Prilikom svakog novog čitanja priče Franca Kafke čitaocima nude jedinstveno i neponovljivo iskustvo. Novi prevod Jovice Aćina poziva na ponovno otkrivanje jednog od najboljih pisaca minulog veka.
Čak i onima koji nisu čitali dela Franca Kafke poznato je njegovo ime. Oni koji su, makar, zakoračili u svet književnosti znaju i priču o njemu. Povučeni književni marginalac, nesiguran u sebe, u svojoj poslednjoj volji obavezuje svog najboljeg prijatelja Maksa Broda, da spali njegove neobjavljene rukopise. Prijatelj, ipak, ne postupa u skladu sa testamentarnom voljom. Naprotiv. Sasvim u suprotnosti sa izraženom željom svog prijatelja, Brod proučava rukopise, popravlja ih, povezuje i uređuje, da bi ih na koncu i objavio.
Možda je Maks Brod ipak suviše dobro poznavao svog prijatelja i njegovo nisko samopouzdanje. U dobroj veri da je želja za uništenjem rukopisa samo Kafkina poslednja i dosledna potreba da, zbog nesigurnosti, negira sebe i svoje potencijale, Bord postupa kao neko ko prepoznaje pravu poruku svog najboljeg prijatelja. Poruku koju svaki umetnik, upravo kroz svoja dela, želi da saopšti svetu.
Ono što je nama važno je da su rukopisi sačuvani i objavljeni. Tokom godina ime i delo Franca Kafke postajaće sve popularnije i poznatije širom sveta. „Kafkijanski“ će biti izraz koji će koristiti i oni koji nikada nisu pročitali nijedno njegovo delo. Prema odrednicama u Oksfordovom rečniku, ova fraza ukazuje na „ugnjetavačke ili košmarne osobine“ ili, prema onome to stoji u rečniku Merijam-Vebster, na „nešto što je zastrašujuće komplikovano, bizarno ili nelogično“.
Cela ova priča nas može odvesti na pogrešan trag i navesti da pomislimo kako Kafka tokom života ništa nije objavljivao i da niko van najužeg kruga poznanika nije znao da piše.
Franc Kafka je, zapravo, bio objavljivan autor. Upravo nam knjiga Sabrane priče 1 koju je u prevodu Jovice Aćina objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, donosi sve priče koje je Franc Kafka tokom svog kratkog života objavio. Zbog toga što su ovo priče koje je pisac smatrao da su dovoljno dobre da budu objavljene one se mogu smatrati i njegovim konačnim književnim zaveštanjem. U pitanju su pripovesti iza kojih je stao čvrstom voljom i bez ikakvog kolebanja.
Prva priča koju je Kafka napisao nikada nije objavljena, a sačuvana je samo jer se u celosti nalazila u pismu koje je ovaj poslao svom školskom drugu Oskaru Polaku. U to vreme započinje i rad na priči Opis jedne borbe. Maks Brod ga ohrabruje da nastavi da radi na njoj.
Zbirka koja je pred nama započinje sa pričama koje je Kafka 1908. godine objavio u prvom broju časopisa Hiperion. Biće potrebno još nekoliko godina pisanja da bi, u toku samo jedne noći 1912. godine, Kafka napisao svoju revolucionarnu priču Presuda. Danas se smatra da je u toj noći nastao Kafka kakvim ga danas poznajemo. On sam je ovo iskustvo docnije opisao kao „potpuno otvaranje tela i duše“ i uporedio ga sa rođenjem nakon koga je priča ostala prekrivena „prljavim izlučevinama“.
Priča sadrži sve one elemente po kojima će docniji Kafkini radovi piti prepoznatljivi. U njoj se stvara svet koji liči na naš samo što su svi nemiri psihe otelotvoreni i slobodni.
Pročitajte i ovo: Pravi Kafkin zamak se uzdiže nad obalom Sredozemnog mora
Otkrijte mesto koje je inspirisalo Franca Kafku: Mesto na kome je Kafka sagradio svoj „Zamak“
Iste godine, u naletu istog kreativnog naboja, Kafka piše Preobražaj. Priča će biti objavljena tek tri godine docnije. Preobražaj započinje kultnom rečenicom „Kada se Georg Samsa jednog jutra probudio iz nemirnih snova, ustanovio je da se u svom krevetu pretvorio u čudovišnu bubetinu“. Ovu priču kritičari danas smatraju ključnom pripovetkom 20. veka.
Slede priče u kojima se izdvajaju one u kojima do izražaja dolazi Kafkina trostruka izolovanost. Jevrejin po etničkoj pripadnosti i veri, jezik i kultura su mu nemački, a živi u Pragu trećem po veličini gradu u Austrougarskoj monarhiji. Ovaj trostruki manjinski položaj olakšava mu da stvori priče čiji su meditativni delovi o umetnosti i životu bez premca u svetskoj književnosti. Najbolji primeri ovog mogu se videti u pričama Umetnik u gladovanju ili Pevačica Jozefina, ili Narod miševa.
Sa dijagnozom tuberkuloze, penzionisanjem i sve učestalijim iskašljavanjem krvi, mrak iz njegovih prvih radova polako slabi, dok, sa druge strane, lucidnost dela se istovremeno intezivira.
Uprkos svemu jasno je da su sve ove priče deo iste umetničke vizije.
Svi Kafkini procesi: od veridbe do izraelskog suda
Jedini roman Franca Kafke koji ima srećan kraj
Deset stvari koje možda niste znali o Francu Kafki
Kafkine pripovetke su, za sve prave ljubitelje književnosti, najvrednija literarna riznica koja postoji. Jedino što je može ugroziti jeste nešto što Milan Kundera, u šali, naziva „kafkologijom“. U pitanju je prezasićenost tumačenjima ovih dela zbog čijeg obima i kvantiteta mnogi mogu pomisliti da znaju značenja priča čak i ako ih nisu pročitali.
Vladimir Nabokov smatra da je dobar čitalac onaj koji je aktivan i kreativan i koji iznova čita već pročitano. Upravo se u tome sastoji Kafkino književno umeće. Navodi nas da ponovo čitamo njegova dela i da se neprekidno i uvek iznova zapitamo šta ona znače. Jer upravo su ti čitaoci, oni koji tokom čitanja postavljaju pitanja, oni koje je Kafka svojim pisanjem uspeo da regrutuje. Nasuprot njima, stoji najgori Kafkini čitaoci, oni koji žele da dobiju odgovore.
Kod Kafke se sve zasniva na individualnosti, jedinstvenosti i neponovljivosti. Sa svakim novim čitanjem Kafka nam nudi drugačiji odgovor. I zato, iako su brojem ograničene, Kafkine priče nam nude beskonačni broj mogućnosti novih čitanja i razumevanja.
Čitali njegova dela prvi pili stoti put iskustvo će uvek biti jedinstveno.
Piše: Milan Aranđelović
