Nema bolje prilike za generacijsko okupljanje od sahrane. A upravo jednim takvim događajem započinje roman Prelest mladog srpskog autora Filipa Grbića koji je nedavno objavila izdavačka kuća Vulkan.

Samoubistvo mladog Viktora Jokanovića povod je za skup starih prijatelja oko njegovog groba. Eto divne prilike da se svi ponovo vide, izogovaraju, procene koliko su se ugojili, oćelaveli, duhovno i fizički propali, koliko se životni neuspesi ocrtavaju u njihovim najnovijim borama i velikim podočnjacima. Čini se, ipak, da su ovaj put sve oči pune prezira i osuđivanja uperene samo u jednu osobu. Da, da. U pitanju je upravo protagonista ovog romana. Maksim Tumanov, lično. Viktorov najbolji prijatelj. Toliko su bili dobri ortaci da Viktorova majka ne želi ni da ga pogleda, a i ostali su veoma suzdržani kada je u pitanju komunikacija sa ovom personom.

Kako je Maksim zaslužio sav ovaj prezir i sveopšte gađenje? Na koji način je odigrao ključnu ulogu u Viktorovom propadanju i konačnom padu na visoku granu drveta na kojoj se obesio? Šta je to tako specijalno loše u mladom profesoru filozofije iz ozbiljne i pristojne građanske porodice? Ništa! Apsolutno ništa je sve ono što se nalazi u njegovoj duši. Budući da priroda ne podnosi prazan prostor taj vakum unutar Maksima ispunjen je bolom. Čist i nepatvoren bol depresije i očaja godinama se širi Maksimovim telom. Bol koji iscrpljuje.

„Prinuđen sam da sarađujem, da opštim sa ljudima, a ljudi me razdražuju i umaraju. Bol iz godine u godinu postaje prekomeren, a radosti su se proredile, može biti da su i sasvim iščezle. Osećam da imam sve manje snage za život.“

Maksim neprekidno traga za nekim antiseptikom koji će izlečiti njegove rane ili, makar, ublažiti neizmernu bol. Alkohol , droga i neobuzdani seks u koje Maksim, makar, za trenutak, traži spas ne mogu da mu pomognu da prestane da oseća šta (ne) oseća. Osim autodestruktivnog ponašanja kojim uništava sve svoje šanse i potencijale, ovakvim životnim stilom na dno povlači svakoga ko mu se previše približi. I Viktor je jedna od plivača i mulju života kojeg je Maksim povukao na dno. Drugi su imali sreću da se na vreme distanciraju od ovog egocentričnog nosioca svih boli ovog sveta.

„Ne želim sunce, ne želim oblake, a ni budućnost takođe ne želim. Želim samo da legnem u krevet i da me svi ostave na miru.“

Nedugo nakon Viktorove sahrane na vrata Maksimovog života zakucala je dekadentna prošlost u vidu ćerke tinejdžerke. Kao plod jedne od hiljadu i jedne sulude noći ćerka je prava novost u njegovom životu. Zbog ove novosti vredi se potruditi, dekontaminirati, ozdraviti i krenuti na pravi put. A tu je i nova devojka, stara poznanica sa terapije, koja je puna razumevanja i tolerancije prema njegovim destruktivnim inhibicijama, kao i znanja kako da se sa njima uhvati u koštac.

Čini se da je pred Maksimom čitav jedan novi život. Sve je konačno savršeno i normalno. Zašto onda ne bi prestao da uzima lekiće koji ga jedini održavaju na površini?

„Neki ljudi imaju potrebu da se prave ludi. S druge strane, ja moram da se pravim da sam normalan.“

Filip Grbić je mladi srpski autor koji je za svoj prvi roman Ruminacije o predstojećoj katastrofi dobio nagradu Miloš Crnjanski za 2016. i 2017. godinu. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Predaje filozofiju, radi kao bibliotekar i bavi se književnim prevođenjem. Prelest je njegov drugi roman, koji mnogi vide kao ozbiljnog kandidata za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

U romanu Prelest Filip Grbić koristi depresiju glavnog junaka da oslika generaciju ljudi koja se tokom tranzicionih decenija negde zaglavila. Opšte je poznato zašto je čitava jedna generacija svojevremeno odlučila da izvrši kolektivni suicid predoziranjem ili da spasonosnu terapiju potraži van dometa kandži balkanskih zađevica. O generacijama koje su stasale nakon njih malo se ko bavi. Smatra se da su nedostatak sankcija u vazduhu i obilje bezviznog režima kao i brza internet konekcija sasvim dovoljni za jedan neometan rast i razvoj duše i tele. A, opet, u mračnim vekovima se smatralo i da je Zemlja ravna kao i da je vakcinacija nešto dobro i korisno. Filip Grbić u ovom romanu pokušava da razbije predrasudu o srećnoj (ili, makar, manje nesrećnoj) generaciji koja je stasala negde između petooktobarskih i dvanaestomartovskih promena. Starijima je možda teško da shvate, ali mladim ljudima samo odsustvo rata (ili, kako mi na Balkanu volimo da kažemo, prisustvo primirja) nije dovoljno za sreću. Potrebno je više jednoga, a manje nečega drugog.

Filip Grbić daje kroki, skicu generacije koja je izvolela biti prisutna i stasala za život u vreme kada je za to našla za shodno. Oni su tu i, do poslednjeg čoveka, neće odustajati od (ne) odustajanja.

„Detinjstvo je patnja, mladost je još veća patnja, odraslo doba, sa svojom svešću o vlastitim ograničenjima, otvara čitav jedan novi univerzum bola, da bi na kraju nastupila starost, doba čiste patnje i poražavajuće nemoći.“

Filip Grbić piše savršeno uglačanim i pitkim stilom, koristeći rečenice koje naprosto uvlače u svet glavnog junaka. Prava je šteta što je zbog manjka ličnog iskustva autora o temama kojima se bavi, taj svet, pomalo siromašan i jednodimenzionalan. Protagonista je neubedljiv, a sporedni likovi služe samo kao kulise za monodramu Maksima Tumanova. Najbolji delovi su oni u kojima autor, kroz misli glavnog junaka, secira savremenu društvenu klimu i savršeno oslikava neke od društvenih fenomena početka ovog veka. Tamo gde je Filip Grbić omanuo kao depresivac, briljirao je kao književnik i filozof.

Prelest je drugi roman mladog književnika i pokazatelj da Filip Grbić ide u odličnom pravcu i da od njega tek možemo očekivati prave spisateljske bisere. U pitanju je autor na koga bi, svako ko voli dobru pisanu reč, trebalo da obrati pažnju i da zapamti njegovo ime. Kod ovakvih autora kakav je Grbić vredi gajiti nadu da će nastaviti da piše.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts