„Samo jedno proleće“ Antona Balaža duhoviti je prikaz Praškog proleća koji nas tera na onaj gorak, ali i zdrav, smeh koji oslobađa i leči.
Kada je Komunistička partija došla na vlast u Čehoslovačkoj bio je to pravi praznik demokratije kao istinski odraz iskazane volje građana i građanki. Te 1948. godine još uvek je bilo živo sećanje na Minhenski sporazum u kome je Zapad dopustio Hitleru da zauzme deo Čehoslovačke kao i na Čerčilov i Ruzveltov dogovor sa Staljinom da Crvena armija oslobodi Prag uprkos tome što je američka vojska bila bliža. Zato je Komunistička partija pobedila kao izvorno narodni pokret bez potrebe za brutalnim merama kakve su primenjene u drugim zemljama u centralne i istočne Evrope.
Već do šezdesetih godina minulog veka, Česi i Slovaci su počeli da pokazuju neslaganje sa postojećom situacijom u zemlji. Reformističke snage u samoj Komunističkoj partiji su uspele da na njeno čelo izaberu Aleksandra Dubčeka. Kao lider onih koji su želeli društvene promene Dubček je započeo promene sistema. One, međutim, nisu bile usmerene na potpuno odbacivanje starog režima kako što se to dogodilo u Mađarskoj 1956. godine. Uvođenje, kako su to tada zvali, „socijalizma sa ljudskim likom“ imalo je široku podršku društva.
Međutim, značajna manjina, ali na visokom rukovodećim pozicijama u partiji, bila je protiv ovakvih promena. Takođe su i sovjetske vođe na ova dešavanja gledali kao na pretnju njihovoj hegemoniji u zemljama Istočnog bloka. Kada pregovorima nisu mogli da zaustave već započete procese, okrenuli su se vojnom rešenju. Na poziv lojalnih čehoslovačkih komunista koji su u pismu zatražili „bratsku pomoć protiv kontra-revolucije“ armije iz pet zemalja Varšavskog pakta izvršile su invaziju na Čehoslovačku.
Biće potrebno da prođe još dve decenije pre nego što će Čehoslovačka ponovo, sada sa uspešnim ishodom, krenuti putem društvenih promena.
Ali tih osam meseci uslovne slobode, od januara do avgusta, ostaće zauvek upisani, kako u istoriji, tako i u sećanjima onih koju su tada živeli.
Upravo se tim periodom bavi i roman Samo jedno proleće Antona Balaža koju je, u prevodu Zdenke Valent Belić, nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
Roman prati grupu prijatelja, studenata i mladih ljudi, iz Bratislave, koji su odlučili da iskoriste svaki novi trenutak slobode i konačno rade ono što žele. Zanimljivo je da ovaj roman nema glavnog junaka. Svih šest centralnih likova su ravnopravni i svako od njih ima svoju malu priču, svoj unutrašnji razvoj, kroz veliku priču. Tu su diplomac filmske režije, student naučnog komunizma, student francuskog jezika i pesnik, likovna umetnica koja je preživela Aušvic, prelepa studentkinja glume, kao i ćerka ruskih emigranata.
Sloboda je došla, počinje da se sluša drugačija muzika, da se slave zabranjeni nacionalni heroji, granica između Austrije i Čehoslovačke može da se pređe, pa mladi počinju da otkrivaju pravi donji veš („po ugledu na Merilin Monro“), a neki ga, po uzoru na hipike, potpuno odbacuju… Osim donjeg veša, menja se i uloga partije, ukida se cenzura, štampa postaje slobodnija, omogućena je veća sloboda diskusije, zabranjene knjige ponovo su dostupne, počinju da se snimaju drugačiji filmovi…
Ono što pomalo frustrira inostrane novinare koji su došli da izveštavaju o promenama koje su zahvatile zemlju jeste nedostatak filmičnih scena nasilja i revolucije. Bila je to ista godina u kojoj su građanski nemiri zahvatili, ne samo Francusku, već i Jugoslaviju. U SAD su ponovo izbili rasni sukobi jer je te godine ubijen Martin Luter King, italijanski studenti su zauzeli univerzitet, njihove nemačke kolege pokrenule masovne proteste, u Severnoj Irskoj su te godine započele Nevolje, u meksička vojska je izvršila masakr nad civilima koji su protestovali, a eskalirao je sukob između pobunjenika i vojne diktature u Brazilu. Dok se sve ovo dešavalo Čehoslovačka je na miran način uplovila u neku vrstu tranzicije. Na koncu će se ispostaviti da je u pitanju bilo interregnum, a ne proces promena.
Iako nestašni i još uvek sa senom u kosi, junaci romana polako primećuju kako su drugovi i drugarice iz starih garnitura, umesto sovjetskih izvadili nacionalne zastave, umesto ruskih pustili američke muzičke hitove, kako su sačuvali svoje privilegije i kako su neometano nastavili da kadriraju po svom nahođenju… Kako vreme prolazi, junaci priče počinju da se brinu da li su previše zakoračili u slobodu, i sve se više pitaju da li će sloboda umeti da pevao kao što je Dženis Džoplin pevala o njoj.
I sam učesnik događaja o kojima piše, Balaž celoj priči prilazi, ne samo sa vremenskim otklonom, već i sa potrebnom dozom humora. Emotivno i temporalno dovoljno udaljen od događaja u kojima je i sam bio učesnik autor je spreman da na sve zablude, protraćene snove i želje, ali i prevare i obmane gleda sa ironijskim otklonom i kroz zdravu količinu smeha. On se ne podsmeva, već nas poziva da se nasmejemo. Taj smeh će uglavnom biti gorak, jer i sami smo prošli kroz slična iskustva i na slične načine bili zavedeni ili prevareni. Ali to je i onaj zdrav, smeh koji oslobađa. Smeh kroz koji izbacujemo iz organizma loše stvari i posle kojeg smo rasterećeni.
„Mislio sam da mi je život tragedija“, kaže Hoakin Finkis u ulozi Džokera u istoimenom filmu. „Ali sada shvatam da je komedija.“
Pomalo gorak citat koji nas uvek podseća da iz svega što je komično može da se krije ono tragično. A takva je i knjiga Samo jedno proleće. Duhovita i lagana za čitanje priča o teškim temama. U pitanju je univerzalna priča o društvenim promenama i onima koji su poverovali u njih.
Piše: Milan Aranđelović
