vi to zaista želite da pišete, istražite koliko je potrebno, osmislite likove i osnovu zapleta-priče i onda sedite i pišite. Kako veliki Lorens Blok kaže, “Ako svaki dan napišete makar jednu stranu, za godinu dana ćete imati roman. I ajde sad, recite mi da ni na onaj najgori dan ne možete da napišete jednu pišljivu stranicu. Ako je tako, onda verovatno i ne treba da se bavite pisanjem.“
Razgovarao: Milan Aranđelović
