Kada bi bilo potrebno da uporedimo ove priče sa radovima poznatih književnika, moglo bi se reći da su priče iz zbirke „I ravnodušnost je ubila mačku“ srećan spoj Kafke, Kamija i Terija Pračeta.
Ljudi ostaju ljudi. Postoji neko prokletstvo u čovekovom biću što ga čini otpornim na sve promene. Jer šta smo mi danas? Koliko se razlikujemo od naših predaka koji su napustili Afriku i naselili ostale kontinente? Da li smo i dalje ostali pećinski ljudi koji umesto toljage imaju nuklearne glave?
U nekim trenucima malodušnosti, očaja ili psihičkih problema, često se nosimo mišlju da nam je tako malo potrebno za sreću, spokoj i zadovoljstvo. Samo da smršam i biću srećan. Da popravim ocenu iz matematike, da položim samo još ovaj ispit, da se udam, razvedem, da izađem sa robije, da presudim zlikovcu…
Mislimo da će mala promena u svetu biti ta pilula sreće. Verujemo da će odluka koju donesemo, sama želja da više ne budemo tužni ili ljuti, doprineti da se zaista više ne osećamo tako.
Pitanje je koliko je čovek evoluirao tokom ovih 300.000 godina postojanja. Osim telesnih promena tokom bronzanog doba izazvanih promenom načina života kada smo od slobodnih lovaca Zemlje postali paori i robovi zemlje, kada je u pitanju svest i psiha, evolucija nas nije baš preterano menjala.
Inteligencija je poslednji evolutivni dar koji smo dobili. A i to je bilo davno.
Čini se da je sudbina da ljudi ostanu ljudi u ma kom okruženju i u ma kojim uslovima.
Upravo je to bila polazna tačka Tamare Đenadić kada je pisala svoju prvu zbirku priča I ravnodušnost je ubila mačku (Otvorena knjiga). Smeštajući junake svojih priča u nemoguće, često bizarne, situacije ona pokazuje da je čovek biće kontinuiteta.
U pričama defiluju superheroji, depresivci, egoisti, samozaljubljenici, šizofreničari, otvaraju se portali u druge dimenzije, pojavljuju se uklete kuće zaposednute duhovima, doleću asteroidi koji će uništiti Zemlju, trguje se emocijama i urođenim talentima… I sve to, ma koliko bizarna situacija bila, pokazuje da će čovek uvek reagovati kao čovek.
Đenadić je petnaest godina provela u bankarskom sektoru, da bi zatim prešla u IT vode, pa ipak nije odustala od ljubavi prema pisanoj reči. Ova zbirka, na kojoj je radila tri godine, dokazuje koliko je ta veza duboka i ozbiljna.
Jer I ravnodušnost je ubila mačku je zbirka izuzetno kvalitetnih priča, fenomen koji se sve ređe viđa pod našim književnim nebom. Autorkin stil je besprekoran, a priče su dinamične, interesantne i zanimljive.
Đeranić stvara naizgled poznate, ali ipak originalne svetove, i priče koje nam do samog kraja drže pažnju. Svaka priča je okean za sebe. Kada jednom uronimo u njega ne odustajemo od čitanja želeći da otkrijemo „šta je sada smislila“.
Kada bi bilo potrebno da uporedimo ove priče sa radovima poznatih književnika, moglo bi se reći da su priče iz zbirke I ravnodušnost je ubila mačku srećan spoj Kafke, Kamija i Terija Pračeta.
I sve funkcioniše savršeno skladno.
Piše: Milan Aranđelović
